„KAD SAM BIO MLAĐAN MULTI JA, JURILA ME RUKA ADMINA“ (OPASNO DUG TEKST)

Day 1,296, 02:30 • Published in Serbia Serbia • by Pokac II Reinkarnisani
Zovem se sasvim obično, Jagodinka Simonović...

Vi možda ne verujete u život posle smrti, ali moj gospodar je majstor voodoo rituala. Tri puta sam već umrla i ovo mi je četvrti boravak na ovom svetu. Ja sam zombi. Živim da bih služila svom gospodaru. Ako se ovo može nazvati životom.

Sećam se kako sam rođena prvi put.

Moj gospodar je čuo za ovu igricu od nekog svog prijatelja, ili preko novina... Nije to sad ni bitno. Registrovao se, i počeo je da igra. Bilo je to 2009. godine. U početku je lepo napredovao, brzo prelazeći nivoe, ali ubrzo mu je zafalilo para. Od para koje je dobio tokom prvog meseca, otvorio je jedan org, novine i fabriku za proizvodnju dijamanata u Beogradu. Org je bio logično rešenje, novine je otvorio jer je video da svi tako rade, a fabriku da bi se obogatio.

Problem je bio u tome što se dijamanti u Beogradu mogu naći u istoj količini kao i prasići u Teheranu. Zaposlio je 20 ljudi u fabrici, ali su oni svi bili lenji i malo su proizvodili, a puno tražili. Doduše, on je i davao najveće plate na tržištu. Ubrzo mu je ponestalo para.

A rat je besneo. Trebalo je osloboditi eSrbiju. Shvatio je da nikad neće biti veliki vojnik ako neko ne uloži pare u njegovu obuku. Međutim, bio je sam. Kao i u stvarnom životu, njegove mogućnosti su bile ograničene. To nije bilo pošteno. Zašto da neko ko je pre počeo da igra, radi i trenira bude bolji od njega. Budale, očigledno je da naši protivnici varaju, a oni su nesposobni da im odgovore. Bes mog gospodara je bio opravdan i patriotski. Živela eSrbija!

Tako sam ja nastala. Samo sam prvo bila muškarac. Bila sam gospodarev brat. Za admine. Igrali smo sa istog kompjutera, što je logično, jer smo živeli u istom stanu. Imali smo i isto prezime. Samo su nam imena bila drugačija. Mirko i Slavko. Brzo sam napredovala i gospodar je bio zadovoljan. Sada će konačno moći malo brže da napreduje. Postaće korisniji član zajednice i svi će znati njegovo ime.

Zaposlio me je kod nekog privatnika. Počeo je i da prati novine. Obično pišu kojekakve gluposti o tome kako se igra, koja su pravila, neke turorijala i strategije. Moj gospodar je znao da je sve to sranje. Smisao igre je da budeš prvi, a ne da uživaš u njoj. Ko još pamti da je FK Vojvodina osnovana 6. marta 1914. godine – 31 godinu pre onih za koje svi znaju? Bitno je biti najpoznatiji. I najglasniji. Glas mog gospodara počeo je da se „čuje“ u nekim komentarima.

Išlo nam je dobro. Prodali smo fabriku dijamanata, jer je gospodar shvatio da se oružje najviše traži. Zato je otvorio fabriku za vađenje i preradu metala. U Vojvodini naravno, da proslavi to što je eSrbija konačno bila oslobođena. Ipak, i sa ovom fabrikom zbog nečega nije bio zadovoljan. A i trebalo je vratiti eHrvatima za ono što su nam učinili. Odlučio je da će mama da mu rodi još jednog brata. Malo mlađeg od nas, ali podjednako vrednog kao što sam ja tada bila. Tako je na ovaj svet došao i Jovan.

Eh, kad se samo setim kako smo Jovan i ja vredno radili. Nijedan dan posla nismo propustili, a često smo se odricali našeg sledovanja hleba i radili na ivici snage. Naši poslodavci nisu bili zadovoljni, ali posla je uvek bilo, pa nas to nije brinulo. Važno je da je naš gospodar... ovaj... brat, konačno bio zadovoljan. Pošto je on bio najstariji u porodici, logično je da smo njemu slali sav novac zarađen na poslu i od medalja. Tako je on mogao da priušti sebi da se bori oružjem protiv mrskih nam neprijatelja. Moralo se misliti na eSrbiju.

