Join the new world

Pogledao sam se u ogledalo, smrtno ozbiljan.
Šta se to dešavalo poslednjih meseci?

Plutajući po možda ne beskonačnim, ali sasvim sigurno ogromnim prostranstvima mog novog sveta, baveći se dnevnim poslovima u svim mojim firmama, boreći se uspešno i bezuspešno po bojištima, prolazili su moji dani, kapali su polagano i trošili se. Imao sam jednu biljku u bašti sa koje se rosilo moje vreme.




Isprva nisam video da je to slom. Moja vojska od hiljadu ratnika sa mirijadama lica počela je da se kruni pre nekog vremena - već nekoliko ih je zalutalo predaleko u pustoši gde obitava stravični IP. Kao i mnogi drugi koji se nikada odatle nisu vratili, i ovi su ostali zauvek izgubljeni, za mene i za ceo eSvet. Nerazvijeni, mladi, obesni, ostavljali su svoje mrcine i kosture uzduž i popreko, a po njihovom svetlucavom, sluzavom tragu sada su njuškali pipci Iskonskog Progonitelja i, van mog znanja, već vrebali naredne žrtve.




Uporedo sa ovim, kako već poslovično nesreća ne ide sama, primetio sam negde u daljini jedan oblak, poput izmaglice. Pretećeg izgleda, ostavljao je utisak kao da me vreba. Više puta svraćao bih do mog starog Učitelja, progonjen senkom tog oblaka koji je sve više postajao moj kostur u ormanu, da ga pitam o toj fantomskoj pošasti. Savest mi je postajala sve umrljanija lepljivom prošlošću stvaranja moje hiljadoruke armije, da sam i u mnogo sitnijim, manje zloslutnim senama već video produženu ruku Admina kako se spušta preko visokih Karpata pravo na moju zlatom opervaženu tintaru. Svaki put, od Učitelja bih dobio nekakav pitijski odgovor, ili bi pak potpuno zanemario moje pitanje, raspravljajući umesto toga o stvarima starine, mistike i prirode (u čemu sam inače slabo stajao).

Ovde moram malo razjasniti kako se razvijao moj odnos sa Učiteljem nakon što sam se vinuo u nebesa virtualne džedajije. Da smo stajali na istom stanovištu, morao bih reći da sam se o njega ogrešio, svojom sujetom, otpadništvom od nekih njegovih učenja (koja je jedino iznosio zarad mene), svojim egocentrizmom u koji sam blago klizio sa svakom mrvom osećaja svoje novostečene veličine... Ali podjednako čovek može reći da se o njega ogrešila crna mačka koja prelazi put - životinja bez razuma ne čini svojim pukim kretanjem nikakav greh, a zloslutnost tog malog događaja, ako je ima, krije se samo u umu posmatrača.
Bilo kako bilo, Učitelj mi nikada nije uskratio razgovor, njegov stav prema meni nije se nimalo promenio, njegov karakter ostao je dobroćudan, miran, otvoren - grubo gledano, pasivan. Aktivni faktor sam bio ja. Sve veći teret na mojim plećima pritiskao me je neumitno i ja sam se savijao dotle, dok nisam bio predaleko od vrha zlatnog postolja gde je Učitelj sedeo.

Nisam morao da osećam, video sam svuda oko sebe - nije se to spuštala tama na mene, ja sam sasvim izvesno skliznuo u mrak...





Isprva sam se vrlo žučno borio protiv nadolazeće propasti svoje armije i svog carstva - pisao sam, kukako, molio, napadao, režao i ujedao; organizovao sam akcije, skupljao sredstva, pisao vatrene članke i lobirao. Trudeći se da se osiguram od potpunog kraha, uvećavao sam svoj imetak, rušio tuđe i gradio svoje. Jednog od retkih dana kada su mi ove aktivnosti dozvoljavale, ponovo svratih u svoju baštu. Malo zarasla u korov, i dalje je bila prelepa a moja omiljena biljka stajala je u sopstvenom malom vrtu; cvetala je, još uvek roseći vreme, a blizu nje se izlila sitna bara.




Zamislio sam se na trenutak, zastao... Ali upravo tada videh da se ponovo upalilo narandžasto zvono i, kao i obično, otidoh u žurbi, opet sa grozničavim plamenom borbe u srcu. Kako sam se naglo okrenuo, prizor na nebu me je prepao: oblak koji me je gonio (ili za koji sam zamišljao da me goni) nije više bio ni izbliza nalik na izmaglicu - prvo što se povećao, a drugo što nije izgledao onako koherentno kao ranije, već tačkasto, pegavo... Šiban slikom tog oblaka, odjurih dalje, u svađe, ratove, osvajanja.





