MALA BEBA PLAČE, IZGUBILA GAĆE

Day 1,270, 12:11 • Published in Serbia Serbia • by Pokac II Reinkarnisani

Kažu da sam bio grlata beba kao mali. i da sam često plakao. Pa i vi bi plakali da vam daju sisu tek na svaka četiri sata. I to uvek istu.

I kad sam malo porastao plakao sam za Novu Godinu. Tata i mama su mi objasnili da Deda Mraz ne postoji i da nije strašno što nisam dobio poklon te godine. Ako se pidžamica, gaće i čarapice i mogu zvati poklonom.

Sa šest godina mi se rodio brat, ali usled urođene srčane mane, nije poživeo duže od 9 dana. Svi smo plakali, jer smo bili suviše glupi da shvatimo racionalna objašnjenja lekara da moj brat nije mogao da bude operisan na vreme jer je glavni hirurg imao zakazanu konferenciju negde u belom svetu, pa ne bi bilo u redu da je otkaže tek tako. Ipak su avionske karte bile skupe u to vreme.

Onda sam krenuo u školu i plakao sam što me deca zadirkuju zbog naočara. A bile su tako lepe, ni pola kilograma teške, i pokrivale su mi lice skoro kao maska nekog super-heroja. Tako sam i ja, usled velike dioptrije. često leteo kao Betman. Prizemljenje je, obično, bilo manje elegantno.

Posle sam, kao malo stariji, branio za svoj razred i bio junak jedne finalne utakmice. Odbranio sam penal tako što me je lopta pogodila direktno u međunožje. Svi su smejali i slavili pobedu, a ja sam plakao… Od sreće.

U šestom razredu sam pročitao Vinetua i sit sam se isplakao kad su ga Komanči na kraju ubili. Toliko me je to pogodilo da sam dva dana tugovao. Zato nisam išao u školu ta dva dana, a ne zbog toga što smo na fizičkom morali da se penjemo uz uže. Nije da ja to nisam umeo, nego sam uvek bio zastupnik stava da za penjanje služe merdevine, stepenice i liftovi.

Na kraju osnovne škole su mi objasnili da je nebitno što imam najviše osvojenih diploma na pokrajinskim i republičkim takmičenjima (iz čak 6 predmeta) i da neču biti đak generacije. Rekli su mi da je moja drugarica Emina ipak bolja, jer su ona i njena porodica 3 godine ranije došli iz tamo nekih zabačenih krajeva, i tata i mama su joj jedva dobili posao u Izvršnom veću i Naftagasu, pa je red da i ona dobije to priznanje. Da se ne oseća dete odbačenim. A i škola je posle dobila fiskulturni salu. Zato i nisam puno plakao. Ljudi smo, zemljaci. Mislim, direktor naše škole i pomenuti tata su bili zemljaci.

Onda sam malo plakao u srednjoj školi, jer sam se zaljubio u jednu Tanju. Ona je bila, kako bih to rekao, lepo građena, a ja volim lepe stvari. I ljude. Međutim, da ljubav ume da zaboli shvatio sam par dana posle, kada je ona pred celim razredom pročitala ljubavnu pesmu koju sam joj napisao. Iako je publika odobravala, iz nekog razloga se ta pesma nije svidela njenom momku koji je bio par godina stariji od nas. Sačekao me je posle škole i izneo svoju kritiku na račun te pesme. Imao je snažne… argumente i još uvek mi bride uši kad ih se setim.

U to vreme je bivšom državom besneo rat, pa su i mog tatu pozvali da se igra sa njima. Nisam puno plakao, jer sam znao da će naši pobediti iako se samo branimo. Uostalom, tako su pričali na TV-u, a oni nikad ne lažu. Mama je plakala, ali verovatno od radosti, jer tada nije morala da radi, kao ni tata, pošto su im sa posla javili da više ne dolaze. Direktor je bio neki mnogo dobar lik, koji je jako voleo našeg tadašnjeg predsednika države i držao njegovu veliku sliku na zidu. Oslobodio je radnike radnih obaveza, a državu jednog gubitničkog preduzeća. Naravno, posle je isto to preduzeće ponovo otvorio i napravio od njega uspešnu firmu. Svoju.

