ПРДЕЛА ЈА, ГОВОРИЛА – ИСТО МИ СЕ ПИШЕ (ЧИТАТИ НА СОПСТВЕНУ ОДГОВОРНОСТ)

Day 1,291, 17:24 • Published in Serbia Serbia • by Pokac II Reinkarnisani
Сећам се како сам некад волео почетак јуна. То је био почетак распуста, а распуст је био синоним за одлазак на село. Данас, кад гледам на то из сасвим друге позиције, не знам ко се више радовао том догађају – баба и деда, моји родитељи, или моја браћа (рођаци) и ја.

За нас клнце та три месеца, далеко од родитељског надзора, значила су време слободе, играња, али и одрастања по нашим правилима.

За наше родитеље (моје, стрица и стрину, тетку и течу) то су била 3 месеца током којих нису морали да трпе наше глупости (бриго моја пређи на другога), а и могли су мало да се посвете себи (како бисмо иначе подобијали браћу и сестре?).

За бабу и деду то је била прилика да побегну из учмалости свог дружења „1 на 1“ и константних „свађа“ које нису имале ни правог повода, ни озбиљних последица. Осим што после њих не би знали ни како је све почело, ни зашто су се свађали. Ипак, држали су се традиције да после не причају пар дана. Током године је то било прилично зезнуто, али лети (као и за зимски распуст) смо улетали ми да „спасемо“ ствар. Данас, док сам гледао тенис, сетио сам се тих маратонских мечева родитеља мог родитеља.

Рецимо, ако би деда био на сервису, почео би са „Данас сам срео Перу, Лазиног брата. Вели да има да прода неке свиње...“. Баба би, без икаквог напора, ретернирала из угла са шпоретом, страшном бек-хенд паралелом - „Није Лаза, већ Митар“.

Деда је увек био линијски играч и тако нешто би га ретко изненадило: „Митар? Ајде не лупај! Пера, Саве Ћопавог син! Његов брат је Лазар, па заједно смо били на Батини у рову!“

Притом би мој деда Никола одскакао са сандучета на ком је увек седео и пушио неке крџе (лоше цигаре – прим. прев). Неки би рекли да је имао кратак фитиљ и да је био гласан у расправама. То је истина, пошто је увек био несигуран пред бабом. Уосталом, то је и разумљиво, јер је она, по узору на све праве сремачке жене, била бар два пута тежа од њега, а и имала је веће бркове.

Баба би се на дедино викање обазирала као Админи на наше кукање. Само би ставила руке у „Ф“ и искусно узвратила дијагоналом: „Што одмах тако не кажеш? Ја сам мислила на Бановог Перу. А и откуд Пери свиње на продају? Срела сам кума Савку прекјуче кад сам ишла по лебац и она ми је рекла да још нису инфовали (вакцинисали – прим. прев) оне њине“

Деда би већ пенио: „Јес ти нормална? Маторе свиње продаје! Оног црног брава што га је водио, и ону крмачицу што је из Саса узео!“ Дакле, притисак на основну линију се наставља...

Али и баба је била искусна у дугим поенима. Обично би узвратила са неким дроп-шотом: „Аха, на то мислиш. Јеси ми купио брашна што сам ти тражила?“

Деда, извучен на мрежу, а вечито неспреман на то, би само покушао да пребаци лоптицу: „Какво брашно сад? Написала си да узмем кафу и оно за суђе. Једва ми је за цигарете и шибице остало од пара што си ми дала“

Наравно, крај и победник гема би се већ назирали. Баба би га само лобовала: „Није битно да ли сам написала. Сто пут сам ти рекла да узмеш брашно. И зашто си узео цигарете кад сам ти ономад купила? Је л` знаш да немамо пара, а пушиш к`о луд? Како ћу деци сутра да месим гибанице? Одакле нам паре за то, Никола? Зашто мало не мислиш на децу?“

Е сад, пошто нас је деда обожавао, ту већ није смео да се супротставља и предавао би гем. Мало би гунђао, а онда бежао у башту да тамо на миру попуши „Мораву“ или тако неко срање. Притом је, јадан, пушио једну цигару дневно, а често би и на ту једну заборавио. Но, кад би баба одиграла на карту пара и гибанице, расправи би био крај.

