Join the new world

Mayakovsky

Vladimirovich Mayakovsky



He was born on 19 July 1893 in the village of Baghdadi (today Mayakovsky) near Kutais in Georgia. Vladimir was educated by his father with democratic feelings of respect and affection for working people. The year 1905 became for him not only a great source of impressions, but also a true school, where he formed his first political ideas, where he received his first baptism as a revolutionary.

The principal aim of his activity became preparation for the approaching revolution.
‘Passers-by, take your hands from your pockets!
Pick up a stone, a knife, a bomb!’

He shared the joys and anxieties of Soviet power. In the heroic years of hunger and cold of the Civil War, Mayakovsky acted as a revolutionary poet; he went to the people, to the soldiers and marines, reading his verse and giving heart to them. Such is his poem of these years ‘Left March’ (191😎, about the proletarian courage, discipline and optimism of those engaged in the struggle with counter-revolution. This poem reveals a new face in Mayakovsky’s lyrical poetry, the face of a clearer and simple poetry, fully intelligible to the masses. As a newspaper wrote at the time: ‘with his strong, powerful voice, which resounded through the whole square, he read the poem ‘Left March’. The whole square repeated his verse:
‘The Commune will never go down.
Left!
Left!
Left!’

He lashed bureaucracy and servility unmercifully, struck out at the ‘dregs’, and gave warnings of the danger of bureaucracy and other blemishes from the past:
‘The storms of the revolutionary gales quietened,
the tangle of Soviet strata came together,
and behind the back of the RSFSR
the petty-bourgeois thrust their snouts’.
With his proletarian spirit the poet could not reconcile himself with anything bourgeois or petty-bourgeois; he declared war throughout his life on the standards of their morality.

One of his favourite themes was that of the life of the new generation. In the poems ‘The Secret of Youth’, ‘Our Sunday’, etc., he delivers a fervent appeal to youth to rise up with a revolutionary leap against religion and outworn customs:
‘Forward, forward,
O Communist youth!
Forward, towards the sun.
At the sound
Of your march,
Let the heaven tremble with fear’.
In the ‘Komsomol Song’ he presents to youth the shining model of Lenin. Particularly attractive are his works for children (‘What is Good and What is Bad’ and for pioneers (‘What I shall be when I grow up’).
Some of Mayakovsky’s best poems are dedicated to the problems of literature and art, such as: ‘The Extraordinary Adventure which happened to Vladimir Mayakovsky in the Country, during Summer’, ‘Order No. 2 to the Army of Arts’, ‘Jubilee’, ‘Conversations with an Inspector of Taxes about Poetry’, ‘The Bird of God’, etc.
The poet regarded poetical work as something of great importance, as a powerful weapon in the struggle for the new society; he sometimes compares poetry with a bomb and a flag, sometimes with a cart filled with grain:
‘The Song and the Verse
Are a bomb and a flag;
And the voice of the poet
Raises the class to arms.
Whoever sings today apart,
He is against us’.
The poet had a very advanced outlook on love and physical feeling, which elevate and beautify man, give him strength and impel him to lofty social aims (‘I Love’, ‘About This’, ‘Letter to Comrade Kostrov from Paris about the Nature of Love’, etc).
In these years he wrote also the great poems ‘Vladimir Ilyich Lenin’ (1924) and ‘All Right!’ (192😎, in which he ridiculed people plunged in the morass of petty-bourgeois individualism, and ‘The Bath-House’ (1929), in which the vital revolutionary spirit of the working class is counter-posed to the seedy bureaucratic style.
Mayakovsky was also widely involved in the activity of social organizations; he managed literary reviews, travelled throughout the Soviet Union, met with workers, soldiers, and students. In halls packed with people he read his poems, explained them and the problems of Soviet literature, answered questions and comments, organized lectures and literary discussions, spoke on the radio, wrote slogans for festivals and advertisements for new Soviet products, travelled frequently throughout the country and beyond. ‘I feel it necessary to travel; direct meetings with people have almost replaced for me the reading of books’. In the last three years of his life, for example, the poet visited more than fifty towns in the country and appeared more than 200 times before the public to read his verses. His popularity throughout the Soviet Union was extraordinary.
He became poet-agitator, poet-propagandist, who did not confine himself to work on his books; he was active in every sector of the living world, thus rising to the highest level of the writer of the new type, of the active participant in socialist reconstruction; he linked himself closely with social life, with the masses, with the party. The assessment which the people and the Party made of his creativity, the critical comments of Lenin himself, and especially the high evaluation which Lenin made of his poem ‘Meeting Addicts’, became a real inspiration to Mayakovsky, a true compass for his creativity.
The poet’s voice also rang out outside the boundaries of his homeland. He journeyed several times to capitalist countries (to Czechoslovakia, Poland, Germany, France, Mexico, Cuba, the United States) and, surmounting the obstacles of the police organs, met with ordinary people and progressive intellectuals, who received him with enthusiasm as a man who came from ‘the spring of socialism’, as the ‘hero of Soviet poetry’.
The result of these travels were many lyrical verse about Western life, such as ‘Spain’, ‘Black and White’, Broadway’, ‘Mexico’, ‘Havana’, ‘Paris’, etc.; the notebook ‘My Discovery of America’; the cycle of verses ‘Mayakovsky’s Gallery’, where in a satirical manner he painted the political portraits of bourgeois reactionaries of the time, such as Poincare and Mussolini.
It was not accidental that the fascists burned, along with the books of Lenin, Stalin and Gorky, also the volumes of Mayakovsky. Enemies, everywhere and always, feared the poet of the proletarian revolution.
At the beginning of the year 1930, Mayakovsky, making a balance sheet of his activity, opened the exhibition of books, photographs and posters entitled ‘Twenty Years of Mayakovsky’s Work’.

