Фебруар и бели зимски врагови

Day 1,558, 22:46 • Published in Serbia Serbia • by Krindendo


Хауг.
У средњој сам имао професора психологије који нам је стално причао неке психолошке приче. Једна од прича се тиче огледа са психолошким пацовима и лако сам је запамтио јер има срећан крај.

Оглед се састоји у томе да се пацови натерају да трче по стази која се завршава зидом на којем су два отвора. Ради се о условљавању применом принципа награде и казне. Када пацов дође до краја стазе он даље нема куд сем да ускочи у један од отвора. У једном отвору је награда (храна) а у другом, јелте, казна (рецимо струја, или депилација). После врло мало понављања животиња схвати где је шта и ускаче искључиво тамо где је храна. Ако решимо да заменимо садржаје отвора у први мах ће пацов бити збуњен али му неће требати много да се поново снађе. Међутим, ако кренемо да наизменично премештамо храну на место струје и струју на место хране, после неколико циклуса пацов ће постати потпуно слуђен и залетаће се ни у први ни у други отвор већ директно између њих - главом у зид, што би се рекло.




Овог месеца Србија је поражена.
Као неко ко је из близине пратио догађаје из овог месеца, и у њима активно учествовао, покушаћу да објасним наш пораз.


Месец фебруар сам дочекао као члан Данијеловог тима за спољне послове. У исто време сам наставио и са функцијом у савезу, на коју сам постављен три месеца раније (DIR - одељење за међународне односе). Дакле, био сам у исто време у Влади Србије и у савезу, што је изузетно корисно за координацију ова два тела. Ипак, овај потенцијал није узет у обзир оног дана када су се потписивала примирја. Данијел је за преговоре одабрао друге особе и савез о томе није знао ништа. Сами споразуми нису били спектакуларни и Србија је према њима добила највише што је у том тренутку могла.


У савезу је ова вест дочекана као лоша.
Наши споразуми о примирју су највише угрожавали мађарске интересе. Данијел је желео да се обезбеди и да стабилизује земљу. Да су споразуми заживели нема сумње да бисмо сада били у ситуацији у каквој су Словенци и Пољаци. Међутим, постоји једно правило у савезу о томе да земља чланица треба да консултује савез када реши да прави примирја. У овом случају ствар је била велика, радило се не о једном већ о три споразума - са Бугарима, Босанцима и Хрватима (који су у свом споразуму захтевали и безбедност Румуније). Додатну тежину има то што управо Срби чине највећу бројку у врховном штабу савеза. Пошто у том тренутку није било актуелног секретара савеза нити било кога ко би могао већ то вече да реши ситуацију, настала је паника у којој се нисмо добро снашли а у чему је предњачио Кулинбан, који је сутрадан издао и чланак.


Оно што се тада још увек није знало је уствари тежина споразума са Хрватима.
До сутрадан нисмо били сигурни да ли је споразум дефинитиван или су преговори „настављиви“. Ствар на коју бих апеловао свим дипломатама када потписују овакве споразуме је да споразум обавезно озваниче објављивањем у државним новинама. Ретке су ситуације када примирје заиста треба да буде тајно, ово свакако није био такав случај, мада Хрвати често инсистирају на тајности.
Пример транспарентног споразума о примирју:
http://www.erepublik.com/en/article/-bg-en-e-non-agression-pact-with-eserbia-1920078/1/20#comments
http://www.erepublik.com/en/article/-srb-en-treaty-of-prdojevo-1920079/1/20


Одржан је хитан састанак савеза са нашом Владом. Данијелови аргументи су били да је Србија без конгреса и да жели да га има у наредном месецу како би се опоравила. Мађари су изнели предлог да финансијски помогну нашу војску само да кренемо на Румуне јер борба преко MPP није довољна. И моје је лично мишљење да борба преко MPP има вишеструко мањи ефекат од директног напада, што је уосталом и кључ успеха TEDEN-а последњих месеци јер су успели да натерају апсолутно сваку чланицу да напада непријатеља ма колико он јачи био (о којем сам већ писао).


Кулинов чланак је већ дигао галаму.
Поново смо се нашли за преговарачким столом са Хрватима, овога пута у друштву Мађара и Румуна, са циљем да преправимо споразум. Нажалост, Мађари, осим свог поноса, нису имали шта да понуде у замену за мир тако да је за њих наставак рата био једина опција. А ми? Па могли смо да обезбедимо границе и кренемо на нејаке Албанце, за шта смо имали одрешене руке. И могли смо да дочекамо 25. уз конгресне изборе, и да имамо ресурсе и све то. Мађари би за то време били гажени, као што су уосталом гажени и последњих пар месеци. Да ли бисмо ми били криви за то гажење? Ја бих рекао да не. Уопште нам нису цветале руже да би нас неко сматрао себичнима или издајницима. Али Влада је поклекла (пред Кулином) и решила да крене на Румуне, иако је то значило да ће се у целу ствар умешати и Хрвати.


Сада прелазимо на ширу слику.
Поменуо сам да су Мађари у великим проблемима од раније и да не би био смак света да још један месец проживе тако. Међутим, мађарска криза је дубока и болна из разлога што јој се није назирало трајно решење. Могли су бити ослобођени али би врло брзо поново били покорени, и тако у круг већ годину дана. Мађари су у то време разрађивали идеју за бекство из таквог окружења. О овоме је савез знао врло мало, не зато што су нам Мађари радили иза леђа већ зато што је то тада била тек идеја без конкретног плана. Излаз из такве ситуације се видео у Аустрији.