Bio sam ponosan kada sam napunio 18 godina, i plakao sam od sreće što, za razliku od mojih drugara koji to slave u tamo nekim zadimljenim kafićima, ja svoj rođendan slavim na otvorenom. Na parkingu ispred kineske pijace u Segedinu. Dobio sam i lep poklon, skoro novu trenerku i patike firme NAKE. To niko nije imao u školi.

Tada sam odlučio da uzmem stvar u svoje ruke. Kao svaki pravi pubertetlija. No, mene je to prosvetlilo i bacio sam se u političke vode. I tu mi se desilo da plačem nekoliko puta, zaključno sa 2000-om godinom. Doduše, plakao sam zbog drugih. Naime, dešavalo se da kutija sa suzavcem uleti direktno među nas i onda bi svi plakali. Nisam hteo da se izdvajam, pa sam plakao i ja. Nekad bi nas i panduri uhvatili, a pošto je ‘96 zima bila hladna, voleli su da nas teraju da se igramo “crvenih rukavica”. Uvek su oni pobeđivali, ali mi bismo zaplakali tek kad smo se igrali “crvenih noseva” i “crvenih obraza”. Iz navike, da im ne pokvarimo igru. Umeli su i da se naljute kad bismo im kvarili te igre. Ali opraštam im, to je sve zbog te hladnoće, morali su se ljudi nekako zagrejati.

I ’99 sam plakao. Grmelo na nebu, grmelo dole, a u šumi mrak. Al’ baš mrak. Osim kad zasvetli celo nebo, Onda tamo neki urliču, mi kao pucamo na njih, pa oni kao beže, pa dođu avioni… U suštini, bilo je veoma dosadno, jer se ponavljalo iz dana u dan. Tu i tamo, posle raznih pucnjava, dešavalo se da nekog moramo da nosimo u bazu. Pošto nije mogao sam da ide. Nikad više. I nismo mi plakali puno, samo je kiša često lila tih dana i slivala nam se niz lice, pa je stvarala taj utisak dok smo smeštali svoje drugove na poslednji odmor.

No i to je prošlo i nisam plakao sve do 2003. Tada je jedan junak ubio jednu kukavicu, herojski, snajperom. Tako je pokazao svu svoju veličinu i osvetio sve nepravde učinjene nad ovim narodom. Bilo nas je puno u Beogradu, te 2003. i poslednji put smo sa tom kukavicom, mafijašem, špijunom i izdajnikom šetali ulicama tog grada. On se nije vratio sa te šetnje, a i mi koji smo se vratili, nismo se kućama vratili isti. Neki od nas su se posle toga opametili i prihvatili pravila igre, a neki su prestali da se igraju i veruju. I sanjaju.

Krišom sam plakao i kad mi se rodio sin i kad sam ga prvih 6 meseci života morao voditi na neke vežbe. Pošto bi inače ostao nepokretan, usled nekih komplikacija pri porođaju moje žene. Bogu hvala, noću smo bar mirno spavali, jer je bila zima, a mi u hladnoj zgradi koja nije imala ni grejanje, ni toplu vodu, jer je investitor prodao stanove po par puta i zapalio nazad na rodnu grudu. Tako smo se trkali ko pre uđe u stan. Ipak je ovo pravna zemlja. Srećom, sve je to prošlo, moj Pokac trči kao blesav, a i zgrada je uknjižena i problemi rešeni. U opštini, na ključnom mestu gde se rešavaju takvi problemi, sedi još jedan zemljak pomenutog investitora i on je uz puno razumevanja i pristojnu sumu, izašao u susret porodicama koje su se uselile. Oni jadnici koji nisu imali tu sreću još se sude sa investitorom, ali pošto i sudijinica i deo advokata nisu rođeni u ovoj državi, izgleda da će process potrajati desetak-20-30… godina. Po potrebi.

