(V)LAŽI, (V)LAŽI, (V)LAŽI ME, TI TO RADIŠ NAJBOLJE - ZA ČITAOCE I PISCE

Day 1,298, 02:35 • Published in Serbia Serbia • by Pokac II Reinkarnisani

Odavno smo apsolvirali da svako igra ovu igru iz nekih svojih razloga. Opet, iz nekih ličnih razloga se igra i napušta. Dosadi vam, nemate vremena više, razočarate se u igru ili ljude, ili vam onaj zli admin obriše farmu multija i time upropasti sav vaš višegodišnji trud i zalaganje. Dobro, ovo zadnje se retko dešava, ali znam bar jednog čoveka koga je to strašno razočaralo i povukao se iz igre. Mada je pravio odlične video spotove i mogao mnogo da pruži eSrbiji.

„Želeo je konje vrane, po livadi razigrane...“ – poneće me pesma, ako nastavim da pišem stihove. A to ne bi valjalo, jer ta pesma je tužna. Možda je istinita, svakako je „lepa“, duboko emotivna, lična, a opet svačija – ali je pre svega tužna. I zato je ljudi sa pravom vole i ne vole. Mislim, različiti ljudi. I različit broj ljudi.

Mnogo pametniji od mene, osobe sa ogromnim životnim iskustvom, su odavno utvrdili da „raja hoće veselo“, mada bi to trebalo malo preformulisati u „raja hoće ono što je veseli“. Tako je još od antičkih vremena, i ma koliko morbidno to zvučalo, „masu“ najviše veseli tuđa patnja, ili ismevanje i javni progon drugih ljudi. Narod voli pobednike, ne zato što najlepše igraju, već zato što su na putu do vrha „ponizili“ sve ostale. Tako se lako stvara san da bismo i mi to mogli jednog dana. Po mogućstvu, bez toliko uloženog truda, ali dobro sad, to su sitnice. Voli i da gleda tuđu glupost ili patnju, jer tako teši sebe da nije najgori i da može biti lošije. A tada ima i koga da žali, osim samog sebe.

Najčitanije vesti su zato uvek one iz ranga sporta, estrade, crne hronike, politike i ekonomije (ali uglavnom one loše). Kultura, vesti iz nauke ili ozbiljne društvene analize privlače pažnju pojedinaca. Tako je i u ovoj igri, i tome se ne bi trebalo posebno čuditi, pridavati tome pažnju ili se oko toga nervirati. To nam je svma „u krvi“. Kad se ovde dve stranke, ili dve osobe „zakrve“, kada neko krene da „proziva“ vlast, admine, multije, protivnike..., kada neko „nacrta“ kartu sveta (koju inače svi mogu da vide) i napiše „evo nas - idemo levo, a evo i protivnika – oni idu desno“, kada neko napiše „analizu“ sačinjenu od jedne slike, uz neki dodatak – to će sigurno biti „glavna“ vest. Bez obzira koliko je tačna, ili kako je napisana.

Naravno, i ovde se razlikuju umetnici zanata, kao i pristup temi, pa se u eSrbiji odavno zna, makar otprilike, ko o čemu i kako piše. Uz male izuzetke. Stoga su, Razorove ratne analize, Vetrovnikove diplomatske, Lunijeve ljudske ili Puretove i Neškove političke, i poznate i priznate. Svakako, postoje tu i mnogi drugi „novinari“, ali čak ni moj tekst ne može da izdrži nabrajanje svih imena koje bi vredelo pomenuti.

Shodno našem pristupu „novinama“, formira se i publika, ali isto tako i mi formiramo tzv. „javno mnenje“. Recimo, moju redovnu publiku uglavnom čine „kolege novinari“, oni koji vole lepu reč i oni koji vole da čitaju, razmišljaju, ili im je pak, samo dosadno i ja im dođem kao navika. Ako se uzme u obzir prosečna dužina mojih tekstova, to je malo mazohistička navika, ali šta da se radi. I pušenje je štetno, pa šta?

Desi se da neko i „nabasa“ na moj tekst, ali za to su isključivo krivi „uzvici“ prijatelja koji donose povećan broj glasova, a kad jednom dospete među najčitanije vesti, onda po automatizmu grabite ka vrhu. Neki od mojih najboljih tekstova (lična procena) su tako skupili 100 i kusur glasova (pritom mislim i na Tatin Veliki Stomak), dok bi tekstovi, često pisani iz čiste zezancije, probijali neke granice od 300, 500, pa čak i 1000 glasova.

