Join the new world

Уторак. Бурна недеља.
Демонстрације и побуне против мистериозног владајућег тела еСвета. Неки не верују да ова организација постоји и говоре да су ови који верују залуђеници, параноици и верују у сваку теорију завере. Можда су управу, али једно стоји:
превише мистериозних нестанака се десило за време „револуције“. Пре свега људи који су били у позицији да направе неку промену, тј. они који имају моћ да науде овој тајној организацији владара еСвета. А затим они који нису имали такву моћ су бивали пребијени, а поред сваке жртве нађени су иницијали „ФП“. Нико тачно не зна шта то значи, али знају да ако више пута добију ово „упозорење“, како га неки тумаче, бивају киднаповани и ако се уопште врате немају уопште сећање шта им се десило и ко је за то одговоран, тј. говоре да су „Админи“ криви, али без доказа нико им неверује. Што није ни чудо с обзиром да има бесконачно много пријава како су их „Админи“ одвели путем чудне светлости и летећех тањира. Ипак, нестанци и убиства су доказ да неко постоји, било невидљиви владари еСвета или психотични убица, неко као ја, можда. Вреди истражити у сваком случају. Можда чак нешто и научим, о томе како да ме никад не ухвате...

Добио сам информацију од АОД-а да је човек по имену „Богдан_Л“ имао директан контакт са штабом ове организације. Наравно не могу узети ову информацију за апсолутну истину, али не могу ни да је игноришем. Ипак је то једини траг који имам.

Брасов. Румунија.
Већ неко време посматрам господина Богдана_Л.
У распореду му не пише никакав састанак у овом граду...
На први поглед обичан, породични човек. Али испод те маске крије се његова верзија Мрачног Путника. Имао сам прилику да присуствујем чудном састанку у напуштеној Ку1 пекари у малом месту Харман 10 километара од Бресова. Правим се да читам новине, у кафићу недалеко од пекаре, није пуно далеко да не могу да пратим шта се дешава, а није ни превише близу да ме провале.

Нисам на први поглед индентификовао мистериозну жену са којом се састао. Али сигуран сам да му није љубавница. Предала му неки чудан кофер. Питам се шта ли је у њему. Мора да је нешто важно јер има некакву електронску браву на себи. Изгледа скупо. Нисам могао да видим више јер ми је поглед заклањао неки дебали амер. Нисам загледао тог амера али сам знао да је амер јер у гомили профињених европљана, масни прости амер је некако очигледан. Састанак се завршио. И добро је, јер сам приметио да дебели амер буљи у мене. Време је да се изгубим.

Темишвар.
По распореду има конференцију у хотелу где одседа. Такође има и сеф у зиду собе. Сва срећа није елктронски и имам комотно времена да га отварам и чачкалицом ако ми се баш прохте.
Пффф! Ваљда ће после овог научити да 1234 није нешто посебно сигурна шифра. Хмм, али кофер је већ друга прича. Без њега не могу отворити...
Фијууууу... Човек носи са собом документе који му осигуравају електричну столицу. Али не баш. Полиција нек хвата друге, овај је мој.
Више него довољно времена за собу смрти.
Добра, стара поуздана пластика. Лако за поставити, лако уклонити а непропушта крв. И толико о могућим доказима о нестанку господина. И ко је рекао да нема ништа да се научи у Каменици...
Све је спремно. Још само да се врати и прими иглицу и дозу М-99 у врат.

Ево га. Чујем га пред вратима. Убацује кључ у браву, сакрићу се иза врата. Улази...
-Шта до....
-ђавола? М-99, серум за успављивање животиња. Ради одлично и на људима. И људи су животиње?
...
-Е тако, упакован у целофан ко тајвански телевизор. Време је за буђење, и за одговоре.
*прислањам му миришњаву со уз нос*
-Шмрц! А?! Шта..
-Дођавола, да да знамо то си већ рекао.
-Ко си ти?
-С обзиром да си ти тај који је упакован у целофан, а ја тај који има разноврсне ножеве на располагању, закључујем да сам ја тај који поставља питања.
-Шта хоћеш? Имам гомилу лове, само реци колико и можемо одмах да одемо по лову.
-Шшшшш! Овако. Ко су „Админи“?
-Не знам о чему причаш.
-Хм. Добро. Како се отвара кофер?
-...Немаш појма у шта се уплићеш!
-Опа ево га! Дакле, већ сам провалио да треба отисак прста, који сам активирао док си био у несвести, сад тражи шифру. Дакле, можемо ово да одрадимо без веће количине бола, или да ти сецкам део по део тела, почевши од скалпа.
-Будало! Кад те ухвате пожелећеш да си мртав.
-Мислиш као што ћеш ти ако истог трена непропеваш?
-...
-Ћутиш? Добро, сад ћеш да осетиш генијалност Индијанске окрутности. Мислим, знаш ли колико је нерава на скалпу? Па добро, сазнаћеш сад.
-Чекај!!! Шифра је 020-32-011...
-Бинго! ... Шта дођавола?!?! Не могу да верујем... Ипак, нема никаквог имена и помињења „Админа!..
-Па шта си мислио? Да ће бити тако лако? Хехе идиоте, кад те буде Колин нашао одраће те живог!
-Колин?... Колин, Колин... Аха, ево га... „Колин Лантрип“?
-Да он, кад си већ тако запео.
-Да, запео. Као што ће сад овај нож да запне тебе! Само да ти запушим уста.. Тако.
-ХММММ!

Након одстрањивања остатака, вратио сам се у Војводину, где сам се преселио након предавања Западне Србије, Вардарским Македонцима.
Захваљујући садржају кофера имам гомилу нових трагова. Ко је следећи? Колин? Мистериозна жена? Неко трећи?
Видећемо следећи пут...

Чланак је фигмент јадне маште аутора. Фук офф!