I nekako, kad se osvrnem iza sebe, čini mi se da sam svih ovih godina bespotrebno plakao i često okrivljavao druge za svoje neuspehe. U životu, pa i u igrama, postoje pisana i nepisana pravila kojih možete, ali i ne morate da se pridržavate. Pa kako kome uspe. Neko dobije narukvicu i kućni pritvor, a nekom uzmu sve što ima i ostave na ulici kao psa. Ali to jeste život. I najmanje pomaže ako zbog toga plačete. Pogotovo u javnosti.
Isplačite se tiho, krišom, a na ulicu izađite uzdignute glave i tvrda …. Pogleda.

Emocije nisu loša stvar, štaviše, ali realno, koga briga za vas? Svako od nas ima neku svoju životnu priču i svoje teške trenutke. Neke sitne i krupne nepravde i propuštene šanse. Nekad smo krivi mi sami, nekad su zaista krivi drugi, a nekad je to ono što se zove Sudbina, Ksmet, Sreća, Božja ruka…. Možete se pomiriti sa tim i naučiti da se borite i smejete uprkos svemu, a možete pasti u ponor očajanja i tugovanja, i tražiti krivca u nekom drugom.

Ali to neće promeniti situaciju u kojoj ste. Zar ne? Zato sam i napisao ovaj tekst. Da vam pokažem da uvek možemo plakati i kukati. S osnovom ili bez nje. Ustvari, da vas podsetim, jer vi to već znate.

U ovoj igri, bili smo na vrhunci, i na dnu. Ciklusi se ponavljaju. Mi ne. Mi smo jedinstveni. Svako od nas ko igra ovu igru, ali i mi svi zajedno, kao grupa, kao eSrbi. I eSrbija je jedinstvena, jer je, za mnoge od nas, iz virtuelnog prešla u stvaran svet. Ljudi su se upoznali, druže, vole ili, nažalost mrze, zahvaljujući ovoj igri.

Zato prekinimo sa “plakanjem” i “kukanjem”. Majku mu, postali ste kao moja Voša protiv onih “grobara” (srpskog fudbala).

Nema izlaska sa terena! Da su bili pametni i ostali, ali samo stajali pasivno na terenu, danas bi svi podhebavali one druge. Kao što ćemo mi, opet, naše komšije. Jednom, kad dođe vreme. Mi smo (tačnije neki od nas, a pogotovo onaj nosati čije je ime na mom novom profilu) tokom ovih par godina doveli gomile igrača, stvorili zajednicu “igrača” i od onih koji inače ne igraju igre, i štošta napravili u ovoj igri. A i van nje. Evo, za koji dan, će Cer biti još jedan primer koliko je ova igra dobra. Kad je ne igrate, već se samo zbog nje družite u stvarnom svetu. A to vam niko, nikad neće uzeti. Ponajmanje Admini.

Dakle, idemo u nove pobede. Nema odustajanja, nema predaje. Ako hoće da nas brišu, neka se potrude. Ako nas obrišu, svaka im čast. Kako god da su to izveli, izveli su poštujući pravila igre. Svako koristi ono što ima. Oni novac, a na nama je da iskoristimo brojnost, pamet, inat, kreativnost. I duhovitost.

Sprdajmo se na račun svojih neuspeha i njihovih uspeha. Vratimo osmeh na lice eSrbije.
Tako ćemo vratiti i eSrbiju. To je naš četvrti element, pored mozga, srca i … onog trećeg. Peti element svi znate. To je Mila Jovović. Ona će nas spasiti kad sve drugo postane nedovoljno za naš spas.

Mi smo eSrbi!
Kraljevi ove igre i kraljevi ovog virtuelnog sveta! (ku..čenje)
Mi smo najbrojnija i jedna od najorganizovanijih grupa igrača eRep-a! (mozak)
Mi smo najluđi kad je najteže i uvek spremni da se borimo! (srce)

A što se tiče onih koji bi da nas obrišu, mogu samo

DUPE DA NAM OBRIŠU! : D