I want to play a game (мој први чланак на енглеском)

Day 1,206, 18:07 • Published in Serbia Serbia • by Krindendo
Поделићу са Вама једну причу из свог живота која ме прати и у овој игри а која би некоме можда била поучна...





Правили смо свињокољ. Посао као и сваки други. Обично се на пола посла, тачније пре прављења кобасица и осталог, направи пауза за доручак. Пауза уме да се одужи и прилично се попије у међувремену. Ни та зима није била изузетак. Када је дошло време да се рад настави једино су брат од тетке и мој отац још били у возном стању и донекле ја који сам био одлучан да им помогнем. Гризла ме је и савест јер је пут пре тога спало на њих двојицу да све сами раде када је остатак екипе претерао у „доручковању“, укључујући и мене који сам на очиглед присутних бацао по дворишту пoподневне пегле и врло брзо у друштву са једним лавором био изолован у мрачну просторију.
Нас тројица подгрејаних и подоста посла. Зезали смо се како ниједан не може на ваги да види мање од три стрелице па смо количине меса и зачина за кобасице одређивали одокативно. Ћалету су прсти били масни па је мене замолио да посолим смесу (или заљутим, не сећам се тачно) и рекао ми је да слободно кркнем по својој процени. Онако ноншалантно, једном руком, расуо сам зачин из врећице да га скоро и није остало. Ћале је позеленео од неверице. Кобасице су биле жестоко пресољене и боље да не описујем како смо се онако подмазани довијали да их поправимо. Некако смо на крају успели у томе. Ћале тада није много викао на мене али ми је касније пришао и фино рекао: „Јесте да се ми заје*авамо док ово радимо. И јесте да је ово посао који може да се ради кроз заје*анцију. Али док радимо, мислимо на то како ћемо урадити, а не како ћемо се заје*авати“.

...чича-мича и готова прича