BEZ KOMENTARA? MA, MALO MORGEN – ŠTO BI REKAO ĆUBICA

Day 1,431, 11:34 • Published in Serbia Serbia • by Pokac II Reinkarnisani


Neka misli ko šta hoće, ali novine, televizija, internet, SMS... – su najveća zla koje je ljudski um smislio. Da nije njih, živeli bismo u blaženom neznanju, pravili se da je sve u redu, ili bar dovoljno daleko od nas, i mirno mirisali svoje cveće. S druge strane, da nije tih medija, ne bismo imali mogućnost da uživamo u filmovima, serijama, „realitijima“, igricama, žutoj štampi... Morali bismo da se više okrenemo sebi i svojim najbližima. Morali bismo da čitamo, šetamo, družimo se, bavimo sportom...

Je l’ da je BLJAAAK?

Zamislite da nemate tu divnu mogućnost da u uši stavite slušalice mobilnog telefona i da se pravite da niste primetili trudnicu koja stoji pored vas... Ili nekog dedu sa štapom... Mislim, ONO, šta će oni tu, hello? Pa da im još i ustanem...

Da mi nije mobilnog morao bih da držim i volan sa dve ruke i da više pazim na put. Ma baš, još će izmisliti i zakon da treba propuštati pešake na prelazima i davati žmigavac kad se skreće...

Da mi nije novina, ne bih znao da li je neki Turčin/Albanac naskočio lepu Natu, i da li je broj gaća Milana Kalinića veći od XXL ili ne... Da li je Lady Gaga lupila nešto novo, i uostalom, šta neka sponzorušica misli o ljubavi i idealnom tipu muškarca... Da ne govorim da ne bih znao ni da li su velikani evropskog i svetskog, a ponekad i srpskog fudbala, Zvezda i Partizan, spremni za teška gostovanja u Bajmoku i Babušnici, i da li će igrati u ultra-ofanzivnoj formaciji, poput one Vošine u meču sa ekipom iz Batočine...

A da mi samo nije televizije... Niti bih stigao da ispratim sve vesti od jutarnjeg programa do poslednjeg Dnevnika, niti bih bio u toku sa tim da li je Leandro poljubio Dolores, ili je pak Šeherezada izdala Omera... O broju nerešenih slučajeva raznih CSI odeljenja, ne smem ni da razmišljam. U kostima osećam da bi Liga Šampiona bankrotirala da ja ne ispratim svaki meč, ali i najave i preglede svakog kola. A i kako bih se nervirao zbog Čelzija? Ne ide bez TV-a...

Slično je i sa internetom. Koliko bih samo veza sa realnošću izgubio da svaki dan na Fejsu ne napišem koju sam upravo pesmu slušao, i ako zatim narednih 2 i po sata ne isproveravam ko je sve to „lajkovao“. I ako ja ne lajkujem 4358-u sliku koju je moja sestra ostavila na svom profilu. Farma i gradić koje održavam već treću generaciju bi opusteli i zaparložili se (urasli u korov, za one koji nisu Sremci – prim. prev.). O tome da bi eSrbija pala u ruke EDEN zlikovaca, ne smem ni da razmišljam... Lepo me jeza obuzme kad pomislim da sam mogao biti HW i ovaj mesec, a onda sam sebi dozvolio da se ne ulogujem taj dan...

A opet...

Srbi na barikadama na Kosmetu. Smrzavaju se, kisnu, stoje pred suzavcem, pendrecima i cevima. Gladuju, ali za sad ne odustaju. Šanse za uspeh im ravne mojim šansama da kresnem Severinu, ali nemaju izbora. Ili možda imaju?

Radnici na ulici. Traže da im se isplate neke zarađene plate od pre godinu, dve, pet... Da im se poveže staž. Da imaju pravo da žive od svog rada. Pa, čekajte ljudi, da vas 1000 podeli te pare, ne bi niko bio zadovoljan. Crkavica. Ovako je bar 10 rukovodilaca srećno. A, kosmički gledano, to je plus.

Pljačkaši ubili radnika obezbeđenja, vozač zgazio pešaka na obeleženom prelazu, četvorica mladića mučili i ubili baku zbog novca, a onda joj pronašli 500 dinara u šifonjeru (oramn, opet za ne-Sremce – prim. prev.) i 25 dinara u metalnim novčićima, koje je baka spremila da kupi pola kilogarama hleba. Ona će njima da se bahati...

Gadafi ubijen, svi radosni. Do „sutra“, dok se ne probude. Sloboda, to vam je ona raščupana, polugola teta (iscepane haljine i donjeg veša) sa sikom broj 3, ili možda malo jače, koja predvodi Francuze, na tamo nekim barikadama krajem 18. veka. Zamislite kad ona dođe na vlast i počne da obnavlja garderobu i šminku. To mora da košta... A pošto je teta Sloboda sad moderna mačka, navikla je i da izlazi i da se, sa tamo nekim dripcima, vucara po najskupljim lokalima.

