Пропаганда

Day 1,178, 05:24 • Published in Serbia Serbia • by Krindendo
”Оно што ви желите није изједначење свих, но уздигнуће малих и слабих до великих и моћних. Но немајући моћи да уздигнете мале и слабе, ви свлачите велике и моћне с' њихове висине у средину малих и слабих.“ – владика Николај Велимировић


Складан систем у којем је утврђено где је коме место и шта је чије задужење предуслов је за напредовање заједнице и успешно остваривање спољних циљева.

Борба за власт не ремети тај склад све до оног тренутка када ниже категорисани елементи испоље тежњу за узурпирањем места која им не припадају. Још већу опасност представљају они ниже категорисани елементи који су већ залутали у власт. Проблем је што такве особе имају мале амбиције, било да је то пет минута славе или прост реваншизам, они након што им се батерије истоше постају неупотребљиви, неретко и штетни.

На нешто вишем нивоу одвија се борба за власт између ауторитета, овде пре свега мислим на многе председнике еСрбије и страначке лидере.
То су особе са угледом и са огромним залихама искуства и егоизма. Докле год се њихови лични интереси поклапају са интересима заједнице (или обрнуто?) њихова улога је драгоцена јер је правилно усмерен егоизам јака покретачка снага која се јасно разликује од простог „вонаби“ хира. Томе треба још додати и да ову категорију играча одликују доследност и дужност очувања стеченог угледа.

Као што написах, сукоби унутар истих категорија нису проблематични. Невоље настају када мали почну да кидишу на велике. Тада креће неправедна борба где велики морају да одолевају провокацијама како би заштитили своју величину, док мали немају шта да изгубе. Сваки погрешан потез ауторитета мало по мало круни покриће које има у својим делима, а често ударце прима баш ту - у своја дела. За то време спопадач, свестан у којој мери је његова критика ослобођена одговорности, све више користи линију мањег отпора, и пажњу која му је поклоњена схвата као позив да гура даље. Испостави се да је спопадачу немогуће удовољити и Сизиф често прекасно схвата каквог се посла прихватио. Незгодно је када ауторитет доспе у позицију да мора да правда своје поступке јер се онда то тумачи као његова слабост. Најчешће је то раздражљивост при сазнању да своја дела вреднује много више него што то народ доживљава. Са друге стране, мањак комуникације са народом, често из разлога простог бежања од евентуалне нервозе, знак је самовоље властодржаца.



За изазове овакве врсте постоји решење. У доба када права и слободе, пре свега мишљења, сваким даном добијају нове димензије, ауторитети ипак успевају да спрече диктатуру медиокритета. Њихово оруђе се зове пропаганда.
Ствар се своди на то да се пред доношење одређених одлука мора припремити терен, што је без добре комуникације са народом неоствариво. Синдром куване жабе даје толико добре резултате да се у једном тренутку уопште не поставља питање ко је у праву. Развија се атмосфера да се неке ствари једноставно подразумевају чиме се малима не оставља простор за деловање. Тада и не чуди што јарост малих пропаганду (политику уопште) доживљава као свог највећег непријатеља и упорно ради на тривијализовању њеног значаја.

Запостављање пропаганде доводи у питање снагу власти а самим тим и тежину њене речи.
Ако за пример узмемо наређења нашег Министарства Одбране и упоредимо их са наређењима других држава, приметићемо стерилност и сиромашност у обраћању које може да стане у један узвик а успут не пружа никакве информације значајније од оних које се нуде на почетној страни. Без икакве тежње да се народу пренесе порука која би утицала на морал или бар на свест о приоритету борбе, чланци ових новина (друге новине по броју претплатника у е-свету) изгубили су некадашњи реноме и све теже бију битку да се пробију у пет најчитанијих.

Прецизније речено, за спровођење пропаганде потребна је координација свих структура власти уз разликовање информативне од оперативне делатности. Цео систем мора бити подређен истом циљу а улога пропаганде је да тај циљ народу наметне као неминовност.