Јбш га, али била је истина да моја баба, Бог да јој душу прости, једино што је знала да направи (скува, испече) била та чувена гибаница са сиром. Због ње ју је хвалило пола села, а и нама је у то доба бабина гибаница, малтене била смисао живота. Сва остала њена јела су била као са слике. Лепа за гледање, ал` тешка за варење и безукусна. Сем пекмеза од гуња (дуња – прим. прев). И то је умела да направи. Ја сам га толико волео да сам чак једног дана и оженио девојку која се тако зове. Дуња, мислим, не пекмез. Моћ навике је чудо.

Деда и баба су играли ту неку своју игру, а ми клинци своје. Кад саберем шта смо све радили и шта смо им приређивали, просте се чудим да су баба и деда доживели дубоку старост. Три пута је баба завршавала у несвести (колико се ја сећам) због наших креативних игара.

Играли смо се вешања са најмлађим братом (не брините, конопац му је био око појаса – али то баба није могла да види са улазних врата куће), ватрогасаца (срећом, па је била недеља и комшије нису биле на њивама, те су сви заједно спасили већи део котобање (амбар – прим. прев)), и наравно играли смо се гусара на оближњој речици званој Дунав – но аласи (речни рибари – прим. прев) су наш чамац успели да стигну на кривини код Сланкамена. Украјински танкер је наишао неких пет минута касније, али сад и нисам тако сигуран да би га наш чамац потопио. Можда би чак било и обрнуто.

Елем, баба и деда су све то преживели, и што је још лепше углавном крили од наших родитеља. Мислим, преко телефона. Сачекали би да ови дођу и онда на питање: „Какви су унуци?“ баба би само рекла: „Пааа, добри су“. То њено „Паа“ би за наше било као оне сирене за бомбардовање. Одмах би уследило ванредно стање и истина би излазила на видело. Батине су се наравно подразумевале, грдње и заклињања на то да се сутра враћамо кући. Али, баба и деда би се заузимали за нас, преузимали кривицу на себе, и као последње адуте вадили приче о томе шта су радили мој ћале и његов брат кад су били мали. Е, то је био Холивуд.

Углавном, прича би се настављала свако лето, на задовољство све три наведене групе учесника. Смак света, срећом, никад није дошао – али није био ни далеко. Сви би као извукли неку поуку, сви би се измирили и изљубили и сви би настављали по старом. Сви би играли неку своју игру, сви подједнако криви и сви са неком извученом добити за себе.

Баба, иако је од школе имала свега два разреда, је филозофски прихватала да се ситуација не може променити и више за себе констатовала да што се тиче нас, а и деде, важи исти принцип – „Прдела ја, говорила – исто ми се пише“. И била је у праву. Не знам да ли је тај њен став нас спасао од озбиљнијих повреда, ил` не дај Боже, нечег горег, али сам убеђен да је њој помогао да доживи осамдесет и две године.

И ево, на почетку овог јуна, испијам једну за душу мојих бабе и деде, а гледам како ме наша „политичка сцена“ помало подсећа на те давно прошле јунске дане и тај сеоски „тенис“. Бабе и деде се и даље свађају (јер да није тога не би знали како да међусобно разговарају), деца су и даље несташна и праве тешка срања, а родитељи се праве да се ништа не дешава све док не дођу да чују новости. Онда се силно згрозе, оплету по деци, и оду са обећањем да нам је ово последњи пут да смо се извукли.

Сви играју неку своју игру.

Једни мртви-озбиљни, са жељом да еСрбији буде боље и да, кад већ играмо ову игру, то радимо онако „како би требало“. Труде се да останемо сила број један у свету, да нам банка буде пуна и да напредујемо. Заборављају притом да велика већина играча овде има исти профил као и велика већина „играча“ у старном свету. Позивају се на разум, логику и смисао, а не схватају да разум и логика не покрећу ни онај важнији, стварни свет, а камоли овај овде. О смислу тек не вреди говорити. Као и у стварном животу, свако има неки свој смисао којег се држи. Убедити неког да је „мој бољи од твог“ је као расправљати о томе да ли је боља Звезда или Партизан. Ту нема расправе, јер је то питање срца, а не мозга.

