Освајање

Day 999, 11:42 • Published in Serbia Serbia • by Jovan Tekelija

Након гомиле тешких битака запутили смо се ка ЦИЉУ.
Напокон, војска је била близу свог коначног одредишта.
Пут је био тежак и дуг, а твоја земља као да је сама пружала отпор мојим снагама. Измучена и сломљена пружала је посљедње знаке отпора, ријешила је да те брани до самог краја. Отуд, ваљда и ова магла. Низ горске путеве сишла је у равницу, опасна и скоро у потпуности непробојна, густа као сам гријех.

Плодне оранице, које су у нормалним околностима одржавале живот биле су немилосрдно гажене у многим биткама. Ходање по изрованој и измученој земљи било је све теже. Корак је био све краћи, ноге су биле све теже, а иако је ум вукао даље тијело је само пружало отпор даљем напредовању.
Давалац живота постало је поприште борбе на живот и смрт.
Земља је предосјећала шта слиједи. Тресла се са сваким кораком војника. Повремени потреси изазивали су стријепњу, али и наду у срцу, јер је то значило да се ближимо циљу.

Напокон смо се срели.

Ти и ја стари противници.

Ватра у позадини двије наступајуће силе као да је осликавала жестину и значај предстојећег боја. Под налетима вјетра, ватра није угашена, али магла се ипак разишла, само да би открила поље са двије супротстављене војске.
Исток против Запада.
Заставе се њишу док се војске приближавају једна другој. Њихове боје само потцртавају различитости вјечно сукобљених страна: Свјетлост-Тама, Небо-Земља, Равница-Брдо. Једно ка другом вуку, али су увијек и вјечно растављени.
Вријеме је да се то промијени.
Лице у лице, прса у прса...

Пораз или побједа... да ли је уопште важно?