MOZAK, SRCE I ... ONO TREĆE (SAMO ZA UPORNE)

Day 1,267, 15:09 • Published in Serbia Serbia • by Pokac II Reinkarnisani

Oduvek sam voleo sport.

Dok sam bio mlađi, svašta sam trenirao (zbog velike dioptrije ništa profesionalno), a sad kad sam se usled lenjosti pretvorio u bundevu, pretežno ga gledam. Obično samo navijam i nerviram se, ali ponekad čak i razmišljam o tome šta gledam.

Mnogi pametni ljudi kažu da pristup sportu ustvari preslikava vaš pristup životu. Mislim da ne greše puno, jer posmatrajući i kolektivne i individualne sportove možete lako da uočite psihologiju pobednika. I onih drugih.

S druge strane, pristup igrama je isti kao i pristup sportu (ako su igre takmičarskog tipa), a ako je A= B = C, onda važi i da se igramo, na isti način na koji živimo, ili čemu težimo u životu. Recimo da je sve ovo tačno.

U tom slučaju, može se primetiti da mi eSrbi (a Tekelija nas je divno opisao u svom nedavnom članku) obično igramo ovu igru na 3 načina. Mozgom, srcem i polnim organom (koji, jel’te, uglavnom zavisi od pola osobe). Međutim, čini mi se da retko koristimo sva 3 pristupa u istom momentu. Možda je to i nemoguće.

Dakle, imamo tip igrača koji skoro 100 procentno koristi mozak – racionalno bira pluseve i minuseve svake odluke i igra tako da mu/joj to donosi najviše koristi.
Ako se ova osoba bavi ekonomijom, onda obično ima gomilu jakih firmi, brdo zlata u šteku, a i verovatno je jedan/a od eksperata za MM. Ako je u politici, obično igra smišljeno, pravi planove na duže staze, hvata veze, vešt/a je u tajnoj diplomatiji, ali i podilaženju „masama“ – i ne veruje ni u šta, sem u sopstveni uspeh. Ideologija joj nije bitna, samo politička moć.
Ako je novinar, onda piše tako da dobije što više subova, skače sa oblasti na oblast po potrebi, koristi popularne teme i radi sve što je potrebno da dobro „proda“ svoje novine. Slike i sike se podrazumevaju.
Ako je u vojsci, obavezno je rukovodeći kadar, ali ne i uvek odgovorno lice.
Jednom rečju, ovaj tip igrača su vrlo proračunate osobe, koje smišljeno grade svoj lik i delo i koje ništa ne rade „na silu i preko noći“. Inteligentni ljudi, veoma „opasni“ igrači, moral – not always included.

Nasuprot njima, imamo one koje nazivamo „paljevinama“. Oni retko koriste mozak u većoj meri od potrebnih par klikova. Laki su za manipulaciju, ali i vrlo spremni da „brane ili napadaju“ sve ono i sve one koji ne misle, ne rade ili ne osećaju ono isto što i oni. A to je, npr. „vatra u grudima“ kad se tučemo sa eHrvatima, eBugarima, eAmerima ili nekim drugim e-„do mojega“ neprijateljima.
Ako se bave politikom, obično ne izdrže više od 2 komentara, a da ne planu ili se „uskopizde“. Opcija/ideologija (oj gluposti verovati da to postoji u igri u kojoj važi samo jedan, i to strogo određen politički sistem. Al’ ajde) kojoj pripadaju i nije tako važna, ali ćete ih lako poznati kao „stranačke vojnike“ ili „trolove“ koji uvek nekako nađu opravdanje da brane „svoje“, ali isto tako i dovoljno dobar razlog da napadaju „one druge“. Odlični su za uzvikivanje parola, „rasturanje“ novina drugih stranaka, i za potpaljivanje mase. Njih same ne morate paliti, oni su uvek tako „vrući“.
Ako su u vojsci, život daju, al’ piksele ne! U ekonomiji obožavaju da kupuju bilo šta, ne gledajući na cenu i isplativost tog posla. U novinarstvu ih je zaista teško poznati, jer se desi da ponekad zaborave da uključe CAPS LOCK. A ponekad zaborave i da stave odgovarajuću sliku, jer 2-3 složene rečenice koje istipkaju dolaze direktno „iz duše“ i moraju što pre da ih podele sa drugima.

