`КО НЕ ВОЛИ БАНОВАНА, НЕ ВИДЕО ЂУРЂЕВДАНА!` – ВОЛИТЕ `ТЕТЕ`, А НЕ ЕТИКЕТЕ!

Day 1,324, 12:56 • Published in Serbia Serbia • by Pokac II Reinkarnisani

Јако волим фудбал. Баш, баш. Ко сироче наполитанке. Додуше, не волим фудбалску статистику. Не интересује ме ко је власник, како се зову навијачке групе, и ко има колико титула. Потпуно ми је свеједно на ком стадиону играју. Али и даље волим фудбал. Као игру. Знам, никад од мене прави навијач.

Зачуђујуће, волим и људе. Они су за мене играчи једне велике игре зване живот. Она нема правила, није праведна, а и баш увек се завршава фатално. Победника нема. Или можда и не би требало да их буде? Можда у неким играма и није битно победити, већ и начин на који их играмо?

У младости су ме пратили разни надимци – Шеф, Кефало, Доктор, Професор... Погађате, то је зато што сам увек глумио типа који као нешто зна. И још сам носио „пепељаре“ као вечну животну успомену да сам мамин стомак напустио скоро 2 месеца раније. Знам, звучи невероватно, али и ја сам некад имао мање од два килограма тежине.

Тренирао сам многе спортове, аматерски, али сам открио да далеко више волим тимске, него појединачне. Када играте сами, све зависи од вас и од вашег противника. Побеђује спретнији, упорнији и срећнији. Слично је и у екипним/тимским спортовима, али ту постоји још нешто. Тимски дух. Атмосфера.

Зато сам и добијао те надимке као клинац, јер сам се некако увек наметао као онај ко тражи од тима да игра, да се бори. Не признајем предају док сам „на терену“. Макар нас убијали у појам. Ок, бољи су, али ми смо дали све од себе, Само сам то увек тражио од својих саиграча. Дајте да ми играмо најбоље што можемо, а они нек играју своју игру.

Ипак, врло брзо сам схватио зашто спортисти кажу да је лакше нешто освојити, него задржати (ту титулу). У питању је мотивација. Докле год је неко бољи од вас, имате мотив да се борите, да се доказујете. Оног момента кад се ви нађете на врху, постајете мета громова. Ако су изазивачи прави, радост борбе (игре) је и даље присутна, и мотив опстаје. Међутим, шта се дешава кад схватите да сте далеко испре свих?

Постоје два пута – ароганција и апатија. Први представља ултимативни корак у покушају да се задржи „адреналински шок“. Директно прозивање противника, отворени изазов свима. Дозу безобразлука, која има за циљ да обезбеди мотив противнику да се бори боље, да у вама пробуди мотив. Да, најпознатији пример је Касијус Клеј (Мухамед Али).

Други пут следи на крају. Кад више нема изазова. Тада спортистима/играчима остају само два избора. Да престану да играју, или да пронађу нови изазов за себе.

Обично се након ових путева некако назире и крај каријере. Долази време за неког новог, или нешто ново. Циклус се наставља, играју се нове игре.

Један део играча еСрбија је тренутно баш у тој фази. Прешли су пут од „покорених“ до освајача. Од „кусура“ у игри великих е-сила до најјаче е-државе. Од 10 највећих битака В1 – еСрбија је директно водила седам од њих. И добила свих седам. Последња је била у Славонији.

И у В2 смо наставили сличним темпом, мада га већина није волела. Не можете да замислите осећај кад са буквално празном касом (после Елезовог генијалног кликтања на оно на шта се не кликће) у директним биткама добијете Пољаке, Кинезе, САД. У седам битака, у 4 дана заредом. И када се све то оконча одбраном ЛК. Да, за то се вредело борити.

Па и почетак овог накарадног В-нешто модула који се мења, и мења, и мења... Вредело је борити се, али не против картица, већ против Админа. Иако многи не знају, била је то добра борба. Админи су је добили, али су морали да промене првобитни концепт.

А данас? Данас имамо само једног непријатеља. Саме себе.

Наравно, то ће се врло брзо променити. Ма колико већина играча потцењивала Админе, они уопште нису тако глупи како их ми представљамо. Потези су им прорачунати, често рискантни, али и често добитни. Стратегија им је таква да не одговара нама играчима, јер су улоге обрнуте. Они су се ставили у улогу „нападача“ на игру, а играчи су „браниоци“. Као да ми имамо користи од овога. Добри, имамо одређене.