Mayakovsky, as no one else in poetry, creates the figure of the Party as a majestic symbol of the collective strength and wisdom of the working class, in strong antithesis to the figure of bourgeois individualism. It is the highest level of proletarian organization, the ‘spinal column of the working class’. The ‘immortality of our cause’. The party educates, mobilizes, raises up the masses in revolution and ‘ makes something out of nothing’, and in all these, says the poet,
‘appears
the compass of Leninist thought,
appears
the guiding hand of Lenin’.
The figure of Lenin in the poem is thus raised to the symbol of the ‘helmsman’, the genius of human history, ‘the father and son’ of the proletarian revolution.
Lenin is for the poet a man like other men. His life is distinguished but short. However, in fact this life, in its symbolic meaning, is long; its roots stretch into the past and into the future, into Russia and all the continents. His life is the embodiment of proletarian thought, desire, will, strength. Lenin is presented in the poem with profound realism as thinker of genius and practical man, as educator and leader of millions of proletarians and working people. He is characterized by simplicity and proletarian love for people. He ‘is the most human of all humans who have lived on earth’. For Mayakovsky Lenin is above all, ‘the most human’, but also ‘just like you and me’. Leninist humanism is active proletarian humanism, inspired by love for all the oppressed and by pitiless hatred for every oppressor:
‘He gave ardent love to comrade,
became with the enemy steel,
relentless’.
The highest level of Leninist humanism is the boundless belief in the inexhaustible creative capacity of the masses. Lenin is characterized by extraordinary acuity and strength of mind, which rises above bourgeois petty-mindedness, revealing new horizons of human society:
‘Gazing into space;
he saw what time has covered’.
He is distinguished by iron will and Bolshevik principle. He tempers the Party of the working class, leads the revolution through the blockades and bullets of the imperialists, draws the first workers’ state along the road of socialism.
This, for Mayakovsky, is Lenin: the new man, the man of the socialist epoch, the active, the conscious creator of history, the leader of the new type. His life does not end with death. Lenin died, but the people lives on, communism lives on, the Bolsheviks armed with his idea lives on:
‘And even the death of Ilyich
became a great communist organizer’.
Pain and sorrow change into revolutionary optimism. Lenin lives on in the hearts of the proletarians of the whole world and calls for world revolution:
‘Proletarians, form ranks for the last battle!
Straighten your backs,
unbend your knees!
Proletarian army, close ranks!
Long live the joyous revolution, soon to come!
This is the greatest
of all great fights
that history has known’.


A Cloud In Trousers

A Cloud In Trousers - Part I - Poem by Vladimir Vladimirovich Mayakovsky

You think malaria makes me delirious?

It happened.
In Odessa it happened.

'I'll come at four,' Maria promised.

Eight.
Nine.
Ten.

Then the evening
turned its back on the windows
and plunged into grim night,
scowling
Decemberish.

At my decrepit back
the candelabras guffawed and whinnied.

You would not recognise me now:
a bulging bulk of sinews,
groaning,
and writhing,
What can such a clod desire?
Though a clod, many things!