A onda, šok. Iz nepoznatog razloga, jednog dana nam je svima uskraćen pristup u igru. Srećom, gospodar je nešto ranije upoznao neke momke na chat-u i oni su mu objasnili da smo banovani. Piši adminima – savetovali su ga. Napisao je istinu. Da smo mi njegova braća i da igramo sa istog kompjutera i da ne zna u čemu je problem. Sve je to lepo preveo sa google translate i ubrzo su mu admini odbanovali nalog. Ali samo njegov. Dobro, nema veze. Pitao ih je da li može i jedan njegov brat da igra sa istog kompjutera. Uputili su ga na pravila, a google translate je opet sve lepo preveo. Aha, tu je grešio. Nema više direktnih donacija.

Rodila sam se po drugi put. Opet kao muškarac. Gospodar nije hteo da rizikuje pa mi je dao drugo ime. Pošto već nije mogao da promeni svoje ime, odlučio se da bar ja nosim neko ime iz slavne nam prošlosti. Nazvao me je Damjanov Zelenko. Ipak sam ja bio na njegovim jaslama.

A eSrbija je napredovala krupnim koracima. Postali smo regionalna sila. Počeli smo i sa napadima na eHrvatsku. Slavonija će pasti kad-tad. Osvetićemo mi našu eSrbiju za sve muke koje smo pretrpeli. Ah, kako samo svi varaju u ovoj igrici. Lažni dinari, pa neki Marsovci, pa DdoS napadi, pa ruski botovi... Stvarno je sramota kako neki ljudi nemaju mere i ne znaju da se igraju.

Ja sam i dalje vredno radila i doprinosila. Ne direktno, naravno, ali konstantno. Svaki mesec bi se u fabrici mog gospodara proizvela gomila od čak 20-ak gvozdenih ruda, ali je on bio izuzetno vešt trgovac i prodavao ih je na pijaci po cenama koje su bile oko 45 puta veće od cene njegove konkurencije. Za divno čudo, neko je redovno kupovao njegovu robu. Pogađate i ko. Svi smo bili zadovoljni. I majka eSrbija i mi. Uostalom, koja majka se ne bi ponosila napretkom svoje dece, pa makar i malo zažmurila nad njihovim nestašlucima.

Počele su i prve političke borbe. Moj gospodar je uvek imao svoj stav povodom toga. I nije se libio da prelazi is stranke u stranku ako će mu to doneti koristi. Uostalom, to rade i ovi u stvarnom životu, i šta im fali? Ja sam ga pratila i pomagala na izborima. Moj glas se nije čuo, ali je vredeo. Gospodar je sve češće bio na chat-u. Pošto mu je čin rastao brže nego drugim igračima (kakvi gubitnici, Bože moj), ušao je i u VeS. Sad je već bilo lakšem jer je država plaćala opremu i hranu. A ako ne pucaš baš uvek oružjem, moglo se nešto i uštedeti. Jeste da je morao da češće bude u igrici, ali šta bi i inače radio? One budale što vikendom izlaze u grad nemaju pojma da od njega zavisi sudbina 20 vojnika u ratu. A uskoro će postati i kongresmen, znao je to.

No, kako se dan tih izbora bližio, postajao je sve nervozniji. Dobro, glasaće za njega prijatelji iz jedinice, i sigurno još neko, i on i ja ćemo, ali.... Oni drugi su sigurno pokvareni i imaju tone multija. Uostalom, ko bi drugi još glasao za njih i njihovu šugavu politiku. Kakvi su to licemeri... A i pokrali su sigurno državne pare. Jbt., nemaju obraza ni da paze na ovu našu majku eSrbiju. E, ne može to tako! Jedno prepodne je otišao u obližnju igraonicu. Fino, imaju 26 kompjutera. Biće dovoljno da postane kongresmen u Raškoj.