Kao što drugi analiziraju ratove, ekonomiju i sl., tako ja ovde „analiziram“ sebe i nas, a praksa mi pokazuje da mi „poznati“ novinari često imamo tzv. „lančani“ uticaj jedni na druge. Pa nam se teme i osećanja često „dodiruju“ ili čak preklapaju. Ako novinarski modul preimenujemo u društveni (socijalni), a i pošto je dobar deo „novinara“ veoma aktivan u političkom modulu igre, onda dolazimo do činjenice da naša „škrabanja“ mnogo više utiču na događaje u igri, nego same promene koje nam uvode kreatori i vlasnici iste.

Većina igrača (a dvoumim se oko toga da li je to dobro ili loše), kao i u stvarnom životu, nema neki poseban odnos prema promenama. Tačnije, ne trudi se da previše razmišlja o njima – kratkoročno i dugoročno, već ih jednostavno prihvata kao nešto što se desilo. Čekaju da neko „pametan“ kaže „nešto“. Ili ih jednostavno boli uvo da se time zamaraju u igrici. Jer, da se opet podsetimo, ma koliko realno nekad izgledala, ovo je i dalje samo igra.

No, moram da primetim, da se još od dolaska V2, kod mnogih naših igrača (onih sa najdužim stažom i često velikim uticajem) stvorio neki automatizam da svaku promenu dočekaju „na nož“. Ne ulazim u to da li su u pravu ili ne, svako ima svoje interese i svoje stavove, već samo primećujem da često svojim tekstovima farbamo ovu virtuelnu stvarnost u neke sive ili crne boje. Ponekad i potpuno bespotrebno.

Pošto verujem da većini kvalitetnih novinara koje „poznajem“ nije osnovni cilj igre ni broj glasova, ni status „mesije i idola“, a ni puko zapišavanje svega što im lično smeta, iskoristio bih ovaj tekst – mada krajnje ozbiljno napisan, da vas pozvovem da budemo malo neozbiljniji. Makar za mrvicu. Ne morate eSvet farbati u ružičasto i izigravati klovnove, ali ne morate ni svakom problemu prilaziti kao da je pitanje „života ili smrti“. Imali smo različite vlade i predsednike, različite ciljeve i težnje, različite uspehe i promašaje, ali eSrbija je opstala. Zbog igrača.

Možda smo zamorci, robovi svoje mašte koji igrajući se ovde pune džepove nekom tamo, ali nemojte zaboraviti da je uprkos svemu ovo naš virtuelni svet. I kao i u stvarnom životu, ako stavite naočare za Sunce, uz sve pozitivne efekte istih, dobićete i to da svet oko sebe posmatrate mnogo tamnijim nego što zapravo jeste. Ono „lično“ u nama, jeste ono što nas razlikuje od drugih i to bi trebalo negovati, ali ako je ovo igra „zajednice“, a vi želite da pre svega budete korisni toj zajednici – onda se potrudite da i kad je sve crno nađete neki tračak svetlosti koji ćete ponuditi drugima. Onima koji to, na neki način i očekuju od vas.

Uništili su radni skil? Jeste, loše je za sve „starije“ igrače, ali dobro je za „mlađe“. Ako vam nije cilj da se okolo šepurite nivoom svog profila – šta vas briga onda? Igra odavno sve više ide u pravcu Facebook igara, pa ko voli – nek izvoli.

Uništili su ekonomiju, produktivnost, državu, vojsku, strategiju.... Jesu, još odavno. I svi koji smo bili tu, znamo već to. I opet – pa šta? S vremena na vreme je možda i dobro imati novi izazov. Nažalost, često je i sam stvarni život toliko surov da nam za tren donese gorak ukus u ustima. Da li da se ubijemo zbog toga?

Uništili su novinarstvo, socijalne odnose, „državu“ – nisu. Trude se, ali nisu. To jedino mi sami možemo uništiti. Još uvek tu caruje naša „mašta“, sujeta, želja da dokažemo svima da smo u pravu – makar znali i da nismo. S tim što ovde, za razliku od stvarnog sveta, imamo jednu veliku prednost. Ovde možemo da budemo sve ono što napolju nismo, ne možemo ili ne smemo. Ako ničim drugim (npr. moralom, verskim ubeđenjem, vaspitanjem i sl) „napolju“ smo ograničeni jednim faktorom koji zaista samo mali broj ljudi može da pobedi – a to je novac.

