Нема голих клинки.

Day 1,967, 00:55 • Published in Serbia Serbia • by Letva

Музичка подлога

Јули 2011 године,
Непознати новобеоградски блок

Никад ми није био јасан Нови Београд. Са својим широким булеварима, бетонским зградама и тржним центрима, изгледа ми као предивно архитектонско копиле социјалистичког реализма и Мекдоналдс капитализма.
Устао сам из кревета, бацио празан поглед на голу клинку са којом сам провео ноћ, и запалио пљугу. Сећам се да је пушила... Сарајевску Дрину. Тоне и тоне тих јефтиних, али предобрих цигара. Бацио сам поглед на сат. Три поподне.
Радио сам оно што увек радим када се пробудим после журке. Испретурао гајбу тражећи кафетин да убијем проклети мамурлук, а затим сам улетео у купатило, да обавим своје ритуално јутарње пишање. Полако цедећи никотин из цигаре, и рафинисани алкохол из бешике, зачух кикот са своје десне стране.
Не знам да ли сам у животу имао празнији поглед на лицу. Нисам показао ни грам реакције на сцену метар и по са моје десне стране.



Три потпуно голе клинке, у кади напуњеној сапуницом и празним флашама. Мртве пијане. Поливале су се вињаком, и нечим што је ваљда био шампон. Сад... Неком та сцена вероватно звучи као феноменалан Рај. Мени је то био проклети, ужасни, урбани Пакао. Пар секунди сам бацао... поглед на три пара сиса које су севале испред мене, не мењајући израз лица. Затим сам изашао из веце-а, не проговоривши ни реч, и вратио се у кревет.
Тих дана сам се заиста осећао као последњи сперматозоид у тунелу ка веце шољи или устима какве јефтине курве. Сломљен, јадан, изгубљен, увек пијан и необријан, и са више кондома у новчанику него пара у истом.




Пар дана касније сам у 6 ујутру сео у аутобус са ортаком, и отишао пут Краљева.
Схватиш да путовање по земљи има смисла тек кад си толико изгубљен, да је једини начин да се опет нађеш, тај да побегнеш од свог усраног живота, окупаног алкохолом и мокрим гаћицама полупознатих девојака.
Дан, два касније, стајао сам испред манастира Жича. Гледајући осам векова стару задужбину првог српског краља, по први пут те године сам се осетио као да знам где сам. Ко сам. Шта желим, и где треба да идем.
Краљево је оставило леп утисак на мене. Мирисало је, некако, на Стару Србију.



Путујући од Краљева ка Златибору, увек уз по флашу црног вина, ортак и ја би гледали стада оваца и крава, разбацаних по руралним крајевима Србије, успут коментаришићи ''Види ! Ручкови!''.
На Златибору смо одсели код колеге са факса, чија породица тамо држи хотелчић од неких 10так соба. Дан пошто смо дошли, повео нас је пешке од центра Златибора, до ко зна колико километара удаљеног језера ''Код Комше''.
Сат или два планинарења касније, налетели смо на стрму падину, малтене литицу. Нисам сигуран колико је била висока, али смо провели неких сат времена спуштајући се низ дотичну. Био је довољан један погрешан потез или климав камен да сви редом завршимо као крвава кајгана десетинама метара испод.



Изгребан, изударан, блатњав, са ранцем на леђима, сишао сам последњи за њима. Нису изгледали ништа боље од мене. Адреналин који ми је врио у крви је тада коначно експлодирао. Окренуо сам се назад ка литици, почео да се дерем са најискренијим осмехом икада, исполивао се пивом и леденом изворском водом, и показао средњак парчету природе које ме је замало убило.
Срећан што сам жив. Или, пак, срећан јер сам однео победу.
Описане сцене су биле некако, поента путовања. Да, било је и секса, алкохола, блеја, гитара, али све то није битно, није имало поенту. Језеро ''Код Комше'' је иначе преграђен поток, мало вештачко језерце пуно изворске воде. Комша, дека који држи то место, има некакав блиндирани, ратни камион са гусеницама, са све златним крстом и иконама на дотичном. Комша је невиђена царина.



Зашто ја све ово причам ?
еСрбија је као ја 2011. Изгубљена, сјебана. Изгубили смо наду, енергију и полет.
Играмо се да би се играли, не да би победили. Да ли ико од вас са сигурношћу може да нађе поенту свакодневног кликтања истог дугмета, само да се један свет не би завршио ? Да нађе смисао ?
И треба нам путовање, нека верзија истог. Треба нам литица низ коју би се спустили, страх који би победили. Треба нам нада, и вера.
То је то другари. Надам се да ко је прочитао ово, да се није сморио бацајући поглед на ове моје речи спасеног проклетника. Цепните и неки шаут, глас и претплату, ако вас не мрзи.

Попио кафу,
Завршио текст.
До следећег, мадерфакери.