The self does not care
whether one is cast of bronze
or the heart has an iron lining.
At night the self only desires
to steep its clangour in softness,
in woman.

And thus,
enormous,
I stood hunched by the window,
and my brow melted the glass.
What will it be: love or no-love?
And what kind of love:
big or minute?
How could a body like this have a big love?
It should be teeny-weeny,
humble, little love;
a love that shies at the hooting of cars,
that adores the bells of horse-trams.

Again and again
nuzzling against the rain,
my face pressed against its pitted face,
I wait,
splashed by the city's thundering surf.

Then midnight, amok with a knife,
caught up,
cut him down
out with him!

The stroke of twelve fell
like a head from a block.

On the windowpanes, grey raindrops
howled together,
piling on a grimace
as though the gargoyles
of Notre Dame were howling.

Damn you!
Isn't that enough?
Screams will soon claw my mouth apart.

Then I heard,
softly,
a nerve leap
like a sick man from his bed.
Then,
barely moving,
at first,
it soon scampered about,
agitated,
distinct.
Now, with a couple more,
it darted about in a desperate dance.

The plaster on the ground floor crashed.

Nerves,
big nerves,
tiny nerves,
many nerves!
galloped madly
till soon
their legs gave way.

But night oozed and oozed through the room
and the eye, weighed down, could not slither out of
the slime.

The doors suddenly banged ta-ra-bang,
as though the hotel's teeth
chattered.

You swept in abruptly
like 'take it or leave it!'
Mauling your suede gloves,
you declare😛
'D' you know,
I'm getting married.'

All right, marry then.
So what,
I can take it.
As you see, I'm calm!
Like the pulse
of a corpse.

Do you remember
how you used to talk?
'Jack London,
money,
love,
passion.'
But I saw one thing only:
you, a Gioconda,
had to be stolen!

And you were stolen.

In love, I shall gamble again,
the arch of my brows ablaze.
What of it!
Homeless tramps often find
shelter in a burnt-out house!

You're teasing me now?
'You have fewer emeralds of madness
than a beggar has kopeks!'
But remember!
When they teased Vesuvius,
Pompeii perished!

Hey!
Gentlemen!
Amateurs
of sacrilege,
crime,
and carnage,
have you seen
the terror of terrors
my face
when
I
am absolutely calm?

I feel
my 'I'
is much too small for me.
Stubbornly a body pushes out of me.

Hello!
Who's speaking?
Mamma?
Mamma!
Your son is gloriously ill!
Mamma!
His heart is on fire.
Tell his sisters, Lyuda and Olya,
he has no nook to hide in.

Each word,
each joke,
which his scorching mouth spews,
jumps like a naked prostitute
from a burning brothel.

People sniff
the smell of burnt flesh!
A brigade of men drive up.
A glittering brigade.
In bright helmets.
But no jackboots here!
Tell the firemen
to climb lovingly when a heart's on fire.
Leave it to me.
I'll pump barrels of tears from my eyes.
I'll brace myself against my ribs.
I'll leap out! Out! Out!
They've collapsed.
You can't leap out of a heart!

From the cracks of the lips
upon a smouldering face
a cinder of a kiss rises to leap.

Mamma!
I cannot sing.
In the heart's chapel the choir loft catches fire!

The scorched figurines of words and numbers
scurry from the skull
like children from a flaming building.
Thus fear,
in its effort to grasp at the sky,
lifted high
the flaming arms of the Lusitania.

Into the calm of the apartment
where people quake,
a hundred-eye blaze bursts from the docks.
Moan
into the centuries,
if you can, a last scream: I'm on fire!

Vladimir Vladimirovich Mayakovsky







Мајаковског

Владимир Владимирович Мајаковског

[img]https://lh3.googleusercontent.com/proxy/sG4UX7ZR5FneIpWK8_-NjVLv9xkNAi5RMTuLLedoP9BlY3TGu-8cLC08Z8_DrWGGPg=w346-h192[/img]

Рођен је 19. јула 1893. године у селу Багдадија (данас Маиаковски) код Кутаис у Грузији. Владимир је образована од стране његовог оца са демократским осећања поштовања и љубави за радне људе. Из 1905 године године постао за њега не само велики извор утисака, али и прави школу, где је формирао своје прве политичке идеје, где је добио свој први крштење као револуционар.

