СРБИ ТРЕБА ДА ЗНАЈУ СВОЈУ ИСТОРИЈУ - ПРВИ СРПСКИ ВЛАДАР ЉУДЕВИТ
despot Jovan Brankovic
Нека у будућности буде много
више заслужних и знаменитих
синова српских који се такмиче за
племенито првенство права на
захвалност свога народа. Да би се
то остварило, нека своје владаре
кроз историју Срби боље упознају
и нека им опросте...
ЉУДЕВИТ
(818-822)
Када су Срби, Хрвати и Словенци у VII веку дошли у земље у којима сада станују, они нису имали никакву војну ни државну организацију. Њихова највећа и једина организована јединица у то доба било је племе; они су по племенима војевали и по племенима су се селили.
Прве појмове о држави и државној организацији добили су Срби, Хрвати и Словенци од Авара, са којима су дошли у своју нову отаџбину, и у чијој су држави као покорен народ у прво време живели. Али, они су ускоро у својој новој отаџбини упознали и византијску државну организацију, особито онај део Срба и Хрвата што се спустио доле на југ и ушао у покрајине којима је у то доба владала Византија.
Када је Карло Велики 796. године уништио аварску државу и покорио Аваре, дошли су Срби, Хрвати и Словенци, који су до тог времена били под Аварима, у додир са франачком државом. Тако су Срби, Хрвати и Словенци, који су становали у средњем Подунављу и у Посавини и Подравини (отприлике од Истре до Ердеља) дошли под франачку власт. За управника у том делу освојених земаља постављен је један племенски старешина, угледан и омиљен у народу, по имену Људевит.Франци су веома рђаво поступали са покореним Србима, Хрватима и Словенцима, те је због тога у народу настало силно врење и убрзо је букнуо устанак. На чело устанка и за вођа његовог истакнут је Људевит. Организовати устанак међу недисциплинованим племенима, која су теглила свако на своју страну, и повести борбу против силне франачке државе, није већ сам собом био лак посао. Али, поред тога, Људевит је одмах у почетку устанка имао да реши и друго једно веома тешко и важно политичко питање. У исто доба када је Људевит у Посавини спремао устанак против Франака, српска племена на Тимоку, која су после њиховог доласка у те крајеве били покорили Бугари, хтела су да се ослободе бугарске окрутне власти. Али, пошто нису могли помишљати на то да се сами ослободе, реше Тимочани да се обрате Францима и да затраже њихову помоћ и заштиту. За Људевита и оне који су спремали устанак против Франака, морала је вест о овој намери Тимочана бити веома непријатна.
Стога је Људевит похитао да убеди Тимочане како њима под Францима неће бити ништа боље но под Бугарима, и да они треба да се удруже са српским, хрватским и словеначким племенима у Посавини за заједничку борбу и против Франака и против Бугара.
Крајем друге десетине IX века (819. године), пошто је исцрпао сва средства да осигура народу миран живот, дигаојеЉудевит у средњем Подунављу и у Посавини устанак против Франака. Одличан организатор, он је успео да подигне на оружје и да окупи око себе српска, хрватска и словеначка племена од Тимока до Триглава, и да створи у маломе прву српскохрватскословеначку државу, каква је после створена тек у наше дане, после равно хиљаду година. Али, Људевит није био само добар организатор него и одличан војник и политичар. Чим је устанак букнуо, послали су Франци једну велику војску против устаника, али је Људевит ту војску разбио. Победа, међутим, њега није занела, он није хтео да напусти терен преговора и наду на остварење својих тежњи мирним договором. Он је већ и пре устанка слао франачком цару Лудвику, тужио се на злоупотребе франачких државних органа и тражио је да се оне уклоне, и тек кад по његовој молби и захтеву ништа није учињено, он се решио на устанак. После победе над франачком војском Људевит се поново обратио франачком двору са условима, под којима би био вољан да положи оружје и да опет призна франачку врховну власт. Међутим, његови услови нису примљени, а на оно што су Франци тражили, он није могао пристати, и стога је био приморан да настави неједнаку борбу против франачке царевине.