Grci štajkuju. Pardon, bogata, srednja grčka klasa izašla je na ulice u nameri da zaštiti svoja „mukom i krvlju“ stečena prava. Svi državni paraziti su na ulicama. Teraju ih da RADE???!!! Ej, pa da su to hteli, ne bi se ni zapošljavali u državnim firmama. Ili onim monopolskim. Što bi rekao moj komšija, zaposlen, baš kao i njegov otac pre, a i njegov sin posle, u Izvršnom veću – „Mamu im... zamisli isključili mi internet na poslu. I sad moram da se dovijam preko ovog mobilnog što su nam dali. Pederi...“ Pritom ga, naravno, srećem kako sedi u dvorištu kafića u Zmaj Jovinoj, dok idem da održim čas. Jbš ga, lepo prepodne bilo. Šta čovek da radi u kancelariji, pa još bez interneta. Skroz ga razumem. Odmah bih mu se pridružio u protestu. Njemu, i hiljadama drugih koji „krv pljuju“ u stanovima koje su „otkupili“ ili dobili od firmi, letovali u firminim odmaralištima, kupovali polutke i ostalo preko sindikata, ili učili decu svih 8 meseci u godini, a dobijali platu samo za 12... A gde je tu bato, regres? Topli obrok? Besplatno parking mesto? Kakva su vremena došla, još će i profesori morati da plaćaju ekskurzije, a ne da uzimaju dnevnice za njih i da idu besplatno. I to sve samo zato što se tu i tamo neki đak ubije na ekskurziji.

A i deca nam zlatna. Vredna. Napunio momak tek 24 godine, ali stigao do 26-og krivičnog dela. Teško razbojništvo? Pa, brate, normalno da je teško kad dižem 140 iz benča. Usput, i utoka, bato, ima gramažu. Neću valjda da radim brate, kad se svi rade. Političari kradu, doktori kradu, sudije kradu, profe kradu, panduri kradu... Što ja da budem najgori, tebra, a? Mislim, ko će mene da ispoštuje? Vicevi o Perici više neće počinjati sa „Pita učiteljcia Pericu...“, već „Brate, propituje loma Perica učiteljicu...“. Pa, ako ne zna – metak u čelo. Nije se valjda džabe mučiod da donese pištolj u školu. Valjda će neko i da snimi, pa da bude hit na Tubu...

I eto...

Ovako ili onako, svi gore nabrojani mediji, su najveće zlo ovog sveta. Da nije njih, ne bih se nervirao oko svih tih stvari, jer ne bih ni znao za njih. Ne bih gubio vreme na internet igre i igrice, filmove i TV prenose, već bih, možda više radio na suzbijanju bele kuge, ili jačanju kućnog budžeta, ili ...

Jbm li ga, valjda bih nešto radio. Šta su ono ljudi radili pre svega ovoga? Živeli u pećinama?

Možda bi nas onda više bilo na tom tužnom Kosmetu. Možda. Ili u Srbiji uopšte. Možda bi bolje razumeli i sebe i druge. Lakše razgovarali, manje se „stresirali“... ? Možda, samo možda, bi, sem lepog ženskog, gledali još nečije „dupe“, a ne samo svoje. Zanimljivo je da je trend vraćati se „prirodnom, organskom, etno...“ elementu, a truditi se da što više živimo u tehno-space varijanti. Prosto mi neprijatno kad se javljam na mobilni, a u društvu sam. Posle mi telefon dobije komplekse kad mi ljudi, najdobronamernije, počnu objašnjavati da je taj tip zastareo i da za 0 dinara (600 i nešto eura godišnje, za one koji su bežali sa matematike – prim. prev.) mogu da dobijem telefon koji kuva kafu, pere prozore i vodi decu u obdanište...

Znam, svima vam je jasno da sam „inspiraciju“ za ovaj tekst dobio kada sam video snimak one male Kineskinje koju, dvaput zgaženu, zaobilaze prolaznici... Njih 18 je imalo neke veće probleme u životu, od toga da primete pregaženo dete na putu kojim prolaze.

Nekada, dok sam živeo na račun svojih roditelja, bio sam volonter jedne organizacije koja je bila tu kad je drugima potrebno. Danas, palo mi je na pamet da tu vrstu usluge (razgovor) ponudim svakom od vas ko igra ovu igru i čita moje „novine“. Ne moramo se družiti na skupovima, i u kafanama. Mada jeste lepše tako.

Svakom ko želi nešto da kaže, a nema kome; ko bi da pita, a ne zna kako; ko bi da sazna, a ne zna gde... ostavljam adresu ovog svog virtuelnog sandučeta. Napišite IGM, ili ostavite komentar na ovaj tekst, ako imate potrebu da nekom kažete kako ste, šta radite, čemu težite...

Svi dele hleb, novac i tenkove, a ja samo mogu da vam ponudim malo ljudskosti. Makar i virtuelne. Ne košta ništa, čak mi ne treba ni glas na nekim izborima.

Dovoljno je samo da čujem da ste dobro, ili da se trudite da to budete. Da se borite, ili da uživate. Ali i da niste zaboravili da život čine male stvari, i da ćete se sledeći put, pre nekih izbora, važnih epolitičkih rasprava ili nakon eratova, setiti da je avatar „preko puta“ vas, takođe – ljudsko biće. Sa svim svojim vrlinama i manama, zabludama, strahovima, uverenjima, ali i osećanjima.

Dakle, čekam vas. Pišite. Unesimo još malo realnosti u virtuelni svet. Kad smo se već „preselili“ ovde, red je i da se što bolje upoznamo.
E, da. Da ne zaboravim. Ako vam slučajno budem odgovarao sa malo više LJ u rečima, to je zato što se spremam da pomognem MiLJiciji u nameri da postane prva žena-predsednik eALJbanije. Uostalom, i današnji tekst je bio sasvim drugog tipa i zvao se „Kada je LJakse LJovio LJame...“ ali sam onda video taj prilog na televiziji...

Eh, kažem vam ja, veliko je to zlo... Ne može čovek čak ni mirno da se igra...