Главни циљ његовог деловања постао припрема за предстојећу револуцију у.
' Пролазници, склони руке од својих џепова!
Подигни камен, нож, бомбу! '

Он је поделио радости и забринутости совјетске власти. У херојским годинама глади и хладноће грађанског рата, Мајаковски деловао као револуционарно песника; отишао је у људима, војницима и маринцима, читајући његов стих и давање срце на њих. Таква је његова песма ових година Лево марта "(191😎, о пролетерског храброст, дисциплину и оптимизам оних који су ангажовани у борби са контрареволуције. Ова песма открива ново лице у Мајаковски је лирике, лице јаснији и једноставан поезије, потпуно разумљив за масе. Као лист писао у то време: "са својим јаким, моћним гласом, који одјекивао кроз цео трга, је прочитао песму" Лева марта ". Цео трг поновио свој стих:
' Комуна никад неће отићи.
Лево!
Лево!
Лево! '

и дао упозорења на опасност од бирократије и других флека из прошлости:
' Олује револуционарне Галес куиетенед,
сплета Совјетског слојева је заједно,
а иза леђа РСФСР
ситно-буржоаске забоде своје њушке' .
Са његовом пролетерског духа песник није могао да се помири са било буржоаске или ситне буржоазије; он објавио рат током свог живота на стандардима њихов морал.

Једна од његових омиљених тема је била да у животу нове генерације. У песмама "Тхе Сецрет омладине", "Наша недељу", итд, он даје ватрену апел младима да устану са револуционарним скоком од религије и застареле обичаја:
' Напред, напред,
о комунистичке омладине!
Напред, према сунцу.
На звук
ваших марта,
Нека небо дрхте од страха " .
У 'Комсомола Сонг' он представља за младе Тхе Схининг модел Лењина. Посебно атрактивна су његови радови за децу ( 'шта је добро, а шта лоше "и за пионире (' Шта ћу бити кад порастем").
Неки од најбољих песама Мајаковски је посвећени проблемима књижевности и уметности, као што су: 'ванредним авантура која се догодила на Владимира Мајаковског у земљи, током лета "," Ордер Но 2 до Војсци уметности "," Јубилеј " , 'Разговори са инспектором пореза о поезији "," ptica на Бога ", итд
Песник сматра поетски рад као нешто од великог значаја, као моћно оружје у борби за новог друштва; понекад упоређује поезију са бомбом и заставе, понекад са корпу испуњен зрна:
"Сонг и Стих
ли бомба и застава;
и глас песника
. Подиже класу оружја
Ко пева данас осим,
он је против нас".
Песник је имала веома напредну поглед на љубав и физички осећања, која уздижу и улепшавања човека, дати му снагу и натјерати га да узвишеним друштвених циљева ( "И Лове", "О овом ',' Писмо друга Костров из Париза о природи оф Лове ", итд).
У овим годинама је такође написао је велики песама 'Владимир Иљич Лењин "(1924) и" У реду! " (192😎, у којој је исмејан људи пао у мочвари ситно-буржоаски индивидуализам, и "Тхе бана" (1929), у којем је од виталног значаја револуционарни дух радничке класе је контра-постављено на офуцаном бирократске стилу.
Мајаковски је био широко укључени у активности друштвених организација; успео је књижевне критике, путовао широм Совјетског Савеза, састао са радницима, војницима и студентима. У халама паковане са људима је прочитао његове песме, објаснио им и проблеме совјетске књижевности, одговорио на питања и коментаре, у организацији предавања и књижевне дискусије, говорио је на радију, писао пароле за фестивалима и реклама за нови совјетских производа, често путовао у целом земља и даље. "Осећам да је неопходно да путује;директни састанци са људима су скоро заменити за мене читање књига ". У последње три године његовог живота, на пример, песник је посетио више од педесет градова у земљи и појавио се више од 200 пута пре него што је јавност да чита своје стихове. Његова популарност широм Совјетског Савеза је била изузетна.
Он је постао песник-агитатор, песник-пропагандиста, који нису се ограничи рад на његовим књигама; био је активан у сваком сектору живог света, тако расте на највишем нивоу писца новог типа, активног учесника у социјалистичкој реконструкцији; он се повезан блиско са друштвеног живота, са масама, са партијом. Процена коју су људи и партија направљен од његовог стваралаштва, критични коментари самог Лењина, а посебно високо вредновање који Лењин је своје песме "Састанак зависника", постала је права инспирација за Мајаковског, прави компас за његову креативност.
глас песника и зачуо ван граница своје домовине. Он је путовао неколико пута у капиталистичким земљама (у Чехословачкој, Пољској, Немачкој, Француској, Мексику, Куби, Сједињене Државе) и, превазилажење препрека полицијских органа, састао се са обичним људима и прогресивних интелектуалаца, који су га примили са ентузијазмом као човек који је дошао из 'пролећа социјализма ", као" хероја Совјетског поезије ".
Резултат ових путовања су многи лирски стих о западном животу, као што су "Шпанија", "Блацк анд Вхите", Броадваи "," Мексико "," Хавана "," Парис ", итд .; нотебоок "Моје откриће Америке '; циклус стихова "Мајаковски галерији ', где у сатиричне начин је сликао политичке портрете буржоаским реакционарних тог времена, као што су Поинцаре и Мусолинија.
Није било случајно да су фашисти палили, заједно са књигама Лењин, Стаљин и Горки, такође запремине Мајаковског. Непријатељи, свуда и увек, бојао песник пролетерске револуције.
Почетком 1930. године, Мајаковски, прави биланс стања његове активности, отворио изложбу књига, фотографија и постера под називом "Двадесет година Мајаковског рад".

