QUO VADIS, DOMINE? ILI ĐEŠ, BOLAN, ADMINE?

Day 1,304, 12:22 • Published in Serbia Serbia • by Pokac II Reinkarnisani

Da, znam. Na svu vašu današnju muku, oličenu u latinskoj izreci NON UT EADEM VIVO, SED UT VIVAM EDO, odnosno - Ne živim da bih jeo, već jedem da bih živeo, ja vas mučim i sa ovim tekstom. Al’ šta ćete. Takav vakat doš’o pa svaka šuša može da ima novine. Pa tako i ja, e-beba od samo 40 dana, prosipam mudrosti.

Doduše, oni koji su me videli uživo, ili na slikama, primetili su da “beba” ima 130 kilograma žive vage, pa će verovatno i primetiti da ove nove promene najviše odgovaraju mom stasu. Al’ neka. U pravu su.

Kao što rekoh, nedavno sam se vratio u igru. Od tog 6. maja, pa do danas, desile su se mnogobrojne promene. Jedan od razloga mog povratka je bio i taj što je eSrbija bila pred brisanjem. Sevale su kartice, e-predsednik nas je napustio, a sa e-državnog radija se čula navijačka pesma: “Voj-vo-dina, jedna jedina… poslednja je naša regija!”.

Odbranili smo se. e-Srbija je ostala nepokorena. Zahvaljujući našim junacima platnih kartica, našoj brojnosti, i našem inatu. I adminima. Diskretnim herojima. Junacima iz senke. Bogovima Olimpa. Ljudima koje svi psuju, a malo ko gleda stvari iz njihovog ugla.

Ovo je, dakle, jedna topla, ljudska priča o mukama kroz koje oni prolaze. Ma lažem. Ovo je klasično “uvlačenje” moćnicima u nadi da će mi pokloniti još koju firmu. Recimo za q5 oružje. Skroman sam ja čovek, neću kule i gradove.

Sećam se kraja oktobra te 2009. godine. Moja Dunjka donela neke 24-satne novine, a u njima grdna slika e-Srbije u mukama. Kako da srce ne zaigra? Kako da junak suzu ne pusti nad nejači elektronskom? Izljubih ženu i sina, oprostih se od farme u Farmvillu, prestadoh da maltretiram hrvatske Travian servere i hrabro se registrovah.

Oni koji su nekad čitali Tatin Veliki Stomak, i koji se sećaju Pokca, otprilike znaju kako je tekao moj e-život. Oni koji nisu, i ne znaju, neka ne tuguju. Ništa pametno nisu propustili. Klasična priča jednog lika, koji se baš kao i mnogi drugi, “navukao” na ovu igru. I gledao kako se menja. U početku je to išlo sporo, a zatim sve brže i brže. Podseća na istoriju pravog sveta, zar ne?

U svojim tekstovima, sam se trudio da pravim paralele između stvarnog života i e-Republike (e-Srbije). Između nas kakvi smo ovde, i nas kakvi smo “napolju”. Recimo da mi je to bio najzanimljiviji detalj ove igre – ta realističnost koju su admini uspeli da dočaraju u jedinom aspektu zbog kojeg se, verujem, na početku niko nije registrovao.

Mi e-Srbi, a i mnogi drugi igrači e-Republike, Adminima često pominjemo bližu i dalju rodbinu. Tačno znamo da je svaki njihov potez promašaj, a broj igrača (statistika) je uvek na našoj strani kada to dokazujemo. Kao dokaz nam služe i podaci da su mnogi poznati igrači napustili e-Rep, da ne kažem, e-umrli. Nepoznate, kao i u stvarnom životu, sem njima najbližih, niko i ne pominje.

Panta rei. Sve se menja. Sve teče. Igrači odlaze i dolaze (više odlaze), a e-Republik u svojoj beta verziji menja pravila i module češće nego što Nessko oglašava svoje tekstove. Već su toliko puta “uništili” igru, da se ja prosto pitam, otkud nas toliko koji je još igramo? Ne mislim pritom na botove, ali ostaje činjenica da jednu igru koja ni grafički, ni strateški, ni “ekonomski” nije nešto posebno privlačna, igra 30 – 50 000 ljudi iz celog sveta. Možda je početkom 2010. bilo i celih 100 hiljada igrača. Naravno, brojač je pokazivao preko 400 hiljada tada, ali nemojmo se zavaravati.

Krivci za sve promene, za sva uništavanja, za sve odlaske, ma za sve – su uvek bili i ostali Admini. Ova igra je njihovo čedo i oni ga ljuljaju evo već oko 3 godine. Mogli su bolje ovo, mogli su ono… Nisu smeli ovo, nisu smeli ono.

U principu, slažem se. Koga kriviti nego njih? Međutim, oni koji su u ovoj igri obavljali neku od “državnih” funkcija, imali su priliku da, makar delimično, osete kako je biti u njihovoj koži. Nema šanse da svi budu zadovoljni. Šta god da napravite. Koju god odluku da donesete ili delo da sprovedete. Uvek će jedan deo ljudi biti protiv. Makar i reda radi.

A mi smo samo mali deo e-Republike. Većinom neplatiše, a korisnici usluga. I zahtevamo da se naš glas čuje, jer se, ipak, sve vrti oko nas. Najveće bitke, najbrojnija nacija… Ako mi odemo, s kim će ratovati ovi ili oni. Pritom zaboravljamo da i oni drugi mogu da odu. S kim ćemo onda ratovati mi?

