PADOH, ALI USTAJEM - NEĆU DA ODUSTAJEM!

Day 1,382, 09:55 • Published in Serbia Serbia • by Pokac II Reinkarnisani

Kažu mi da već dugo nisam napisao “ozbiljan” članak. Nije da protivrečim ljudima, ali mi se čini da ih neozbiljna forma ponekad odvuče od ozbiljnosti samog teksta. Verujte mi, svakom tekstu se podjednako ozbiljno posvetim, i u svakom “pričam” o ozbiljnim temama.

A opet, činilo mi se da “ozbiljnih” analiza imamo na tone. Naš brod odavno tone, tako da je, svako ko je hteo, još odavno mogao da izloži neku svoju ideju o tome kako zapušiti ona mesta na kojima ulazi voda. Upravo tako, svako je mogao da piše, ali skoro niko da zapuši ta mesta. Zašto?

Razloga ima puno, a jedan od preovlađujućih je da nam je svima već pomalo dosta ove igre. To je normalna i već ustaljena pojava tokom leta. I logična. Ne brine me previše. Dobro, ima onih koji se još bore za, recimo, politički preporod eSrbije, ali nekako to čine mlako. Ne, ne na rečima. One su često dovoljno čvrste i oštre, pogotovo kada su upućene političkim protivnicima. Ali, plašim se da li će ih pratiti i dela?

Istina je, ovaj mesec, tačnije danas, desila nam se velika promena – eSrbije nema na mapi eSveta. Jeste, to je samo privremeno. Jeste, to može biti i vrlo pozitivno. Ali ipak boli. Sve nas koji ovu igru ne igramo zbog neke stranke, neke jedinice, neke grupe ljudi ili da bi preko chat-a našli devojku/momka ili “ubili” vreme – boli možda i jače. Naš ideal je eSrbija. Ne kao najveća, najjača, nenadjebiva – već kao ponosna, prkosna i sebi svojstvena.

Kao eSrbija koja je kroz ceo v1 prkosila moćnima, lagano se formirajući u silu broj jedan. Kao eSrbija koja je i pre prolazila kroz političke borbe i trzavice, ali koja je bila daleko složnija na ratištu. Pritom ne mislim na vojsku. Otkad sam se prvi put registrovao na eRep gledao sam kako POJEDINCI ili čak i čitave grupe “vojnika” i “paravojnika” tuku za svoj ćef, iako ih država “hrani i oblači”. I naravno, uvek je postojao neki izgovor. Ali “civili”, kao i “javno mnenje” koje su diktirali najčitaniji novinari, su uvek bili na pravoj strani.

Šta se promenilo?

Ne znam za druge, pa ću govoriti o sebi. Vratio sam se u igru 6. maja, posle oko 100 dana “apstiniranja”. eSrbija je bila pred padom i što reče moja Dunja – “Čim sam videla da čitaš članak u 24h, znala sam da ćeš im se vratiti”. Doduše, i momci i devojke sa skupa na Fruškoj gori – 5. maja, su imali veliki uticaj.

Odmah po povratku, tačnije nakon mog “otkrivanja u javnosti”, počele su da stižu poruke podrške, hrana, oružje, novac. Iako sam najveći deo toga prosledio dalje kroz par državnih akcija podele i onaj Dedin namešteni konkurs, osećaj je bio prelep. To je bila MOJA eSrbija. Prijateljska, nasmejana, vedra, a pred brisanjem.

No, nisu nas obrisali.

Što zbog našeg zajedničkog otpora, što zbog učešća naših tenkova. Oni su tukli, mi dodavali granate. Niko se nije štedeo. Jutro posle odbrane Vojvodine – svi smo se radovali. Kao nekad.

Ipak, nije dugo trajalo. Vratili smo se u neku kolotečinu u kojoj je jednima bilo jedino važno da se dokopaju neke virtuelne vlasti, fotelje, medalje, a drugima da dokažu da su ovi prvi takvi kakvi svi znamo da jesu. Treće, niko ništa i nije pitao. Meni se nekako činilo da pripadam ovim trećim. Jednostavno, ni među prvima, ni među drugima nisam video želju da suštinski promene nešto.