Prošle su nedelje... Svoj i imetak svoje džedajske vojske uspeo sam da spojim na jednom mestu u pravu imperiju, uz puno žuči i samopregorno angažovanje. Međutim, IP kome je nastupila sezona parenja, bio je pobesneo i pomahnitalo hvatao sve više i više mojih ratnika. Osećao sam jasno da ću jednog dana ostati potpuno sam. Ovo me nije brinulo mnogo jer sam sada i sam bio dovoljno jak, ali bilo je nešto drugo što mi je unosilo jezu u srce: moja bašta i onaj avetinjski oblak.

Kao što sam još ranije posumnjao, to uopšte i nije bio oblak - bio je to roj! Približavao se svakodnevno, čistio sve oko sebe; povremeno bi se spustio i tek onda ponovo uzleteo kada bi na zemlji ostali samo kosturi i ljušture. Sada su se pred rojem nalazile moje široke plantaže, lovišta i ribnjaci i nadolazeću pošast video sam već kao neminovnost...

Ipak, nije mi kosu posedelo to saznanje o najezdi - sede vlasi izbile su kada sam ponovo došao do svog vrta, u kome je nekad stajala moja omiljena biljka.




Nežnih latica više nije bilo, rastinje je postalo divlje i mračno, a moje vreme, koje je bilja kapala sve do kraja života, sada se razvuklo u mutno jezero...
Pokušah da očistim korov. Četiri dana sam radio u močvari mog vrta, a noćima bežao daleko odatle da ne bih udisao kužni miris koji se kao duh dizao nad vodom.
Petog dana, kada su mi se pijavice uhvatile za leđa, digoh ruke, očajan, uskraćen, ruku isečenih oštrim granjem samoniklog grubog čestara. Tada, u besu, naredih da se ostaci mog vrta spale! Zlurado ali suznih očiju slušao sam kako neobično cvrči pod vatrom močvara mog vremena; pažljivo sam osluškivao svaku promenu dok je ta mrtva voda, istočena iz moje mrtve biljke, isparavala pod plamenom; dok su se divlje izrasla kruta stabla rušila; dok su, skoro nečujno, izdisali u gustom dimu i oni maleni cvetovi koje zaboravih da spasem...





Ponovo prođoše nedelje. Skakavci su se mahnito spuštali na moje zemlje i ostavljali ih beživotnijim nego što je požar ostavio moj bivši vrt. Isprva sam ih terao prskajući otrove iz vazduha; zatim sam palio stogove sena, ne bih li pošast odvratio dimom; onda sam išao po polju i tamanio jednog za drugim, udarajući lopatama po usevima; naposle, kada sam otpustio radnike od jalovog posla, ostadoh sam na svojoj poslednjoj farmi da mašem novinama na nemani.
Pijavicu sa leđa nisam uspeo da skinem. Ona se hranila, jačala, rasla, i do sada je bila skoro iste veličine kao ja. Do nekog trenutka sam čak krivio težinu parazita za sopstvenu nemogućnost da odbijem skakavce - bilo je već užasno teško kretati se iole pristojnom brzinom sa teretom njene mlitave, debele telesine na leđima.

Gledajući postepenu, očiglednu i neminovnu propast mojih tvorevina, uspeo sam da prevaziđem ideju gubitka - rekoh sam sebi: "Neka gori!", i zatim sam vreme provodio posmatrajući brz ali delikatan proces proždiranja mojih polja, stoke, ljudi od strane nesagledivog broja skakavaca. Razmišljao sam o njima, koliko im je sigurno ugodno to što su siti, što su jaki zajedno, na kraju, što ispunjavaju svoju prirodnu funkciju. Nisam mogao da se otmem utisku da istu sudbinu proživljava i ta prerasla pijavica na mojim leđima...

Poslednji put, reših da odem do Učitelja, ne da bih ga zapitkivao ili da se okoristim o njegovo bezmerno znanje, već samo da zadobijem privilegiju da njegov lik, koji je u mojoj mašti davno zavredeo epitet "svetog" ponesem u sebi onog trenutka kada mi pijavica popije onu kap previše krvi, ili kada srce oslabi da nas izdržava oboje.


Kada sam stigao, Učitelj je već bio na nogama. I pre nego stigoh da mu pružim ruku, uzmaknuo je naglo i lagano, kao da maše krilom albatrosa, zario mi kratak bodež u srce. Pogledao sam ga ravno u oči, sa jasnim osmehom na zelenkastom, izbledelom licu. Panika koja me ophrvala kada je telo počelo da trne, namah je nestala. Proburaženo, srce je izlilo svuda po meni ceo sadržaj koji je toliko dugo vrio zaptiven u njemu. Razilazio sam se i skupljao kao roj; lio sam suze vremena kao moja draga biljka; započeo sam pad u kojem nije postojalo gore i dole...


Na samom kraju, kada se moje telo, slano od suza i krvi, raspalo u vazduh, otvorio sam svoje nove oči. Pogledao sam u svoje telo pijavice i ustao, svlačeći prepunu mešinu sa svog novog tela čoveka. A predamnom je stajao Učitelj u sjaju koji ga je oblivao, noseći ogrtač sačinjen od etra, i iza njega mirijade ruku...