Iskreno, ja se divim Adminima. Njihova su m.da u procepu. Oni u stvarnom životu odgovaraju tamo nekom za pozajmljeni novac, a pritom pokušavaju i da zarade. Nije ni njima lako. Svi mi imamo svoju neku viziju idealne igrice, šta bi bilo najbolje za nas lično, a oni moraju da balansiraju igru između platiša i neplatiša. Oni koji pažljivo prate sve njihove poteze, koji su tu već par godina, lako će primetiti da uvek postoji balans. Trude se da igru zadrže u životu.

Naravno, ne slušaju nas. Ili nas možda slušaju i bolje nego što mi sami sebe slušamo?

“Stari” igrači žele da zadrže primat uvek i po svaku cenu – Pošteno. Nisu se valjda džabe trudili i bili verni igrici godinama. I sad tamo dođe neka šuša i stigne ih za par meseci.

Novi igrači se bune zbog svemoćnih “matoraca” – Pošteno. Zašto bi igrali, ako ni u jednom aspektu igre nemaju šanse da stignu one koji su počeli pre njih. Borba generacija, kao i u stvarnom životu.

“Platiše” bi htele da imaju satisfakciju za svoj novac – Pošteno. Ako već dajem pravi novac, želim bar neki virtuelni uspeh za to. Hoću medalje, hoću da sam bitan.

“Neplatiše” bi htele da ne budu samo topovsko meso – Pošteno. Zar da igram igru u kojoj će se jedino vrednovati dubina nečijeg novčanika? Neka je igraju sami.

“Fejsbuk” generacija želi što jednostavniju igru. Kakvo čitanje pravila i zajebavanje? Klik-klik, ćao-zdravo, pali brate. Zabava je na četu i u stvarnom životu – Pošteno. Srećom pa sam sretno oženjen, debeo, mator i hronično dekintiran. Inače ne znam koja bi me to igra zadržala da danju i noću blejim ispred monitora. Nekad se znalo šta se radi između 15. i recimo 25. godine života. Nažalost, mnogima je i stvarni život odavno postao virtualan.

“Sajber” generacija bi želela nešto brzo, šareno, bučno, živo… Gde su ovde video i audio efekti? Reke krvi i sablasni elektronski glasovi. Gde je FINISH HIM opcija? – Pošteno. Ljudi vole to što vole i žele to i da vide. Dosta je bilo dosadnih “heksagon” igara.

“Stratezi” bi da ova igra ima i strateški aspekt. Kakvi su to ratovi u kojima odlučuje samo MasterCard ili samo brojnost? Gde su ratna lukavstva, iznenađenja? Gde su taktičke zamisli, uvežbanost i iskustvo vojske, sprega svih vojnih rodova? - Pošteno. Ipak je ovo strateška igra. Makar u naslovu.

“Ekonomisti” bi da ova igra jasno pokaže da su oni rođeni biznismeni. Novi svetski lideri. Kakav bre, Rokfeler i Tramp, živeo dSokre! – Pošteno. Trude se ljudi, “rade” u igrici, i nije fer da ih neko spreči da zarade još više. Ako žele.

I mogao bih još gomilu grupa da navedem (plus one kojima jednostavno pucketa), no - poenta je ista. Niko nije potpuno zadovoljan. Ma šta potpuno. Niko nije zadovoljan. Ua promene, ua Admini!

A opet, toliko nas ponavlja jedno isto – ovde smo zbog druženja. Zbog svega drugog, sem same igre.

Evo, ja pišem e-novine. Za sebe i za one koji vole da ih čitaju. Nervirao sam se zbog “nekulturaca” u igri, zbog “političara” (zato što kopiraju one u stvarnom životu), zbog multija, zbog platiša i “one-man army” principa, zbog…

Stvarno, zbog čega sam se nervirao? Zbog čega sam prozivao Admine? Šta oni mogu da unište od onoga što je meni bitno u ovoj igri?

Baš ništa. Ova igra nema kraj. Sem onog prisilnog. Mi koji je igramo, živimo je onako kako smo mi odlučili. Povremene intervencije Admina su kao i intervencije Boga/Sudbine/Sreće u stvarnom životu. Ovo je igra koja oponaša stvarni život i ne postoji nijedan razlog da svma odgovara, da svima bude dobra i lepa, da svima bude interesantna…

Baš kao i stvarni život.

Ali, to ne znači da ne možemo izvući ono najbolje iz same igre. Kao i iz stvarnog života. Siguran sam da velika većina ima neki razlog da se žali na bar jedan aspekt svog stvarnog života. A opet, siguran sam da možete da se setite i lepih stvari. Ako ne možete, a vi ih napravite.

Kao i u ovoj igri, sve se menja i sve teče. Ljudi dolaze i odlaze, a bogovi se igraju sa nama baš kao i u stvarnom životu. Baš kao i u stvarnom životu, mi ih psujemo. A niko se ne pita kako je to biti Admin?

Ako mislite da je lako setite se filma Brus Almighty, ili ga pogledajte.

Ma koga ja zezam. Za sve su krivi Admini. Uništili su igru. Ua Admini! Pravda za botove! Haj’mo sad svi po jedan tekst da ih raskrinkamo!

Pa da se sutra igramo kao i pre. Dok traje.