Pocetak (bez kraja trenutno) *RL EDITION

Day 2,866, 02:06 • Published in Serbia Serbia • by kowalski_afc

Dame i gospodo,

DISCLAIMER! Prica je istinita, uzeta je iz stvarnog zivota coveka kojeg znam mnogo dobro, a meni je ispricana cela pre nekoliko dana, iako sam i pre toga znao neke delove te price. Napisana je u prvom licu jednine samo zbog citljivosti i efektivnosti, tako da ne pomislite da je prica moja. Na bilo kakva pitanja koja bi mogla da otkriju identitet coveka cija je prica necu odgovarati.

https://youtu.be/nWuZMBtrc1E

Pocelo je ne tako davno… Pre mozda dva meseca. Slucajno sam je sreo na nekom od “specijalnih” sajtova i poceli smo da pricamo. Posle nekoliko sati – vec smo se nasli u lokalnom kaficu. Popili smo kafu i popricali. Posle toga – jednostavno smo se provozali po gradu, cije ulice su bile osvetljenje nocnim osvetljenjem…

Oci joj nisam tada video. Bio sam nervozan, bio sam umoran, plasio sam se sta bi moglo da se desi. A nije se desilo nista… Ali mozda da krenem po redu?



Godine prolaze, srecem u zivotu razne ljude, ali nekako se svih plasim. Plasim se da krenem u novi zivot, da zapocnem nesto novo, da pitam devojku da izadje sa mnom. Da li se plasim novog pocetka, svoje zene ili jednostavno se plasim da ne izgubim sve? Zar je bitan odgovor? Plasim se…

Na internetu, mogu da budem sta hocu. I huligan i ljubavnik i miran lik. To sam shvatio vec davno i koristio sam to cesto. Na raznim sajtovima sam imao razne indentitete i razne licnosti. A onda sam, sasvim slucajno, poceo da posecujem sajt za upoznavanje.

U pocetku sam se samo dopisivao sa drugim ljudima. Pricao ponekad nekoliko sati, a ponekad jednostavno ignorisao sve te poruke koje su mi dolazile. Zasto li sam njoj odgovorio? Nemam pojma ni sam. Svidela mi se slika verovatno, obicna devojka u dzemperu i farmerkama. Takve prolaze svaki dan pored vas i vi ih cak i ne primecujete. Zainteresovala me je pricom koja je bila potpuno opustena. Sve dok nije otvoreno rekla: “Ja trazim sponzora”.

Da se razumemo, na te reci bi obicno se zahvalio, pozeleo srecu u daljem zivotu i otisao dalje. Ovaj put, nekako, sam ipak pomislio “ajde da vidim i to cudo”.



Dogovorili smo se da se nadjemo u lokalnom kaficu i popricamo. Ja, koji nikada ne kasnim, sam bio iznenadjen kad sam dobio poruku petnaest minuta pre dogovorenog vremena “ja sam vec stigla, cekam te levo od ulaza”.

Nervoza. Da li da pobegnem glavom bez obzira ili da se ipak upoznam? Da li da prosto popijem kafu, vidim sta hoce i odem ili da ostanem? Zasto se ja u to uopste upustam? Ali sam morao da vidim i cujem njenu pricu…

Sedela je u sivoj suknjici iznad kolena i laganoj svetlo plavoj bluzici. Sramezljivo je gledala oko sebe i trazila me pogledom. Odmah sam je prepoznao, iako je slika koju je poslala nekoliko sati pre toga bila stara.

“Cao. Ti si Aleksandra?”
“Da, sedi molim te”

Poceli smo da pricamo o nekim neobaveznim stvarima. Nijednom se nije nasmejala, iako sam pokusavao da je nasmejem svim mojim proverenim salama. Bila je mnogo nervozna i to se videlo. Na predlog da se provozamo gradom i popricamo na miru, prvo me je pogledala ispod oka i sramezljivo rekla “Idemo”.

Vise se i ne secam o cemu smo pricali. Vise je volela da slusa kako ja pricam razne gluposti i pokusavam da je nasmejem, nego sto je ona nesto pricala.