Други су пак, као деца. Све би да пробају, све да узму за себе, све да мало преуреде онако како им одговара. Ако нешто притом покваре или униште, па шта да се ради – играла се деца. Боле их она ствар за правила, играју се ради игре и да би се правили важни. Може им се. Играју се и да би пркосили, испитали границе, одрасли. То је, нажалост, нормалан стадијум у животу сваког детета. Деца схвате родитеље, тек кад и сама добију децу. Мада, у данашње време, многи чак ни тада.

Трећи пак глуме родитеље. Маторци их нервирају са сталним истицањем како је то некад било и како су они заслужни за све. Нервирају их њихове свађе и чињеница да једино тако умеју да живе. Нервирају их и деца, која се понашају размажено и само терају по своме. Нервирају се и због себе самих, јер не знају шта ће пре и којој групи да се приклоне. Стога често бирају „изолацију“ и праве се да их се ништа не дотиче. Ако не чујем – није се ни десило. Играју игру жалећи што нису деца, а плашећи се да не постану маторци.

Прве две групе се стално боре, само мењају дресове. Некад су се звале СеС – СКС, онда су постале СЗР(СКС) – СНО, па су се мењали у УеС – СЗР, сутра ће бити нешто треће. Негде између и поред њих се јављају све друге групације и странке, нагињући час једнима, час другима. Тако се смењују и циклуси владавине ових или оних. Тако имамо „спасиоце, освајаче и генијалце“ на једној и „уништитеље, штеточине и циркусанте“ на другој страни. Тешко их је разликовати ипак, јер свако од нас има неки свој став по том питању. Зависи из које групе гледа.

Свако од нас носи део одговорности, што живимо у еСрбији у каквој живимо. Будите свесни да смо сви део исте „фамилије“, а њу волите или не, али је не можете бирати. Нико вас не тера да будете баба, деда, родитељ или дете у овој игри. Нико вас не тера ни да играте.

Али ако већ одаберете да је играте, и ако се одлучите да је играте тако да сте заинтересовани да у њој нешто мењате, немојте заборавити да је, на крају, све у рукама, Судбине, Бога, Админа. Само он одређује правила игре, и својим једним потезом може да обесмисли цео ваш труд или уништи игру и играче.

Није то дефетизам и препуштање случају да вам одреди е-живот. То је само угао гледања на ствари. Реално, и то смо већ сви хиљаду пута утврдили, игра је голо г..., те жеља за влашћу је овде или суицидална жеља да радите и „служите народу“, што је јалов посао због којег ћа вас пола људи мрзети (шта год урадили), или пак жеља да постанете „славни, свемоћни и богати“ што је прилично дебилно и такође ће вас пола људи мрзети због тога (шта год урадили).

Ја сам одабрао да играм неку своју игру. Да се правим паметан у својим текстовима и коментарима. Да километарски филозофирам, и провоцирам и по неки осмех. Да памтим само оно добро и лепо, људе и осмехе, али да никад не заборавим ни увреде, ни глупости. Одабрао сам да се играм, уз вас који ово читате и којима се свиђа ова хрпа речи сложених да, као, имају неки смисао. Кад хоћу, правим се блесав и не видим ништа. Смејем се другима како се пате да убеде људе у неки свој смисао ове игре. Кад ми се дигне, „гинем“ за еСрбију, „висим“ на компу и мислим да сам јако битан јер вас убеђујем да је смисао ове игре – она сама. То јест, ми у њој.

Данас-сутра, стварни живот ће нас тргнути из сна и однети у „боље сутра“, или нас оставити да трунемо као гомила праха И ова игра ће се за сваког од нас, и за све нас, пре или касније завршити. Ако је већ тако, покушајте да је макар играте тако да не осећате горчину у устима, ако је се икад будете сећали.

Памтите добре људе, скупове, коментаре и текстове, чет разговоре и „ноћна бдења“ у њој. Памтите оно лепо. Не дозволите ни себи, ни другима, да покваре игру.

Јер, јун-јул-август дођу и прођу. Успомене остају. Ја бабину гибаницу више никад нећу јести, али кад је се сетим, сетим се и свега лепог што је она носила. О другоме не желим да мислим.

И еРепублик је само један. Ма колико игара или социјалних мрежа после играли или градили. За већину нас „зависника“ ова игра је оно што ћемо памтити и у стварном животу.

Зато је памтите по оном што вам је донела и пружила. По било чему другом је не вреди ни помињати.