Мајаковског, као што се нико у поезији, ствара фигуру странке као величанствене симбол колективне снаге и мудрости радничке класе, у јакој супротности са ликом буржоаски индивидуализам. То је највиши ниво пролетерске организације, "кичмени стуб радничке класе". Је "бесмртност нашу ствар". Странка образује, мобилише, подиже се масе у револуцији и "прави нешто ни из чега", а у све ово, каже песник,
" Изгледа
компас на Лењиниста мислили,
појављује
водиља рука Лењина" .
Фигура Лењин у песми је тако подиже на симбол "кормилара", генија људске историје, "отац и син" пролетерске револуције.
Лењин је за песника човек као други људи. Његов живот се разликује, али кратко. Међутим, у ствари овај живот, у симболичком смислу, је дуг; њени корени протежу у прошлост иу будућности, у Русији и свим континентима. Његов живот је оличење пролетерске мисли, жеље, воље, снаге. Лењин је приказан у песми са дубоком реализма као мислилац генија и практичан човек, као едукатор и лидер милиона пролетера и радних људи. Он се одликује једноставност и пролетерске љубави према људима. Он је највећи људски од свих људи који су живели на Земљи ". За Мајаковски Лењин је, пре свега, "највише људски", али и "баш као ти и ја". Лењинистичка хуманизам је активан пролетерски хуманизам, инспирисан љубављу за све потлачене и немилосрдна мржње према сваком тиранина:
' Он је ватрени љубав друга,
постао у непријатељској челика,
немилосрдан " .
Највиши ниво лењинизма хуманизма је безгранична веровање у неисцрпне креативне способности маса. Лењин се одликује изванредном оштрину и снагу ума, који се уздиже изнад буржоаске ситне једноумља, откривајући нове хоризонте људског друштва:
'Док гледа у свемир,
он је видео шта је време покривени'.
Он се одликује гвоздену вољу и принципа бољшевичке. Он страсти Партија радничке класе, води револуцију кроз блокаде и метке империјалиста, привлачи прва радничка држава на путу социјализма.
Ово, за Мајаковског, је Лењин: нови човек, човек социјалистичке епохе, активна, свесни креатор историје, вођа новог типа. Његов живот не завршава смрћу. Лењин је умро, али су људи живи, комунизам живи на, бољшевици наоружан са својом идејом да живи:
"А чак и смрт Илиицх
постао велики комуниста организатор" .
Бол и туга промена у револуционарну оптимизма. Лењин живи у срцима пролетера целог света и позива на светске револуције:
'Пролетери, образац сврстава у последњу битку!
Исправите леђа,
исправити колена!
Пролетерске војска, збију редове!
Живео радосни револуцију, ускоро доћи!
Ово је највећи
од свих великих борби
које је историја познатих " .


Облак у панталонама - И део - Песма Владимир Владимирович Мајаковског

Облак у панталонама

Мислите маларије ме чини бунилу?

То се десило.
У Одеси се то догодило.

"Доћи ћу на четири, 'Марија обећао.

Осам.
Девет.
Десет.

Онда је вече
окренула леђа на прозорима
и утонуо у тмурном ноћи,
мрштење
Децемберисх.

