"VOLIM I JA NERANDŽE, NO ĆUTIM!"

Day 1,426, 14:58 • Published in Serbia Serbia • by Pokac II Reinkarnisani

Znam, znam… Samo su vam još moji tekstovi falili...

Niste imali šta da čitate već više od mesec dana. Jedva da je 300-nak tekstova dnevno izlazilo tokom tog perioda. I jedva oko 500 na dan u zadnje dve nedelje. Al’ dobro, bar su se svi bavili istom temom, pa sam vam samo ja još falio da kažem koju pametnu.

A i šta bih vam rekao što već negde niste pročitali? I to u kraćim tekstovima, uz lepe slike i prikladne divajdere. U poređenju sa njima moje „novine“ se još uvek kucaju na pisaćoj mašini.

KLINK!
zzzzzzzz
novi red...

Nije da nisam mogao da prozborim. Moglo se, al’ eto... Kriv sam. Mogao bih da se „vadim“ na količinu posla u stvarnom životu, na fiks ideje mog matorog kako je septembar idealno vreme za farbanje i generalno sređivanje kuće na selu zaostale nam od pokojnih bliskih predaka, na to što sam, odavno „ćorav“, još više „oćoravio“ prevodeći neke životno važne teme poput „Primene transakcione analize u psihoterapiji“, ili „Reintrodukcije jelenske divljači u Nacionalni park Fruška gora“, ili „Koncepta sušenja smrzavanjem“, ali opet bih lagao....

Jednostavno, nije mi se dalo...

A teme... Ma, za poželeti... Prste da oližeš.... I pisali ljudi. Ali slabo šta sam i čitao. Dođem, odradim, treniram, upucam par neprijatelja i par saveznika (jbg, mora i od naših neko da pogine). Skupljao sam parice (da bih jednom dobrom čiki vratio pozajmicu – hvala čiko!), skupljao sam medalje (sad makar u igirici imam dokaz da sam domaći izdajnik, jer sam čuknuo onaj plaćenički orden), i naravno razvijao iskustvo i snagu...

Uspeo sam čak i da ne ostavljam komentare (uglavnom). Jednom rečju, toliko sam se trudio da budem neobavešten da sam čak i Vojislava dr Koštunicu zahebao u tome. Toliko sam počeo da ličim na njega da sam pomislio da će me Apis početi oslovljavati sa „gospodine predsedniče“... Al’ nisam ja te sreće...

Pobegao sam i u neku krajnje stratešku igru koja se „vika“ Stronghold Kingdoms. Kompleksi su to, rođaci... Znate ono, dete iz seljačke porodice, pa sad gleda sav ovaj nobles oko sebe što niče kao ambrozija po gradovima, a i podjednako ga je teško istrebiti, ili se pak navići na njega. Tamo sam neki francuski plemić, živim u zamku bez centralnog grejanja, a kupam se baš kao i u realnosti – kad upadnem u jarak s vodom. No, zabavno mi...

Ipak, nisam vas zaboravio.

Čak sam neke od vas uspeo i da sretnem u proteklih mesec i po dana. Bio sam na Lipecovom rođendanu, ali smo zbog nedostatka prikladnog broja svećica na torti morali da lažiramo broj slavljenikovih godina, skoro kao glaove na ovom referendum. Šta ćete, cilj opravdava sredstva. Naučismo to od onog Talijana (mada Italija tad još nije postojala, al’ to je već njegov problem).

Bio sam i na nekom druženju eRep-OVACA u Novome, jel’te, Sadu. Zamalo, čak, i da Miljici kupim sladoled. Što je najgore, uživo je to jedna mirna, skoro tiha devojka. Valjda se raspomami za tastaturom, šta li... Bilo je tu još puno dragih (a i nepoznatih) ljudi, pa čak i onaj nosati Borčanac. Kad izgrade onaj most kod Borče, počeće i iz fioke da mi iskače. Njega jedino THE ONAJ DRUGI može zahebati po broju učešće na raznim skupovima. Izdržao sam sat vremena i zbrisao. Mislim, dobri su to ljudi, al’ kad vidite Petra Poparu Crnog kako igra bilijar, sat vremena vam dođe baš kao 3600 sekundi. Mnogo je to, kume, mnogo je...