Тако је и сада. Ова доминација ОНЕ савеза има само два могућа краја. Један је „крај игре“ – ОНЕ покорава свет и то је то. Побуне се гасе, непријатељи газе, игра умире. Други је логичнији и рачуна на менталитет играча ове игре – ОНЕ се распада услед ароганције (после рецимо пар пораза, рецимо од Кине), или услед апатије играча из самог савеза. С друге стране, Админи се надају да ће подстаћи „патриотска осећања“ покорених е-држава. О да, они јако добро знају да су сви успешн „бејби-бум“ програми овде били засновани на анимозитетима из стварног живота.

Ризик тог плана је да се играчи „сморе“ пре његовог остварења. Знају они добро да смо ми овде „зависници“ и да ћемо се борити против тога. На то и рачунају. Оно што је мени невероватно је чињеница да „глупи“ Админи то схватају, а ми, „паметни“ е-Срби, то не видимо.

Добро, такви смо. Сваки е-народ је копија стварног народа. Са свим својим врлинама и манама. Нажалост, једна од најгорих мана нашег народа је да обожавамо да „лепимо“ етикете једни другима. Ох, како је лако неком рећи да је „издајник, будала, дебил, кретен, идиот, ретард“ (ала баратамо медицинским терминима, чудо једно), и сл. Сви знамо тачну меру српства и е-српства. У грам. Баш као и у стварном свету.

А истина је, где? Као и увек, негде између, ћушнута у страну.

Најновија „жртва“ тог тренда је онај „несретник“ Страхињић Банован. Они који су били ту, знају његов еРеп пут. Неки га зато воле, неки не подносе, ретко коме је свеједно кад је он у питању. Није ни мени, да будем искрен. Не волим начин на који се понашао према другима. Не свиђа ми се тај тип понашања ни у стварном свету, а поготово не у игри. У тимској игри. Радио је исто оно што сада раде њему. Свесно, или несвесно, не улазим у то.

Ипак, данас, морам да га браним. Не зато што ми је напрасно постао најбољи друг или зато што ја имам корист од тога. Већ зато што никад нисам волео етикете. А он је данас „издајник“ јер се не слаже са „мишљењем већине“ и позива на бојкот, на издају. Можда ће он лично схватити како је било Хероини, можда се само силно забавља, али свеједно ЈА не могу да ћутим. Као што ни њему нисам могао да оћутим за разне глупости из прошлости.

Ок, добар део играча се не слаже са њим. Ок, жели да се бори на страни „непријатеља“, а против савезника (једних од нама највернијих). Ок, позива и друге да то раде. Слажем се – издаја. Класичан пример. У стварном животу. Мада је и ту мало зајебано бити судија. Да нема „издајника“ ниједна држава или друштво не би напредовали (или нестајали) кроз историју. Сваки напредак започиње „издајом“. А да ли ће се тако звати – зависи само од тога ко је победио на крају.

Не верујете? Не морате. Узмите књиге, па читајте и учите. Цезар је био издајник. Издао је Римску републику. Константин Велики је био издајник. Издао је римске богове и усвојио хришћанство као званичну религију. Наполеон је био издајник, борио се против званичног краља, против система. Да не набрајам, скоро да нема покрета који је оставио трага у историји људског рода, а да није неког или нешто издао. Цена издаје је некад страшна, а некад је то велика победа. За друштво у целини. Далеко од тога да је Банован налик на горе поменуте, али данас ради исту ствар. Да ли је зато издајник? Јесте. И није. Видећемо ускоро.

Али тако је стално у овој игри. Није? Ма, наравно. Админи издају нас играче. Кад год могу. Ми издајемо њих – играмо против званичних правила, а пристали смо на њих. Разне е-државе мењају савезе. Издају једне друге. Само ме немојте убеђивати да су нам Грци направили више штете, него (својевремено) 60 000 „Пољака“ са симпатичним именима ОХТП1, 2, 3,... 2445,... 12 311... Или да су имали тенкове као Дурути. А ето, и Шпанци су нам савезници. И Швеђани. И њих се нешто сећам да су се борили. Али не за нас. Нису ни Грци. Али, ето, нису једини.

Ми смо се борили за Русе. За Французе. За Бугаре. И они сви за нас. О да, сећам се текстова захвалности наших МоФа. Борили су се и против нас. И ми против њих. Они су издали нас. Или ми њих? Чини ми се да ћете добити различите одговоре ако питате нас и њих.

А у еСрбији? Ту нема издајника. А, не. Никако.