Bio je jako ponosan zbog te prve kongresne medalje. Pošteno ju je zaradio, štiteći interese svoje stranke (a sve su to ubedljivo najbolji momci i devojke u ovoj igri), a i eSrbije. Rasturio je protivkandidate. Nisu očekivali da je dovoljno pametan da glasa noću. Svojima je rekao da izlazi to veče, a oni su se obradovali posle više meseci. Baš su čudni.

No, počeo je pakao. Sad je morao da bude na više mesta odjednom. Postao je redovna mušterija igraonice, a i ja sam se malo više aktivirala. Trebala mu je podrška, jer su ovi smradovi iz drugih stranaka imali svoje pljuvače. Ej, njega su našli da prozivaju što je stavio onaj zakon na glasanje. Kao nije valjao... Jedu oni g... Hteli su oni da ga stave i zarade iskustvene poene. E, evo vam ga!

Ja sam otvorila novine. Dobili smo nekoliko mesta u kongresu, voljom naroda, ali su kreteni držali predsedničko mesto i imali vladu. Kakvi su to seljaci samo, i oni da nam vode državu? Ja sam počela da pišem i da im u lice govorim sve što su zaslužili. Da ih nazivam pravim imenom. Izdajnici!

No, dokazali su da su protive eSrbije kad su počeli da me prijavljuju za uvrede i spam. A admini jedva dočekali. I odjednom 5 FP na mom računu. Ubili su me pederi! Moj gospodar je bio užasno besan. Sreća pa je igraonica bila blizu i što je on postajao ekonomski sve jači, a i ovaj novi trening sa Napoleonom će mu pomoći da postane FM pre onih budala što ne poznaju mehanizme igre.

No, vukla ga je politika. Falila sam mu, a i nije baš na svake izbore mogao da stigne do igraonice. Onaj debilni gazda je čak razmišljao da je zatvori. Tako sam rođena po treći put. Ovaj put sam se rodila kao žena. Našao je i prikladno ime. Zvaću se kao i prva ljubav u njegovom životu. Jenna Jameson. Našao je i prikladnu sliku. Kad sam otvorila novine i počela da pišem komentare, lista mojih prijatelja je dostigla Lipecovu listu. Metuzalem matori, dinosaurus. Koristi igricu da bi postao popularan. A nije mom gospodaru ni do kolena što se tiče udarca sa Q5 oružjem.

Tada je došao smrdljivi V2. Kakva glupost. Kao da igramo šah. Da je moj gospodar hteo da igra takvo govno od igre, ne bi se ovoliko trudio. Pao je u depresiju, i odlučio da novac koristi za unapređenje firmi i za trening sa Napoleonom. Trud se mora isplatiti jednom, a znao je da će to najbrže uraditi na političkom polju. Dovoljno je dugo bio u igri da sad zna i kako. Društvo sa chat-a i „onog“ kanala mu je sve objasnilo. Nije bre, više on ovca pa da ga šišaju. Zaslužio je da postane deo Vlade eSrbije. Uostalom, za nju je i radio sve ovo. Nagovorio je roditelje da uzmu ADSL i nabavio onaj modem. Znate koji.

Sad je sve išlo lakše. Pravda je konačno počela da pobeđuje. Pojedini pederi u stranci su počeli nešto da mu kenjaju, pa je postao predsednik stranke. Neka vide s kim se kače, Napravio je i svoju vojnu jedinicu. Avatari su im bili najbolji. Čak je počeo i da malo puca u onom V2. Sve veći broj radnika je radio za njega. Modem je čudo. Vredi svaki dinar roditeljskih para.

Prve vojne medalje su počele da stižu zajedno sa uspehom na predsedničkim izborima. Postao je MINISTAR! Naravno, na pvt je objasnio budućem predsediku koliko mu glasova može doneti i lako su se dogovorili oko detalja. Sad je bilo puno lakše učestvovati u usmeravanju novčanih sredstava na pravu stranu. I ja sam počela da jačam, a čak sam i ja postala kongresmen. Bilo je bitno imati verne ljude oko sebe. Uostalom, ko ne bi glasao za onakav avatar?

