Љубав и Рат.

Day 1,940, 21:03 • Published in Serbia Serbia • by Letva

Не знам ни сам зашто сам у пет ујутру нашао да пишем ово. Претпостављам да ће пар људи цео текст заиста прочитати. Не знам о чему је. Пишем некако...
Знате ону сцену где седате у кола, и само се возите, било где ? Само се надате да ћете стићи...
Негде.
Ону сцену где сликар гађа платно бојом, не знајући ни сам шта ће испасти, али надајући се најбољем.
Ето, тако некако пишем. Увек се надам да ће ми текст испасти лепа слика. Да ћу изаћи из кола и видети Сунце како се прелива на хоризонту, док палим...
Не вреди. Ипак морам да запалим цигару. Да су речи неки Кадилак... Или не.
Линколн из 88ме. Мој омиљени ауто свих времена.
Да су речи та прелепа машина, бензин за исту би био алкохол, никотин и жене.
Чудна је та нека моја проклета фасцинираност жаром цигаре. Једина која дели то моје зрнце лудила са мном, и разуме га, је она, моја.



То је ваљда, љубав. Када момак и девојка гледају у у дуван замотан у папир, како гори предивним жаром, и осете се невероватно блиским у том тренутку савршеног проклетства. Само зато јер су једино двоје људи на свету који капирају исту музику, слику и ритам који иста цигара прави док гори.
Некако, сваки текст, књига, филм, музика... Све се сведе на љубав и рат.
Знам да ми не вреди да целу играчку заједницу еСрбије терам да се држе за најмање прсте на руци, у клиначком фазону ''Мир, мир, мир, нико није крив''.
Ал' ето... Нећу рећи да то не бих волео.



Хм. Када сам играо тек пар недеља, могао сам да изаберем пут.
Или да постанем политички неактиван, објективан новинар, ил' да се бацим у воде политике.
И искрено, није ми жао што сам кренуо са политиком. Да, друга страна ће увек мислити како сам дебил јер сам поштен, мислим побогу, ово је само игрица, моралу, етици, основном васпитању, правопису, граматици, искреном патриотизму, љубави... Ту нема места.
Али и да се нисам бацио у политику, исто то би мислили.



Док ће ова ''моја'' страна, претпостављам, мислити да сам феноменални алкос који превише сере, али подоста тога убоде. Вероватно за гомилу ствари и нисам у праву, али једно знам.
Волим ову бре, државу на екрану. Рекао сам већ, у неком од прошлих чланака. Где год да је, волим Србију. У књизи, причи, филму, музици, па и на екрану. Свуда.
Нација смо феноменалних идиота, вуцибатина, зајебаната, генија, кафанских боема и ратника.
У крви нам је, то, свима. Претпостављам.
Љубав и рат.



Ратовали смо јер волимо.
Сцена где младић од двадесет и нешто година купи пушку, љуби девојку у уста и мајку у образ, и креће да бије сваког ко се дрзнуо да крочи на тло Србије, са намером да је силује, опустоши и отме.
Пишем овај чланак јер сам искрено... Не знам. Збуњен. Бесан. Љут.
Нећу пребацивати власти зато што је пустила Косово и Метохију. Нису они криви јер су им битнији ресурси од поноса, војна тактика од љубави.
Нећу пребацивати никоме.



Само, ето.
Летву заболе за бонус ресурсе. Заболе га за неке тамо Француске, Италије, Арабије и остале далеке пикселске земље.Пуца му за десет од десет.
Да, знам, то су само пиксели. Само игра.
Није ово само игра, и сви то добро знамо. Симболи и идеје су подједнако стварни као реалност, понекад.
И зато ето. У мени кључа патриотски бес и бесни патриотизам. Зовите то како хоћете. Знам дамо да осећам бол и тугу.
Бол због реалности, већ добрих 14 година, од оног проклетог бомбардовања. Бол и сад због тих пиксела на екрану.
Не мрзим ја никога. Заиста.
Али не желим да се оно племе доле радује док ми тугујемо. Ако ништа друго, бесомучним кликтањем тог дугмета УДРИ, можемо да им обришемо осмехе са лица. Па нека их је и само пар десетина, или стотина. Али можемо.
И морамо.
Зато бих вас све замолио да дате све од себе у битци која предстоји. Знате на коју мислим.
Знам да ја хоћу.