Ситуација у каквој су се налазили Мађари у последње време је заједничка и за још неке чланице савеза – Иран, Шпанију и Велику Британију. Иран је овог месеца беспомоћан, то су и сами схватили. За њих је најреалније решење у сарадњи са Бугарима којима су вољни да понуде пар регија у замену за помоћ у ослобађању. Опет ћу рећи да је ослобађање кроз устанке у случају оваквих држава пуста машта. Ако је неко то покушао „из све снаге“ то су свакако Иранци. Ту стижемо до Шпанаца и Енглеза. Територије обеју земаља су подељене између више различитих окупатора. Када знамо да ти окупатори немају друге мете јасно је да устанци не дају трајно решење већ да једини начин лежи у директном нападу на окупаторе. Тај напад је у овом случају требало да покрене Мађарска, и то на Французе који се налазе баш између Шпаније и Енглеске. Дакле Аустрија је требало да буде одскочна даска за даљи продор.


Проблеми са Словенцима.
Сама помисао на гореописани план унела је немир код словеначких власти. Проблеме са њима смо имали већ на првом састанку јер је било замишљено да Румунија буде нападнута од стране не само Срба и Мађара, већ и Словенаца, што би значајно олакшало и убрзало читаву мисију. Међутим, Словенци су одбили сарадњу уз образложење да се плаше да ће их Румуни обрисати. Нудили су помоћ у борби преко MPP, што је за ову мисију са сваког аспекта било бескорисно. Било како било, удруженим снагама Мађари и ми смо савладали Румуне и пут ка Аустрији је био отворен.


Још проблема са Словенцима.
Након Аустрије план је био да Мађари крену на Швајцарску и тако избију до границе са Немцима и, што је још битније, Французима. Да би у томе успели неопходно је било да се ослободи једна швајцарска регија која је под словеначком контролом а која повезује друге две растављене швајцарске регије.



Словенци су одбили да предају ту регију, иако би им се она врло брзо вратила. Упорни у својој пасивној улози успели су да искидају живце многим савезницима. Усудићу се рећи да су изневерили савезнике и да су криви за огромну количину бачене енергије и бачено драгоцено време које се мери данима. Бранили су своје интересе, на шта имају апсолутно право. Али одбијање није пратило никакво адекватно оправдање обзиром док су им на пријатељска врата куцали не туристи већ очајници у потрази за спасом. Цела мисија је ту стала јер су једну од својих 13 регија хтели да пусте тек после конгресних избора, избора које већи део савеза неће ни имати. Након овога огорченост је Мађаре бацила у бедак, као и у пар потеза на штету Словеније. Словеначким представницима је савез ограничио приступ до следеће, надамо се боље, гарнутуре у власти.


За то време Мађари су успели да отсеку Румуне који су их пратили кроз Аустрију, али су у биткама за оригиналне регије доживели поразе са каквима је почела да се суочава и Србија која се тамо затекла сама и којој су у покушају пробоја кроз Украјину за вратом бити и Румуни и Хрвати.


Кад поменуо сам проблеме са Словенијом ред је да поменем и још једно разочарење у овом месецу а то је Пољска. Пољаци су у овом месецу продужили мир са Немцима (и блокирали себе према западу) али су ослободили Шведску, што је био план. Ипак, касније су се фокусирали на бесмислене борбе са Русијом (до прекјуче) и са Украјином. Једино о чему је њихов председник бринуо јесте да не добије границу са Бугарима. Док су се Србија и друге земље ноктима бориле да обезбеде макар једну регију у Пољској су наређења упорно била да се бране устанци и сличне глупости. Пољски грађани су такође разочарани овим и данас или сутра се најављује опозив председника.


Да ли је било могуће помоћи Мађарима и истовремено обезбедити конгрес?
Волео бих да свако од вас покуша да нађе одговор на то питање.

Смисао овог пасуса је првенствено то питање, а не мој одговор на њега који ћу дати само ради наставка чланка а који гласи:
>Да је темпо је био такав да смо за сваку освојену регију губили две, и да смо изгубили трку са временом. Били смо на губитничком таласу који, као и онај победнички, не може одједном да промени смер. Били смо на таласу који нас је водио у пропаст, и били смо тога свесни од самог почетка.
Шанса да сачувамо конгрес је ипак постојала. Направили смо пар добрих маневара али и пар грешака и исход је познат, али сматрам да те грешке нису биле пресудне већ су пресудне биле околности у које смо себе довели. Када кажем грешке ту мислим на конкретне битке, односно рунде. Губили смо их. Ударали смо колико смо могли, пружали максимум и једноставно бивали надјачани.

Реформе унутар савеза.
У овом месецу смо доживели бројне поразе, остали без конгреса и поново се економски осакатили, али Србија у овом месецу нема пред ким да се стиди. Могла се приметити слабија помоћ савезника, неки од њих имају оправдање за то, али неки га немају. Извесне реформе су већ најављене и ових дана ће бити организовани састанци на ту тему. Приоритет је успостављање боље комуникације и пре свега синхронизација са земљама чланицама, што се у овом месецу показало као слаба карика.

А оглед се састоји у томе да се пацови натерају да трче по стази која се завршава зидом на којем су два отвора.



Хвала на читању,
Зека-Пека