У мом оронулог леђа
у канделабри гуффавед и вхинниед.

Не би ме препознати сада:
булгинг највећи део тетиве,
стење,
и Вритхинг,
Шта може тако цлод жељу?
Иако је Цлод, многе ствари!

Селф није брига
да ли је неко баци од бронзе
или срце има гвожђа постава.
Ноћу сам само жели
на стрмој свом цлангоур у мекоће,
у жену.

И на тај начин,
огроман,
Стајао сам погрбљен поред прозора,
и мој чело истопила стакло.
Шта ће бити: љубав или не-љубав?
И каква љубав:
велики или минут?
Како би тело овако имају велику љубав?
Требало би да буде Мајушним,
скроман, мало љубави;
љубав која избегавао у хоотинг аутомобила,
који обожава звона коња-трамваја.

Опет и опет
нуззлинг против кише,
моје лице притисне против њеног питтед лице,
Ја чекам,
запљускује од града громогласан таласа.

Онда поноћи, Амок ножем,
сустигао,
цут га
са њим!

Ход од дванаест пао
као глава из блока.

На прозорска стакла, сива Раиндропс
заурла заједно,
пилинг на гримасу
као да су гаргоилес
Нотре Даме су завија.

Проклет био!
Зар то није довољно?
Крици ће ускоро цлав уста раздвојени.

Онда сам чуо,
тихо,
живац скок
као болесног човека из његовог кревета.
zatim,
једва креће,
прво,
ускоро пењао о,
узрујан,
разликује.
Сада, са још неколико,
то заболо о у очајном плес.

Малтер у приземљу срушио.

нерви,
Биг нерви,
ситни нерви,
многи нерви!
галлопед лудо
до скоро
ноге је пут.

Али ноћ цурила и цурила кроз собу
и око, оптерећен, не може да Слитхер из
слузи.

Врата изненада ударио та-ра-банг,
као да отела зуба
ћеретао.

Ви свепт у нагло
као "узми или остави! '
Бију своје кожне рукавице,
Ви изјавио:
'Д' знате,
Женим се.'

У реду, удај се онда.
Па шта,
Ја могу да поднесем.
Као што видите, ја сам миран!
Као пулс
леша.

Да ли се сећаш
како се говорити?
'Џек Лондон,
новац,
љубав,
страст. "
Али видео сам само једну ствар:
ти, Гиоцонда,
морао да буде украден!

А ти си украо.

У љубави, ја се поново коцкам,
лук мог обрва пламену.
Шта од тога!
Бескућници скитнице често
склониште у спаљени куће!

Ти ме задиркују сада?
'Имате мање смарагда лудила
од просјака има Копекс! '
Али запамтите!
Када су задиркивали Везув,
Помпеја је погинуло!

Хеј!
Господо!
аматери
од светогрђе,
злочин,
и покољ,
Да ли си видео
терор страхова
моје лице
када
ја
Апсолутно сам смирен?

ја осећам
И моја'
је сувише мали за мене.
Тврдоглаво тело гура од мене.

Здраво!
Ко говори?
Мамма?
Мамма!
Твој син је величанствено болестан!
Мамма!
Његово срце је у пламену.
Реци своје сестре, Луда и Олиа,
он нема кутак да се сакрију у.

Свака реч,
свака шала,
који му Диван уста куља,
скаче као голи проститутка
из запаљеног бордела.

ljudi снифф
мирис спаљеног меса!
Бригада људи вози горе.
Светлуцави бригада.
У светлим кациге.
Али нема Јацкбоотс овде!
Реци ватрогасце
за љубављу пење када је срце гори.
Остави то мени.
Ја ћу пумпа барела суза из мојих очију.
Ја ћу се припремају против мојих ребара.
Ја ћу искочи! Оут! Оут!
Они су пропали.
Не можете скок из срца!

Из пукотине усана
упон а тиња лице
пепео пољубац расте за скок.

Мамма!
Не могу да певам.
У капели срца хор поткровље запали!

Спаљене фигурине речи и бројева
јуре из лобање
као деца из пламени зграде.
Тако страх,
у настојању да се схвати у небо,
подиже високо
Тхе Фламинг руке Луситаније.

У тишини стана
где људи земљотрес,
пламену сто око рафала из доковима.
јаук
у вековима,
ако можеш, последња врисак: Ја горим!

Владимир Владимирович Мајаковски