Neću da grešim dušu, nisu to ni blizu iste igračke grupacije, ali imaju po par osobina koje se meni ne sviđaju. Jedni ovoj igri prilaze kao deca – “hoću sve, hoću odmah, hoću preko cheat opcija”. Drugi su (bili?) bliski varijanti da jedino oni umeju da urade nešto i da su jedino oni Bogom dani da nas vode u bolje sutra. Oni treći, ostadoše nekako na klackalici, čekajući da se pojavi neko ko će imati dobre osobine i jednih i drugih. Ko će imati srce, snagu i pamet da promeni sistem u kojem se vrtimo već mesecima. Jer, sve smo menjali – samo taj sistem nikako ne dotičemo.

Da, pisao sam o tome i pre skoro 2 godine. I pre godinu dana. I pre par meseci. Ali nit’ me ko sluša, nit’ se ko bavi time. Mi smo društvo “kasti”. Dobro je neko primetio nedavno, imamo i previše timova u igri. Svako prvo igra za neki svoj – partiju, jedinicu…, a tek onda za eSrbiju. I oni “neutralni” su to uvideli i čini mi se da su ovih dana oni prelomili ovu situaciju.

Rekao sam poći ću od sebe, i baš to i radim. U ova 4 meseca otkad sam opet tu, uvideo sam da se ništa bitno nije promenilo. Sem tog odnosa nas “običnih” igrača. Kojima nije bitno ni koliko “udaramo”, ni koliko “firmi” imamo, ni ko je predsednik – ako taj neko dobro radi. Iako volim da učestvujem u političkim “debatama” uglavnom se držim nekog svog principa da “ne smetam” vlastima, kad dođu na vlast. Tada imaju dovoljno problema i bez mene.

Ali ovih dana sam u sebi otkrio i drugu stranu, koja mi se uopšte ne sviđa. Regije su padale, a mene je bilo baš briga. Ne kažem, borio sam se, ali ni blizu kao nekad. Nisam davao sve do zadnjeg zlatnika i dinara. Nisam kupovao tenkove i slao ih našim “tenkovima”, Nisam pisao motivacione članke. A eSrbija je tonula. U suštni, izdao sam svoju edržavu.

Čak sam našao i dobar izgovor. Zašto bih ja bio budala, kao nebrojeno puta do sad, i “tukao” do besvesti, kad ni “prvima”, ni “drugima” nije stalo da promene ono što dobar deo nas vidi kao smetnju? Kad je svima dobro baš ovako?

U suštini, u kakvoj to edržavi mi živimo?

U “vojnoj”.

Čak su nam i partije “ustrojene” po vojnom sistemu (doduše, to je tako i u stvarnom životu, ali ovde ne mora da bude). Zna se “čija je” koja jedinica, i zna se da se može kupiti pred izbore. Ili da će ona sama da odluči da uzme neku partiju, ili sredi sebi par kongresnih mesta. Eto, da imaju i tu medalju na grudima.

Uz dužno poštovanje jedinicama i pojedincima koje se time ne bave, a tu pre svega mislim na Refund i Medvede (npr. te dve jedinice mi se čine kao “najpelcovanije” od ovih bolesti), moram da kažem da nam ipak većina “vojnika” i “paravojnika” prvo gleda svoje interese, a tek onda državne – ako preostane vremena.

Iako znam da će me demantovati, primera je na stotine. Dan kad je pala Vojvodina, za samo sat vremena posmatranja primetio sam 14 pripadnika VeS i paravojski (Elita, Front, Vukovi…) koji su u borbama koje sam mogao da vidim iz Hrvatske napravili preko 100k štete – na EDEN/TERRA strani. U borbama za Hrvatsku, Kinu, SAD, Irsku… Neki su čak digli i BH. Neki su bili blizu – tačnije, tako sam ih i video – bili su među prvih 5 boraca u mini bitkama.

