СРБИ, БОСАНЦИ И ХРВАТИ

Day 1,825, 05:47 • Published in Serbia Serbia • by momars

Дефинитивно много питања, а мало или никако одговора. Некако осећам да кључ за ову браву звану “ Балканска кланица “ лежи у основи неке врсте неразумевања оног другог. Све више сам био одлучан да проникнем у срж и дођем до одговарајућег одговора. У еРепублику, који срчано играм видим много фрустрација чак и код деце која и не памте рат.



Не лези враже, у документарцу о распаду Југославије коју смо отац и ја пратили почеше призори из рата у Хрватској. Док смо гледали сцене борби у Вуковару очеве обрве се скупише. Упитно га погледах, а он тихо прозбори: “ Био сам тамо. Резервни састав и тукао сам се од Товарника до Вуковара. Свашта сам се нагледао. Рањених, мртвих, унакажених, колона избеглица пуне нејачи и једних и других, пуштену стоку која слободно лута по селима и онако гладна једе шта стигне. Шта зна свиња када наиђе да је то некад био човек? За дивно чудо те слике су ми скоро у потпуности избледеле. Ипак, постоје два догађаја којих се свремена на време сетим. Била је то нестварна слика. У јеку најжешћих борби за Товарник, док је тутњало и прштало на све стране из облака дима и прашине појавила се жена која је у једној руци носила једногодишње дете док је другом руком држала друго, нешто старије које је својим ногицама покушавало да прати мајчин ритам хода. Жена је такође у пластичној кеси носила тек понеку ствар коју је на брзину успела да прикупи за своју децу. Њен израз лица је био застрашујући. Лице јој је било камено. То је онај осећај када човек претрне и пређе ону танку границу између бриге , великог страха у тоталну обамрлост и безнађе. Други догађај је такође везан за Товарник. Тек смо ушли у њега и пошто је још био покоји снајпериста ишли смо у претрес објеката. Тако, са још два саборца уђох у једно двориште. Опрезно приђох ћошку зида и погледах на улаз у кућу. Био је то за мене најтежи призор. На улазним степеницама било је поређно неколико пари сасвим малих дечијих ципела. Одмах ми је кроз главу прошло питање, шта ли је са том децом и за шта су она крива” ?


“ А српске жртве “? упитах га. “ Српских жртава је било и у Босни и у Хрватској. Исувише их је било и тамо су неке српкиње у рукама носиле своју дечицу и тамо су остајале дечје ципелице на згариштима. О прекланим и масакрираним да не говорим. А питам се зашто? Да ли је могло да се направи мирно решење пре рата? По мени могло је и требало је. А кад смо у тај рат ушли требало је ићи до краја. Побости српску тробојку на Јелачића тргу и Башчаршији и рећи: Ај сад да преговарамо”. А да ли је то било могуће? За хрватску знам да јесте. После Вуковара њима су спале гаће, а ми стадосмо. То је онај осећај када савијаш прутић. Он почиње да пуцка и довољан је још само мали, додатни притисак и он би пукао. Онда, као по правилу - примирје. Па опет све испочетка са тим прутићем.Вероватно су они имали боља леђа. То ти је као трка кола, ми у југићу а они у фићи. Само тај фића је имао немачки мотор. Сувише је грешака направљено, а оно што се десило је нај црњи сценарио”.

НАСТАВИЋЕСЕ …

Дружењем до победе




momars