Успех Људевитов на бојном пољу определио је, међутим, многа српска, хрватска и словеначка племена, која у почетку нису узела учешћа у устанку, да се такође дигну на оружје и да се придруже Људевиту. У то пође на Људевита друга, нова франачка војска, и са њом, као франачки поданик, и хрватско-далматински кнез Борна. Али, Људевит потуче до ноге и разбије и ове војске, и упаде у далматинску
Хрватску. Та сјајна победа одјекнула је на све стране и покренула још нека, особито словеначка, племена да се придруже Људевиту. На франачком двору се сада видело да је цела ова ствар знатно озбиљнија но што се у почетку мислило. Стога је 820. године сазван сабор, који је решио да се на Људевита удари са три велике
војске. Те војске продрле су онда, истина, доста дубоко у Људевитову државу; али Људевит није био ни овога пута побеђен ни покорен. Стога је на сабору идуће године решено да се поново пошаљу три војске против Људевита. Али, и та поновна експедиција није имала никаквог успеха.
Напослетку буде, у лето 822. године и по трећи пут послана још већа војска на Људевита. Тешке борбе и све слабији изгледи да ће се моћи одржати у борби против франачке царевине, ослабиле су морал и отпорну снагу код устаника, и Људевит је видео да нема више уз себе људе са
којима је некада побеђивао франачку војску. Стога он овог пута и не покуша дати отпор силној франачкој војсци, која је била пошла на њега са три стране, него побегне у Босну. Ту он убије једног жупана, код кога се био склонио, затражи опроштај и обећа покорност цару Лудвику, па се онда склони у Хрватску, где буде мучки убијен (823. године). Тако је бедно завршио свој живот први српско-хрватско-словеначки владар. Људевит је несумњиво био велики организатор, војни и политички таленат, али је, као сви људи без довољно културе, био без способности за дужи, систематски, напоран рад. Озбиљне тешкоће и страх да неће моћи одолети великој опасности, сломиле су га, он је без борбе напустио бојно поље и
постигнуте резулатате, и био је готов да се покори и да моли за мир и милост. Силан и снажан у прво доба борбе, он се показао слаб и малодушан, кад је требало издржати интенсивне напоре. Људевитова држава била је заснована на великој основи и широкој концепцији. То је истина више био резултат инстинкта и случаја но разума и резоновања, али је оно што је Људевит покушао ипак било велико дело. Његова је држава, ако се она уопште може назвати државом, била кратког века,
али се она дубоко урезала у народну памет и фантазију, и о Људевитој се борби против Франака причало још вековима после тога, док нису нови и важнији догађаји потисли из народне памети успомену на прву државу Срба, Хрвата и Словенаца.
Comments
Samo jedno pitanje
Kako objasnjavas da je sa Karpata stigao toliki broj ljudi da nasele ceo Balkan?
Питање је одлично, али не поостоји доказив одговор. Бар јјош ниоје нађен. 🙂
Jedino moguce resenje je da se mi uopste nismo ni doselili na balkan vec od davnina tu zivimo
Проблем код таквог мишљења представља словенски језик. Може да се деси да су сви одавде кренули у друге крајеве, али у неком тренутку су морали однекуда да дођу. Словенски језици имају исти корен, те та теорија о језику представља највеће упориште оваквих тврдњи. Зашто би Руси ишли у Русију, ако су потекли одавде, кад је овде земља много плодна, реално, Срби имају најплоднију земљу од свих Словена.
А, увек, приликом миграција становништво је тражило боље и боље услове. Тешко да се неко селио у гора подручја од оних са којих је потекао.
Ja nisam rekao da su Rusi ziveli na balkanu nego Srbi
У историји, постоји претпоставка да су то процеси који су трајали један период, а не како бисмо ми то замислили, као у филмовима што се приказује - тап, тап и ту смо. 🙂
A gde su nestali tracani dacani i ostala plemena
Као и увек у таквим ситуацијама, један део се асимиловао, док је други нестао (изгинуо) у борбама око преузимања територије, а трећи су се раселили.
Malo je cudno da narod kako oni(branili su se od rimljana toliko dugo) nestanu tako