No, ništa me od toga nije „taklo“ toliko da vam napišem neki članak. Imate valjda i vi prava na poštedu nekad... Mada, skupljalo se sve u meni. I sve te IGM koje sam morao da otvaram s vremena na vreme – „Pozdrav, živ li si?“, i tome slično. Prija to, ljudi. Baš prija. To vam je nekako potvrda da postojite, čak i u virtuelnom svetu. Danas, kad smo svi kao zlatne (plave) ribice iz crtaća, kad imamo sto i jednu brigu i isto toliko zanimacija na Fejsu (hebo vas isti, da vas hebo...), lepo je znati da vas se ljudi sete i kad ne moraju. Da pitaju za vas. Da su primetili da vas nema.

A bilo je takvih. Dođe mi da ih nazovem prijateljima, iako mnoge nisam upoznao. A to je sve zbog ove glupave igre. Zbog zlih admina i nepravedne svetske zavere. Ne daju nam ni ovde da dominiramo, što bi rekao Mrle. (Btw, otkud ’Rvati u zalivu meksičkome, to vi meni recite?). No, da ne skrećem sa teme – to je razlog što vam ovo pišem.

Da vama koji brinete, i koje interesuje, javim da sam dobro. Da je Bogdan napunio četiri, a Dunja .... (jes, lud sam da napišem, pa da završim na tavanu kao popisivači...). Da smo im rođendane slavili više nego „Titine“ – tri dana. Ima se, može se. Gostiju, mislim, sve ostalo je u deficitu, uključujući i stambeni prostor. Pa onda raspoređujemo goste po danima, uz napomenu da najbrojnija gostujuća porodica sedi na terasi...

I posla imamo, hvala na pitanju. Kad su ljudi nezaposleni, moraju da rade da bi preživeli, da bi imali šta da jedu. A oni koji su me videli, mogu da pretpostave koliko je hrane potrebno tročlanoj porodici čiji sam ja član. ’Beš statistiku, nemaju oni pojma.

Eto, ja pisao. Da ne mislite da vas ne volim. I glasao sam za eKosmet u eSrbiji, da ne mislite da nisam. Mada verovatno ne bih otišao iz igre da je sudija svirao da je lopta za protivnike. Briga mene šta oni misle i šta će da stave u igru kao novu zahebanciju i lepak za nas, široke narodne mase. Nisu oni glupi, ali to što mene drži nisu njihove smicalice.

Moj lepak ima avatare i nickove. Ima lica i imena. Ima dušu. Moj lepak piše neke svoje „blogove“ ovde, juri neke svoje medalje ili se pravi jako bogat. A u suštini, puca im za sve to, baš kao i meni.

Mi smo svoj referendum odavno održali. Prećutno, ali i na raznim skupovima. Mogu da nas pretvaraju u razne elektronske zapise ovde, ili kolateralne greške u stvarnom životu, ali nam čovečnost ne mogu oduzeti. Svojski su nam pomagali da ubijemo svoju prošlost, sadašnjost su nam uzeli, a budućnost bi da nam kreiraju. „Jel su u mogućnosti“.

Zato i nisam pisao pre referenduma. Da me neko ne shvati pogrešno. Mogu oni da rade šta hoće, ali mi smo odavno pobedili ovu igru i nadglasali ih na svim referendumima koje mogu da izmisle. Samo oni to neće da shvate i zato još uvek drže ovu igru u životu. A nama lepo. Imamo jedni druge. „I tako treba i da ostane, drugovi i drugarice“ – što onomad reče jedan, sada već humusni materijal.

Do sledećeg teksta, budite mi lepi, zdravi i debeli. Dobro, može i nasmejani, da ne cepidlačim. I hvala vam još jednom na pismima „podrške“. Neka ovaj moj tekst bude jedno takvo pismo vama. Jes’ da je nešto kraći, al’ poslužiće.

Tehničar je....

P.S. Nisam zaboravio na „Spomenar“. Biće i to jednom...