Bilo je toga i pre, ali nikad u ovoj meri. Da li je kriva “plaćenička medalja”? Delom jeste. Ali veći krivac smo mi. Odavno svi znaju da se u vojsku/paravojsku eSrbije ide zbog “dobrog zezanja na chat-u, i bržeg napredovanja”. Mislim da tako piše u svakom “regrutnom” članku bilo koje jedinice. Gde je tu eSrbija? Na kom mestu?

“Ne znaš ti kako je blejati 5 sati na chat-u i biti budan u 3 ujutro da bi tukao…” Ovo prvo stvarno ne znam, ali mi se nekako čini da 90 posto tih što svaki dan visi na četu po 5 sati, “visi” tu zbog sebe i dobre zabave, a ne zbog eSrbije. Između ostalog, većina ih je zato i budna u 3.

Opet kažem, čast izuzecima, a po pravilu, jedino će se oni prepoznati u ovome – što je suludo. Jer o njima ne pišem. A upravo je to i prokletstvo i blagodet ove naše eSrbije. Taj “timski” duh koji posedujemo, ali samo za sebi bliske grupe.

I onda kad se piše o “bagri” – jave se oni koji to nisu. Kad se piše o “lopovima” jave se oni koji ni dinar nisu uzeli. Kad se piše o prevarantima – jave se saborci da ih brane, pa makar i lično prezirali prevare i lopovluk.

Zato mi propadamo. Zato što nam je uvek bitnije ko kaže, a ne šta kaže. Ko je “napadnut”, a ne da li je istina to što mu se stavlja na teret. Zato što ćemo braniti “svoje” čak i od onoga što naglas zameramo svima drugima. A onda ćemo postepeno, čak napraviti i mitove i legende o ljudima koje “branimo”. A zašto ih branimo? Pa, znamo ih sa chat-a, ili sa nekog skupa, ili su nam nekad dali 5 tenkova i 100 RSD.

Kada budemo mogli otvoreno da pričamo o svemu, kad budemo mogli da izjednačimo grehove “naših” i “njihovih” i da ih nazovemo istim imenom – moći ćemo da krenemo napred.

Danas-sutra oslobodićemo eSrbiju, ali da li ćemo se potruditi da je promenimo? Da li ćemo konačno ukinuti plaćeničku vojsku koju imamo, ili je bar nazvati pravim imenom? Da li ćemo početi da “jurimo” igrače, a ne medalje? Ne znam.

Znam samo da će mi trebati neki lep i velik podsticaj, neka vidljiva pozitivna promena da bih se opet do zadnjeg dinara borio za eSrbiju. Onako kao pre, da ne gledam ni šta rade Pera, ni Mika. Sada to ne mogu.

Ostao sam još veran eSrbima. Za njih spremam “Spomenar” (sa grupom ljudi), a pale su mi još neke ideje na pamet. Možda ću uspeti da ih ostvarim, možda i ne. Ali ću se truditi. Mene u igri drže vaši osmesi. Zato više ni ne pišem “ozbiljne” članke. Svako pametan vidi gde smo i kako smo stigli dovde. Ne moram još i ja da pišem o tome.

No, molili su me da napišem “ozbiljan” članak. I eto vam ga sad. Pa plačite…

Ipak, reći ću vam jednu stvar za kraj.

eSrbiju je lako vratiti na mapu. Ali ako zaista želite da vratite eSrbiju onda joj prvo vratite osmehe i volju. Dajte joj motiv da opet bude eSrbija. Budite pozitivni.

Boli me uvo za resurse i za kolonije, ali kada vidim “Dobro jutro eSrbijo” od onog nosatog navijača, ili “Dobro jutro” kad Maki napiše u komentarima – meni zaigra srce.

Nazovimo to mojom slabošću.