ПАПРИКАШ СЕ КРЧКА, СВИ БИ МЕСО ХРЧКА!

Day 1,284, 17:10 • Published in Serbia Serbia • by Pokac II Reinkarnisani
Жена и клинац ми се вратише из посете њенима. То се ваљда зове тазбина. Ја, логично, нисам ишао.

Мислим, волим ја и таста и женину маћеху, и жениног полубрата, а поготово њену полусестру, да не кажем свастику, која има тај чудни обичај да се лети шета у мајици на бретеле. Притом, свастика баш воли светле, прозирне мајице, а не воли ону подршку што носи немачко име. Понекад се питам да ли тај обичај само мени смета, а онда опет размишљам – зашто би ми то сметало? Ипак, званичан изговор проналазим у чињеници да би требало да унесем резултате на сајт, а и да преводим.

Јесте лаж, али, како да идем у госте кад игра Ђоковић? Није у реду. Плус, ова врућина и завијање неких гусларских песама из оближњег комшијског стана (претпостављам шта га је могло инспирисати) су у мени подстакли жељу за хладним пивом. Пардон, не волим пиво, али Хладно Пиво волим. Добар је то бенд, са одличним текстовима и инспиришућом музиком. А Сунце угрејало...

И тако, мало игра Ноле, мало игра дел(имично) Потро, а ни ја нисам ништа бољи. Уместо да рационално користим време и зарађујем за живот, кришом од себе (и то се може) читам разне текстове на еРеп-у. Писци које редовно пратим се уопште не тангирају због небитних животних ствари (као неке њихове мање познате колеге, али са често знатно већим бројем претплата) већ ударише у анализу прошлих нам, јел`те, избора.

А штета, јер да су објавили неки текст типа „Комадић који недостаје“ – уз одговарајућу слику, могли су свој недвосмислени патриотизам и осећај за правду да награде гомилом гласова и претплата. Али, не, они се нису удостојили да у виртуелном свету исправљају стварно-животне неправде. Е, ни не требају нам такви у еКонгресу.

С друге стране, закључци тих текстова су, мање-више, исти. Победили су они који (по истраживањима јавног мнења) није требало да победе, баш као и више пута до сада. Разлози су такође добро познати и углавном не укључују кривицу оних који су изборе изгубили. Или нису могли ни да учествују. То је заиста непријатна ствар, и морам признати да ме увек, као и у стварном животу, погађа таква неправда. Видим да то погађа и друге и зато сам одлучио да им, крајње добронамерно, помогнем и то тако што ћу покушати да им откријем тајни рецепт наших бака. Ради се наравно о чувеном паприкашу од хрчка. Јелу које, како изгледа, може поново ући у моду.

Основни састојци су стандардни за паприкаш. Поред меса (у овом случају моји омиљени писци, а Бога ми и понеки виртуелни пријатељ, преферирају месо Пустињског Хрчка), користи се кромпир, паприка, парадајз, лук (црни и бели, а не црно-бели – мада и од овог другог понекад сузе очи каже Мрле1982), шаргарепа, со, вегета, алева паприка, уље... Можете да покушате и са још нечим, можете и без нечега од горе наведеног, али тајна је у правилном одмеравању састојака, и наравно, правовременом додавању. Кажу неки кувари.

Дакле, стручњаци се највише сукобљавају око тога како правилно одмерити састојке. Једни предлажу више ових, други више оних, трећи сматрају да мора бити заступљено и ово, док четврти не воле укус оног. Често се деси да, због озбиљности расправе, ту падне и по која непријатна реч, те се дискусија распламса више него ватра изнад које се налази котлић, те им и Хрчак побегне, а и већ спремљени састојци изгоре. Наравно, за то су криви увек они други, јер да они нису толико инсистирали на свом рецепту, јело би било готово.

Уосталом, коментари публике, па и анкете, у кулинарским часописима ових или оних, јасно показују да ови или они имају најбољи рецепт. Добро, деси се да у те коментаре залута и неко ко не познаје механизме игре, неки трол, балавац, матора будала, идиот, стока, но-лајфер, острашћени националиста, кафански четник, комуниста, југоносталгичар, парамецијум, издајник, педер, ЛДП-овац, интернет хулиган, или пак само М-е-птаБ, али осталих 20-200 се слажу са поменутим рецептом

Скоро сви најчитанији кулинарски часописи наше виртуелне државе су дакле део ове или оне куварске екипе, али публика им је, барем она која често коментарише, мање-више иста. Она се самим тим и узима као меродавни оцењивач јавног мнења и квалитета рецепата. Само, има ту једна цака.

Прво, не воле сви људи паприкаш. Друго, има оних који га воле, али не свугде и стално. Треће, кулинарство је озбиљна и захтевна вештина и захтева много труда, посвећености и улагања, а није свако спреман на то – зато и постоје пекаре, ресторани, брза храна и сл. Четврто, кувари су често сујетни и препоносни људи који верују искључиво у свој рецепт, па се гладна публика понекад засити и оде на другу страну где је квалитет МОЖДА лошији, али зато лепо мирише и већ је све спремно. Пето, не мање важно – не воле сви да губе време на читање и размишљање о томе шта је и зашто боље.

Да је ситуација управо таква могли би да се увере сви који би да спреме паприкаш, али су због свега горе наведеног, често презаузети да би то испитивали. Тако им се, ето, деси да чак и кад некад успеју да спреме паприкаш на време обично крену да га накнадно куде или претерано хвале (у зависности да л` су га кували или кусали), па се после месец дана опет нађу у истом проблему. Уста је много, а порције су мале и често се морају служити. Кувари се, тако, временом уморе, док су Хрчкови неуморне зверчице, јер, за разлику од кувара, стално вежбају у оном свом точкићу. Мислим, ови у кавезу. Они Пустињски су још опасније припремљени, јер они `ладно могу да натерају Вукове, а и разне друге звери да их слушају.