Devedeset i devet posto ljudi koji se zaklinju u (npr.) veru, naciju, ideologiju, će (uz odgovorajuću „naknadu“, koja znatno varira) ipak prihvatiti (opet npr.) da radi za mrske strance i okupatore naše svete zemlje – samo ako nađu interes u tome. Isto je i sa „evropejcima“ (iako je sam termin pogrešan, ali da bi lakše pratili) koji će očas zaboraviti sva ljudska prava, načela tolerancije i slobodnog tržišta, samo ako budu u prilici da i od onog drugog „dobro žive“. Jer, što bi naš narod rekao – „I Bog je prvo sebi stvorio bradu“. Naravno, svi ćemo uvek naći dobra opravdanja i ubediti sebe da nismo odstupili od svojih principa ni za jotu. Uostalom, svi znamo da se „od ljubavi ne živi“. A od nečeg se mora.

I ne zavaravajte sebe da tome možete odoleti u stvarnom svetu. Veličina vaše „izdaje“ (tačnije okretanja ličnim interesima) će varirati, ali ona će uvek biti prisutna. Pogotovo ako vam se desi da, danas-sutra, imate i svoju decu. Zar se nećete truditi da im omogućite sve najbolje? Ako to uključuje neko odricanje od sopstvenih želja, zar se nećete promeniti ni malo?

A ovde, pak ne morate. Ovde možete lagati sebe da ćete uvek biti verni Srbiji i da je nikad nećete napustiti zarad boljeg života (vašeg ili vaše porodice). Možete se hrabro boriti svakog dana, do poslednjeg atoma snage, bez straha da ćete ostati ratni invalid ili da ćete i jednu noć provesti u nekoj vukojebini, po kiši, u blatnjavom, smrdljivom rovu. U šumi koja je toliko mračna noću da se živi userete čak i kad jež protrese lišće pored vas. Možda Rambo i može da preživi gomilu rana tako što se namaže blatom i previje iscepanom maramom, ali 10 dana obavljanja nužde u grmlju na par metara od rova i brisanje guzice lišćem još nisu postali holivudska atrakcija. Niti će.

Zato pišite o pozitivnim stvarima, vedrim temama, ili o teškim temama, ali na vedriji i lagodniji način. Dozvolite i sebi i vašim čitaocima da se malo i zavaravamo. Da što manje paralela vučemo između eSrbije i Srbije – osim onih pozitivnih. I nemojte mi pričati o principima – kad znate i sami da nijednu devojku u životu niste „smuvali“ ako je niste bar malo slagali. Ili ako makar niste slagali sebe da ste vi „smuvali“ nju, a ne ona pustila vas da je „šarmirate“ i odvedete u noć. Ne laskajte sebi, dame uvek biraju. Ako je izbor dobrovoljnog karaktera.

Budite pozitivni. Minusa ima toliko oko nas, da prosto ne možete da ih ne primetite (u oba sveta), ali i onda ih ne morate isticati i kreditirati. Pokažite svojim primerom da može drugačije. Ne ubeđujte druge, dok ne ubedite sebe u nešto. Ako je oko vas sve crno, a vi zažmurite, i u glavi upalite svetlo. Naravno, to neće doneti svetlost vašem okruženju, ali ćete bar vi pobediti mrak. Ne daj Bože da se ikad nađete u samici, ali zapamtite da je to najteža ljudska kazna. Odsustvo drugih ljudi, odsustvo pojmova o vremenu i prostoru. Beznađe.

I zato, i kad pišete ovde, ne oduzimajte nadu drugim ljudima. Ni sebi.

Opet ću ponoviti, sve ovo važi za one koji kažu da su ovde zbog drugih. I zbog drugih tačnije, pošto uvek postoji i neka lična želja. Za one koji su tu samo zbog sebe, ovo je ionako potpuno nevažno. Oni odavno znaju šta bi i kako trebalo da rade.

I gle sad - već kraj teksta. A tek sam vas smorio... Vreme je da neko napiše nešto veselije. Baš u inat promenama i adminima. I kiši, i nama. Ajmo raja, fajronat!