LA PICCOLA STORIA DE GRANDE AMORE – NISAM GINEKOLOG, AL RADO ĆU POGLEDATI

Day 1,352, 12:57 • Published in Serbia Serbia • by Pokac II Reinkarnisani

U suštini, ni ja ne volim kada se oni koji nemaju pojma o nečemu guraju da daju svoje mišljenje ili predlog. Ili svoje viđenje problema. To nije u redu prema onome ko se bavi dotičnom problematikom i ima određena iskustva i znanja o tome.

Kažem, ne volim, jer često takvi predlozi i ideje ne vode nikuda, osim u bespotrebnu raspravu, u kojoj nema pobednika, ni poraženih jer nijedna strana ne napušta svoje pozicije. Situacija bez rešenja. Pat, što bi rekli šahisti.

Ipak, to ne znači da sam slep i gluv za tuđe mišljenje, predlog ili konstataciju. Istorija ljudskog roda u celini, ali i istorija raznih oblasti života, nauke, umetnosti, sporta, prožeta je primerima “laika” koji su bili u pravu. Ponavljam, nisu svi, ali dovoljan broj njih jeste da bismo smatrali da je reč o pukoj slučajnosti.

Dakle, pametan čovek, kroz život ide otvorenih očiju i ušiju.

Danas je bilo dosta polemike, a verovatno će se nastaviti i sledećih dana. Jeste, vreme je izbora i to je i normalno, a i poželjno. Normalno je, jer ne razmišljamo svi na isti način, a poželjno je kako bi se bolje upoznali, tj. izneli svoje stavove i mišljenja i omogućili drugima da i oni to urade.

Loša strana toga leži samo u preterivanju i nekulturi komunikacije. Jedna oštra reč povlači drugu, a pogrešno tumačenje često vodi do žučnih i neprijatnih rasprava. I to je normalno, a može biti i dobro ako vodi ka nekom boljem razumevanju. Ipak, teško je očekivati da kad vam neko kaže da ste “majmun”, a vi njemu uzvratite sa nečim sličnim da ćete posle toga pažljivije slušati jedno drugo. I sa razumevanjem i uvažavanjem.

Donekle nova situacija je stvorena time što “političari” ne žele da slušaju one “apolitične”, a ovi drugi pak smatraju sve “političare” onakvima kakvi su, nažalost, u pravoj Srbiji. I jedna, i druga strana imaju svoje argumente. “Političari” kažu – aktivirajte se, kandidujte se, osnujte stranku itd… Jeste, u pravu su. To jeste put kojim se ide u političkoj borbi. “Apolitični” kažu – briga me za stranke, ne interesuje me Kongres, a pomažem koliko znam, umem, hoću i mogu (baš kao i svi ostali). Imaju i oni pravo, samo im naziv “apolitični” ne leži.

Baš kao što možete biti vernik, a prezirati popove i njihovo licemerje; baš kao što možete voleti svoju državu i narod, a pri tome ne mrzeti druge; baš kao što možete navijati svim srcem za svoj fudbalski klub, a ne želeti propast komšijskom; tako isto možete biti i politički zainteresovan, a ne biti član neke stranke u ovoj igrici. Jer ovde smo svi mi i vojnici i onda kad nismo u VeS ili nekoj paravojnoj jedinici. Pomalo zaboravljeni PeđaT je najistaknutiji takav primer.

Drugim rečima, pored stalnog sukoba ideja i “ideologija”, načina razmišljanja i igranja, koji se javlja između stranaka, ovaj mesec imao slučaj da se javlja i sukob između “neutralaca” (onih koji nisu u strankama, “apolitičnih”) i određenih stranaka. Tinja on odavno, samo što se ovi tzv. neutralci obično povlače iz stranaka i gube u nekom dvokliku ili uzaludnom “trubljenju” u svojim e-novinama. Ovaj mesec je malo drugačiji, jer je jedan “neutralac” svoju kandidaturu istakao još pre mesec dana.

Odličan potez, ali možda nije bio ispraćen kako treba. Svoje neiskustvo je platio time što nije otišao “sultanu na peškeš”, a s druge strane, Muhamed ne bi nikad postao Prorok da nije shvatio ono čuveno – “Ako neće breg ka Muhamedu, onda će Muhamed ka bregu”. Da, trebalo je samo malo volje i želje sa obe strane i možda bi današnja opozicija imala svog kandidata i neku zajedničku (ujedinjenu) platformu iza koje bi mogli svi da stanu.