Међутим, кувари се никад не питају како то Хрчковима полази за руком (ножицом), нити се труде да тачно одреде групу људи за које спремају паприкаш. Јер, признаћете, није исто спремати јело за 200 и за 2000 људи, нити се грабити за људе са истим укусом, али различитим приступом јелу. Неко воли да срче, неко једе брзо, неко лагано и још обилно залива јело са горе поменутим хладним пивом, неко воли да умаче, и тако...

Хрчкови брину о томе. Они цео свој живот проводе као предмет пажње и зато су прави мајстори да је од вас измаме и продају вам свој рецепт. Веома су интелигентни и отворени за све врсте игара, немају предрасуде према публици и не замарају се тиме који је рецепт бољи.

У паприкашу од Хрчка, штагод додали или не, не гине вам да ставите и Хрчка, јер иначе све остало можете `ладно да баците у Киблу. Можете ви користити и соју да замажете људима очи, као што неке жене користе и оно што вибрира, али остаје чињеница да ма колико соје или онога ставили, и једно и друго су само замена за месо. Хрчкови су и увек вредни и корисни, поготово ноћу, а и умиљати су чак и кад су им образи и уста пуни хране. И нису себичне животињице, већ знају да лепо деле свој животни простор и организују га на оптималан начин. Хрчкови јесу штеточине, али и многи други су, али се крију. А ти су гори.

Уосталом, Хрчкови су веома блиски рођаци мишева, а мишеви су заправо господари нашег света, што је могао видети свако ко је гледао, или не дај Боже прочитао, „Водич кроз галаксију за ауто-стопере“.

И џаба вама објашњавања да је овако здравије, боље за публику, рационалније у погледу потрошње енергије и добијене количине производа, кад раја воли оно што је весело, привлачно и што јој доноси корист. Такви су сви људи, па и сами кувари о којима причам. Такав сам и ја, што вам илуструје пример са почетка текста.

Да сам отишао са женом и клинцем у тазбину, ташта би ми спремила неке кифлице, таст би ме обрадовао неким новим филмом, стрипом или макар паметним и духовитим разговором, а свастику бих свакако пажљиво гледао... овај, слушао. Уместо тога, ја сам одабрао да гледам меч који се није завршио, да слушам Хладно Пиво (иако се пиво пије, рођаци) и да људима понешто преведем у виртуелном свету, уместо у стварном – где ме зато и плаћају. Дакле, понео сам се крајње нерационално, али сам направио тај избор свесно и зато што сам тако желео. Ко сме да ме зато осуди? Ви не, јер писао сам за мајку еСрбију, крст часни и слободу златну. За куварице којима је место у кухињи и сателите који би одавно требало да буду у орбити.

Писао сам да бих вам опет открио тајне топле воде и онога што већ и сами знате. За добар паприкаш, најважнија је добра атмосфера. Добро друштво, весело и ведро. Пријатни тонови и лепе боје. Гласови пријатеља, а не расправе стручњака које се завршавају хватањем за оштри део есцајга. Најбоље се на свадбама проведу они који можда и не знају да певају и играју, али знају да уживају. Дакле, они који благе везе ни немају са свадбом.

Против Хрчкова се не можете борити њиховим оружјем, нити можете украсти њихову публику. Чим то покушате, схватили то или не, и ви постајете исти. А кад су сви исти, свеједно је ко је у лонцу, а ко кува.

Зато престаните да замерате једни другима, публици, лонцу, Хрчковима, кромпирима и бинарним нулама. Прихватите све то као део једне велике игре и почните да се играте тако што ћете се играти другачије.

Ако сте паметнији, не лепите налепнице са својим титулама на чело. Ако сте лепши, не хвалите своје огледало. Ако сте овде због других онда се не трудите да докажете да је једна Србија, а да је курви много. Ако сте вреднији, не замерајте другима због тога. Ако сте праведни и дружељубиви, добри и поштени – онда се тако и понашајте. Ако знате механизме игре, не тражите да их и сви други науче, нису сви баш исти паћеници као нпр. ја. Ако сте наивни да су људи рационална бића, прво крените од себе.

И никад, али никад, не кривите оне друге. Ни нубове, ни тенкове, ни војнике, ни народ, ни лонце, ни публику, ни састојке, ни лоше време, ни Богове, ни варалице, а понајмање Хрчка.

Или радите то, али онда будите свесни да сте изгубили ону нит због које сте почели да спремате паприкаш. И проверите да ли је то само ваш одраз, или сте у лонцу заправо ви. Неки се можда и изненаде ако пажљиво погледају. Не дајте да вас заварају та њушкица, слатке шапице и нежне окице. Ако имате то на себи, то значи да имате и крзно и дуги реп. Дакле, полако, али сигурно, и ви постајете пацов.

И одмах падате, јер Хрчкови знају да су пацови и не стиде се тога. Они одбацују приче о добру и злу. Њима је битна сама прича и публика. Дакле, не замерајте Хрчковима што су такви какви су, јер то већ сви људи знају. Понудите им нешто ново. И не љутите се ако то људи не прихвате. Кад би се све рибе хватале на исти начин и ја бих био пецарош. Пробали сте овако, онако, некад успели, некад не – али ако и даље хоћете да се играте, пробајте мало и на други начин. Можда упали. Можда и не.

Али ћете се притом макар играти и дружити и скупљати око себе позитивну енергије. Хеј, можда ћете се чак и забавити! Уосталом, зато смо сви овде, зар не?

Добро, сем Арчија и Књаза. Они су на светој мисији. И то би требало поштовати.