E sad, oni treći, nisu baš tako lako prepoznatljivi. Ima tu nekoliko podvrsta, ali one najuočljivije su internet „huligani“, „ratnici“ i „ljubavnici“. Žene igrači iz ove grupe su obično tzv. „internet zavodnice“. Celoj ovoj grupi, igra je potpuno nebitna. Oni/e žive od četa, porukica, komentara. Bilo da se k..če ili zavode. Vole i traže pažnju, čak i kad to tako ne deluje. Odlični su prijatelji, ali jako zahebani kad vas „uzmu na zub“. Iz bilo kog razloga.
Partije, vojska, ekonomija, novine – im nisu toliko bitni, mada mogu u svemu da budu prisutni. Najviše su na četu, a najčešće na PVT, Osim ako se k..če. Tad mora da ih „vidi“ što više ljudi, jer inače pomenuta radnja nema smisla.

Pametan čitalac će ovde uzeti malo vazduha i zapitati se kakve sad ovo veze ima sa RL, sportom, a donekle i sa igrom – da ne kažem eSrbijom. Ustvari, lažem. Mnogi su odavno prestali da čitaju i sad rade nešto drugo. Vi koji ste istrajali, donekle se kajete, ali vas radoznalost vuče na kraj teksta. Dakle...

eSrbija od samog svog osnivanja predstavlja sliku svojih igrača. A oni uglavnom igraju onako kako sam gore napisao, uz postojanje izuzetaka, koji igraju jer nemaju pametnija posla na poslu (školi, studijama) ili nemaju posao, ili ne mogu da otmu daljinski kad god to žele.

To je jedan od uzroka svih naših problema u ovoj igri (pored činjenice da je veoma neinteresantna i da daje ogromne prednosti onima koji plaćaju). Problem je što nikako da igramo na sva 3 načina odjednom.

A šampioni upravo to rade. Igraju pametno (mozgom), hrabro i sa emocijama (srcem), i smatraju da su bolji od svih (onim organom). Tako se postaje Nole, i tako Barcelona (ili neki drugi tim) osvaja titule. Takve poštuju, i plaše ih se. U igrama, sportu i životu. Takvi bi mogli biti i mi. U nekoj bajci npr. Ali lepo je sanjati.

U toj bajci, evo da ne ispadne da ne dajem i neki primer, bi svaki novi predsednik eSrbije pozvao svog prvog protivkandidata da mu pomogne, kao i odabrao deo ljudi iz „suparničkog“ tima – jer recimo znaju šta rade.
U toj bajci bi Kongres, npr., doneo dugoročne planove eSrbije. Npr. – „rezoluciju“ o dugoročnim vojnim, ekonomskim i političkim ciljevima eSrbije koja bi poštovala mišljenje eSrba iskazano u recimo nekoj anketi.
U toj bajci bi Min. Info kontaktiralo recimo NuNeS (ako još postoji) i dr. Doom-a i nastavilo bi se sa projektom Istorije eSrbije, ili možda sa pravljenjem Istorije eSveta i sl.
U toj bajci bi vojska bila dobro plaćena, a SVI vojnici novčano stimulisani da brane eSrbiju. Istovremeno bi se svake nedelje, npr., odvajale sitne pare da se neke ebebe podignu za gomilu nivoa što brže (ja sam npr. zahvaljujući donacijama e-prijatelja i poznanika porastao kao kvasac).
U toj bajci se političke stranke ne bi samo pljuvale već pravile zajedničke projekte i takmičenja – npr. svaka od njih organizuje neko udaranje civila jednom nedeljno.
U toj bajci (a admini najavljuju tako nešto) bi svako, svakog dana mogao da vidi tačnu zaradu i troškove edržave, pa bi valjda i priče o „praznim kasama i lakim prstima“ bile ređe, ili makar lakše proverljive.

No, život nije bajka. A nisu ni profesionalni sport, niti igranje ove igre.

Što, ipak, ne znači da bi trebalo da odustanete od pokušaja da ih takvim napravite za sebe.

Samo, dok to činite, trudite se da koristite sva 3 načina igranja.

Ako ni zbog čega drugog onda zbog jednog oglasa koji sam davno video na oglasnoj tabli jednog novosadskog studentskog doma – „Tražim dve cimerke za zajedničko stanovanje. Mogu ja i sam, ali utroje je lepše“

Ko je dovde sve iščitao, sledeće dve godine je oslobođen čitanja ruske literature. Ma, dosta mu je čitanja za ceo život. Ali bar može ponosno da uzvikne:

„FREE E-TEXAS!“ i „OBALA SLONOVAČE – SLONOVIMA!“