No, šta bi bilo, kad bi bilo… Prilika je propuštena, a da li će se opet javiti, ko zna? Možda su danas nastali neki novi razlozi za “lične animozitete” i buduće sukobe. Možda će sledeći put ovi “apolitični” smatrati da nije pravo vreme i da je bolje sačekati sledeći mesec.

Juče sam jednom velikom internet “nacionalisti” u komentarima rekao da onom ko nešto želi da uradi ne trebaju izgovori. “Da ljubavi, tako bih te … posedovao… ali evo baš večeras igra Partizan, pa…”. “Čitao bih ja Pokčeve tekstove, ali nema slika”, “Smršaću ja, evo samo da krenem da vežbam…” Brišite ovo zadnje, to ja nešto bezveze, za sebe.

Da, svi znamo da se možemo dogovoriti i da ćemo se jednom dogovoriti. Ako zaista imamo sličan cilj. Čak iako nam se putevi donekle razlikuju, oprema koju nosimo, ili tempo hoda, ako staza kojom hodamo vodi na isto mesto – možemo pomoći jedno drugom na tom putu. U pitanju je samo želja da to uradimo.

Izgovore da to ne učinimo je daleko lakše naći, ali razloge za njih je, često, teško razumeti. Istina je, strpljen – spašen. Ali i strpljenje ima svojih granica.

No, da ne bi sve ostalo na praznoj priči daću vam jedan “slikoviti” primer. Jedan od mnogih koji postoje, ali vam je po godinama verovatno bliži od nekih drugih. Ima možda i boljih, i lepših, ali meni je baš ovaj, večeras, pao na pamet.

Nije to bilo tako davno. Žuto-plavi su imali svoje ime, stil. Bili su prepoznatljivi, ali u lokalnoj sredini, i manjem broju ljudi. Želeli su, naravno, da se i za njih čuje, da se i oni za nešto pitaju. Da i od njih nešto zavisi. Međutim, sami su sebe kočili.

Bilo ih je malo u toj žuto-plavoj “porodici”, a njihovi “neprijatelji” su već imali i ime i mnogobrojne sledbenike. Dodatni problem im je predstavljala činjenica da su godinama tavorili tu gde jesu, jer su postojale dve struje koje su se godinama smenjivale u vođstvu. Između njih je vremenom izbijala i otvorena netrpeljivost, a “poraženi” ili bolje rečeno, oni “nadglasani” su odlazili razočarani ili prestajali da budu aktivni.

Tako je bilo sve do 1990. godine. Onda se pojavio jedan čovek. Mlad, ambiciozan. Ničiji, u smislu da nije pripadao nijednom od “starih” blokova. Jednostavno je odlučio da se ponudi da pomogne. Smatrao je da to može i želeo je da to i dokaže. Neki su ga smatrali šarlatanom, neku su mu zamerali zbog godina i neiskustva, neki zbog, po njima, neumerene ambicije i neostvarivih ideja kojima je obmanjivao one ista tako mlade i neiskusne, ili pak starije i izlapele. Barem su oni to tako videli.

On se ipak nije predavao. Verovao je u sebe i svoje ideje i gurao je napred. Uprkos postojećim strujama. Godine 1992. uspeo je da pobedi na izborima u toj žuto-plavoj ekipi ljudi. Postao im je predsednik. Mnogi mu ni onda nisu dali podršku, jer je obećavao kule i gradove. Smatrao je da zaslužuju da budu među najboljima.

Naravno da nije uspeo te iste godine. Trebalo je srediti mnogo šta, a problemi sa kojima su se suočavali su rasli zajedno sa količinom uloženog rada. Ili se bar tako činilo. Ipak, počeo je tako što je ljudima ulio nadu da može drugačije i želju da to i ostvare. Govorili su mu da je “neprijatelj” brojniji, bolje organizovan i nepokolebljiv u tome da ostane ispred njih. Odgovarao je da samo treba želeti nešto i da tada izgovori ne postoje. Naš krajnji cilj je Evropa – govorio je. Smejali su mu se krišom.

Polako su počeli da se “penju” na skali popularnosti. Iako su nacionalne novine o njima retko pisale, a i tada uglavnom pežorativno, oni se nisu predavali. Pridobijali su srca i umove ljudi pored kojih su živeli. Sa kojima su delili slične brige, želje i snove. I sa kojima su imali zajedničkog “neprijatelja”.

Tako je bilo sve do 2000. godine. A onda im se ukazala prilika. Veliki ljudi su veliki i zbog toga što umeju da prepoznaju druge velike ljude. Do susreta je došlo slučajno, mada su se često pre toga sretali na raznim tribinama. Nisu se uvek slagali, štaviše često su im mišljenja bila i suprotstavljena. Ujedinila ih je ambicija i želja da pokažu da su rođene vođe. Iako su, za mnoge, obojica i dalje bili laici.