Ime mog gospodara je odzvanjalo chat sobama. Počeo je i sve češće da se druži sa onom ekipom koja je okupljala najbolje ljude celog eBalkana, a i eSveta. Oni su mu otvorili oči. Bio je budala sve ovo vreme. Dok je on neumorno radio samo za eSrbiju, drugi su štancovali pare i prodavali naloge i zlatnike za pravi novac. Znao je da su prodane duše, ali da su takvi, to nije znao. Kakvih ljudi ima, pa to je strašno. Ništa im nije sveto. E, pa nije ni on sisao vesla. Pokazaće im da je bolji.

Tako sam ja prodata nekom dečkiću iz Turske. Svidelo mu se ime, a i moj avatar. Moram priznati da je gospodar poradio i na mojim mišićima, a i na broju medalja na mom profilu. Sve u svemu, svi su bili zadovoljni transakcijom. Gospodar je kupio nove slušalice, miš, tastaturu, bolji hard i naravno, super mobilni telefon. Konačno se sav njegov trud i zalaganje da od ove virtualne države napravi nešto dobro – isplatio.

Prodaja naloga je išla odlično, a štancovanje novih – još bolje. Ja sam, međutim, ubrzo nastradala. Onaj mlađani Turčin nije imao genijalni mozak mog gospodara i admini su me opet ubili. Stoka.

Ipak, vratila sam se pre neki dan. Mom gospodaru fali još samo jedna medalja na profilu. Ona predsednička. Do pre par meseci nije imao ni MM medalju, ali Bogu hvala, svi su prepoznali njegov trud i zalaganje koje je pokazao u podelama hleba i oružja, tako da je sa tim humanitarnim radom i MM akcijama uspeo da prikupi 4 zaslužene medalje. BH i CH medalje ne broji. Može da ih uzme kad hoće, jer je njegova snaga sada tolika da može sam da oduva neke manje e-države. Ali što da tuče, ako mu niko ne plaća za to?

Vojska, ekonomija, novinarstvo – sve je palo pred mojim gospodarem. Ostalo je još samo da svima pokaže da je i najbolji predsednik kojeg je ova e-država ikad imala. Moj posao je da mu u tome pomognem. Moj, i moje braće i sestara. I rođaka. I rođaka naših rođaka. A posle, kad neke od nas proda, može malo i da ode u dvoklik, pa na more. Vratiće se, naravno, na jesen. Ili malo pre ili malo kasnije. No, vratiće se. Ova igra je pravi zlatni rudnik. Ima budala koje je igraju zbog nekog druženja i još lupetaju nešto slično. Kao. Kurac-palac. Nesposobni su i boje se da igraju kao pravi muškarci i patriote.

Zovem se sasvim obično, Jagodinka Simonović...

I pomoći ću svom gospodaru da postane Vođa. On to zaslužuje. Učio je od najboljih u ovoj igri. I od eSrba, i eHrvata, i eBosanaca, ePoljaka, eRusa, eTuraka, eIndonežana, i eAmera. Za njega tajne ne postoje. Ovaj svet pripada njemu. I adminima. Ali oni igraju svoju igru.

Vi ostali ste samo pioni. Idite i družite se. Pišite novine i komentare i igrajte se. Nemate vi pojma da se igrate. Čak niste ni u rangu zombija. Od njih čovek bar ima neke koristi. Uostalom, ovo je zemlja živih mrtvaca i uskoro će nas biti više od vas.

Zovem se sasvim obično, Jagodinka Simonović...
Zovem se sasvim obično, Jagodinka Simonović...
Zovem se sasvim obično, Jagodinka Simonović...
Zovem se sasvim obično, Jagodinka Simonović....

I IZAZIVAM VAS DA SE BORITE PROTIV MENE. AKO SMETE...

P.S. Tekst je posvećen svim igračima eRepublike. Umesto eSrbije možete zamisliti e-državu po svom izboru. Zombiji ionako nemaju nacionalnost.