Добро, нађе се понеко да мазне државну лову (дакле, ону што је дело свих нас) Деси се да нека јединица напусти ВеС (па однесе и фирме). Деси се да војници туку у биткама које нису приоритет – чак и кад је битно (деси се да туку и за другу страну, чисто због медаље). Деси се да конгресмени гласају против интереса државе. Деси се да људи продају робу преко ризона, а не на маркету – да не би платили порез. Деси се да се продају држављанства, гласови, праве мултији (дакле, да се урнише и економија, и „демократија“ државе). Деси се да беспотребно вређамо једни друге, па да људи оду из игре и тако ослабе е-државу. Деси се...

Све се то деси, али то никако није издаја. А, не. То се зове сналажљивост. Ваљда.

Деси се и да писање латиницом буде издаја. Да је сарадња са Хрватима час издаја, а час није. Да договори са Бошњацима, Хрватима, другим противницима у игри, час буду издаја, а час генијалан план. Стратешки оправдан.

И правдамо се ставом „демократске већине“. Аха. Згодно скроз. Само, већина не мора увек бити и у праву. Поготово кад мањинска идеја временом постане већинска, онда се улоге промене. И Вук Караџић је био издајник у очима савременика, оних који нису признавали његову ћирилицу у коју је убацивао „туђа“ слова. А данас се ови што се заклињу у „срБски“ језик бусају у груди јер су у стању да ћирилицом напишу своје име. Да, том истом, Вуковом.

И кунемо се у православље, а кад смо долазили на Балкан имали смо СВОЈЕ богове. Јесмо ли их издали? Хеј, али ово је игра. Да, знам. Ја ником нисам рекао да је издајник. А ви? Шта оно каже Устав Србије? Јбг, не знам. Плашим се да није писан за еРепублик. Можда и грешим. Умеју наши свашта.

Дакле, волимо да побеђујемо. Баш нам и добро иде. Ево, стиже и изазов – Кинески зид. Мада, и Америка је деловала неосвојиво са својом гомилом територија. Ако растуримо Кину, онда ћемо... Шта? Направити нови савез?

МОЛИМ???

ИЗДАЋЕМО ПОЉАКЕ, ШПАНЦЕ И ШВЕЂАНЕ?

Или они нас?

Ево, и мени се иде у бели свет. Да пробам нешто ново. Да живим у некој е-држави, да помогнем и њима, а и себи нађем неки нови циљ. Али, они који ме знају, знају да ћу бити ту кад еСрбији опет затреба. Као и до сада. А чак не тражим ни буџет, ни рефунд.

Тако бих волео да ослободим неку малу е-државу. Пропустио сам ослобађање еСрбије. Оно прво. Ово, после Војводине, је било лакше. Интересује ме осећај. Труд. Игра,

Не знам само где ћу. Ослободио бих ја неку е-државу коју држе ЕДЕН или ТЕРА, али они више не држе ни своје територије, а камоли туђе.

Или да само седим и ћутим овде и правим се да је забавно. Нас 300 пребило њих двојицу. Ма .ебали смо им кеву. А после смо демократски гласали. Мало са мултијима, мало купили гласове и ето демократске победе на којим хоћеш изборима. Демократска већина. Слажем се.

Али бити исти као сви, и није неки успех. Успех је направити тим, играти тимски и осетити дух тима. Кад то нестане, џаба све титуле. То је само празна љуштура. Не спречавајте људе да потраже бисере на другој страни, јер имају иста права као и ви. Да траже себи забаву. Докле год вас не вређају, немате права ни ви да вређате њих. У крајњој линији, чак ни онда. Балван може бити свако, а шмекер се постаје.

Не гасите искре у људима. Можда су им потребне. Издаја је кад сте против нечега што волите, до чега вам је стало. Тада прво издате себе, па онда редом.

Борба против нечега што вам се не свиђа није издаја. Осим у очима ваших противника.

Зато је боље да сви јуримо тете, а не да лепимо етикете. Једина издаја која ту може да се деси, ако сте мушкарац, болеће вас далеко више него ова у игри. Ако вам се ту не диже... неки устанак... онда је стварно крајње време да се манете ове игре и спаљивања вештица у њој.

Што се мене тиче, Бановане, иди и дижи га! Тај твој устанак, мислим. Остали, такође дижите... што пре. Здравље, искуствене поене, снагу, број златника на рачуну, број медаља, број територија еСрбије.

Битно је само да сте сви ту кад ОНЕ прође. Да се поздравимо као људи, ако је крај, или да издамо савезнике, па нађемо неке нове. Да се играмо.