Prvi je rizikovao i predložio ovog drugog. Opet se nisu svi slagali. Taj drugi je mnogima smetao, jer je imao drugačije mišljenje i nije se libio da ga iskaže. Baš zato sam ga i odabrao, govorio je predsednik “žuto-plavih”. I ja sam takav. Neka sad dokaže svoje reči.

Već krajem 2000. godine ovaj drugi se dokazao. Prvi mu je stvorio uslove, pružio podršku i dao logistiku tj, organizaciju koju je stvarao godinama. Ostvaren je istorijski uspeh. Šta god da se desilo nakon toga, ta 2000/2001 godina, bila je zlatnim slovima upisana u istoriju “žuto-plavih”. Posle mnogo godina, ljudi su se radovali, plesali i grlili se na ulicama. Više ni Evropa nije izgledala kao nedostižan cilj. Neće biti lako, ali rad, upornost i vera su se isplatili.

Priča vam zvuči poznato, zar ne?

Znate aktere? Verujem da neki znaju, neki ih se sećaju, a za mnoge sumnjam da su svesni koliko je bilo teško postići ono što su oni uspeli i to u zemlji u kojoj su to uspeli.

Ne, uopšte se ne radi o Srbiji i onima na koje ste možda pomislili. Ni svi žuto-plavi nisu isti, čak i kada su priče slične.

Pa, da vam otkrijem o koja dva velika čoveka sam pisao.
Jedan se zove Luca Campedelli, a drugi Luigi Del Neri.

Obojica su iz malog mesta Chievo, predgrađa grada u kojem su se Romeo i Julija ljubili, pa onda glavu izgubili. Jeste, svi ste čitali lektiru – u pitanju je Verona. Grad ljubavi – kako ga zovu.

Ali Chievo je predgrađe i ima samo 4500 stanovnika. Svi se znaju, a lokalni fudbalski klub AC Chievo Verona je ono čime se ponose i u šta se zaklinju. Ne vole gradske rivale AC Veronu, koja je daleko poznatija, a i gradski je tim.

Luca Campedelli je bio čovek sa vizijom. Nije baš bio niko i ništa, jer mu je i tata bio predsednik kluba, ali jeste čovek koji je svojim idejama i ambicijom sve preokrenuo. Drznuo se da promeni višedecenijiski pristup fudbalu koji je vladao u Chievu i ubedio svoje meštane da svi postanu akcionari i da ulažu u klub. Doveo je i stranc, ali mu je kruna karijere bila dovođenje Luigi Del Nerija na mesto trenera.

Luigi je pak bio lokalni “galamdžija”. Na tribinama lokalnog stadiona, a bogami i u kafani je umeo žestoko da kritikuje i rukovodstvo, i trenere i igrače. Toliko je svima “dopi..dio” (da prositite) da je na kraju Luca rekao – “Evo, budi ti trener malo, pa da te vidimo”. Tad su još bili polu-amaterski klub. Seoski, tako reći.

Luigi Del Neri nije bio trener, ali je obožavao fudbal. Sutradan je zaista došao na stadion, sa šalom prebačenim preko ramena i preuzeo tim. Već tu prvu sezonu ih je uveo u Prvu ligu Italije. Cuveni Lega Calcio – Serie A. Ljudi su zaista igrali na seoskom trgu te godine.

Već prve sezone je napravio još veći podvig. U prvoj utakmici te sezone pokazao je da je neverovatan taktičar. Chievo je otišao na noge Juventusu i tek u zadnjim minutama meča izgubio sa 4-3. Analitičari i kritičari su verovali da je time Chievo dostigao svoj maksimum, ali oni su skupili 54 boda te sezone. I uspeli da uđu u Evropu. Slavila ih je cela Verona. Cela Italija. Pokazali su da mogu, samo ako su spremni da probaju nešto novo i ako čvrsto veruju u ono što govore.

I sve to su postigli igrajući se. Chievo je te sezone igrao najlepši i najborbeniji fudbal. Uživali su u tome.

I mi se danas igramo. Mogli bi i da uživamo. Potrebna je samo želja da se pokuša nešto novo. Da se zaborave stare svađe i navike. Da se zanemari izgovori. Da se prihvati da ne moramo svi o svemu misliti isto da bismo stigli negde. Ne.

Put od 1000 km počinje – jednim malim, običnim korakom.