Osvetljenje grada je bilo prelepo i igralo je na sofersajbni dok sam ja pokusavao da pricam. Nekoliko puta sam je pogledao dok smo stajali na semaforima, ali ona je sakrivala pogled od mene. Nisam tada znao zasto, ali mi je bilo svejedno. Ionako sam samo hteo da zadovoljim svoju znatizelju. Jedanput da se sretnem i zaboravim na celu tu pricu.

Ja bi mozda i zaboravio na sve to da nisam osetio njenu ruku na svojoj ruci. Prstom je prosla preko mojih prstiju dok smo cekali da neka bakica predje ulicu. Okrenuo sam se i pogledao je, a ona je brzo okrenula glavu i opet sakrila pogled. Da li se samo igrala? Ili je pokusavala da mi nesto kaze… Opet ta znatizelja, opet taj osecaj da cu morati da krenem dublje da ispitam situaciju. I zelja da probam nesto novo posle svih tih godina.

Nasao sam neki prazan tamni parking i stao sam tamo uz izvinjenje da moram da zapalim cigaretu a da ne volim da pusim u kolima. Posle nekoliko minuta, i ona je pocela da prica. Ja sam se opustio na sedistu i samo je slusao… Sve dok nisam osetio da jednim prstom miluje moj obraz.

Okrenuo sam se, a ona prvi put nije sakrila svoj pogled, nego se samo malo nasmesila. Oci joj nisam video u polumraku, ali sam imao osecaj da se stidi. Polako sam je uzeo za potiljak i priblizio je.



Prvi poljubac je uvek nekako… Ispitivacki. Nikada ne znas kako i sta ce biti dalje. Ali, mi smo se odmah “razumeli”. Lagano. I veoma nezno… I to sam morao da prekinem da ne bi upao u zamku koju bi sam sebi napravio. Ali miris njenog sapuna, miris njenog mladog tela, njena nezna koza… Osetio sam sve to odjednom i nekako zapamtio. Iako sam morao – nisam se zaustavio. Nisam mogao da zaustavim ruku koja je milovala njenu nogu. Nisam mogao da se zaustavim i odvojim ruku od tog neznog obraza. Ona je to uradila posle odredjenog vremena.

“Izvini, malo mi se ukocio vrat” rece

Odvezao sam je do njene kuce i ostavio tu uz misao da se vise nikada necemo sresti… Skoro da sam bio u pravu.

Posle nekoliko dana mi se javila i rekla je da se prehladila. Temperatura, boli je grlo, ne moze da ustane iz kreveta… Ili tako nesto, vise se i ne secam. Lecila se nedelju dana, i onda je napisala: “Idem u svoj rodni grad na dve nedelje. Nadam se da ces me cekati”

Samo sam se nasmesio na tu poruku, pozeleo joj sretan put i zahvalio se sreci zato sto je sve gotovo. Nisam ocekivao da ce se vise javiti ili da cu je bilo kada sresti. I bio sam zahvalan na tom…


Dve nedelje je proslo u standardnom ritmu. Posao, kuca, izlasci… Sve dok jedno jutro nisam dobio poruku od nje.
“Mozda mozemo da se nadjemo i popijemo kafu veceras?”
Naravno, ruka je napisala “Da” iako je mozak govorio “Ne”. Nikada nisam ostavio bilo koga bez objasnjenja, pa nisam mogao ni ovaj put da predjem preko svojih principa.

“Izvini, ipak ne mogu da se sretnem danas, imam problem kod kuce. Objasnicu ti drugi put.” – dosla je poruka posle odredjenog vremena. “Jos bolje” pomislio sam u sebi…

“Ipak se nalazimo, na istom mestu u isto vreme” posle pola sata jos jedna poruka. I opet… Izdajnicka ruka je napisala “Da” iako je mozak govorio “Ne”.



I opet je dosla pre mene, iako sam ja dosao petnaest minuta ranije da zauzmem dobar sto i pripremim se za “rastanak”. Cim me je videla, nasmesila se i rekla da mrzi da kasni…

Opet smo popili kafu i provozali se nocu. Kad sam probao da joj dam pare za taj sastanak, nasmesila se i odbila. Rekla sam da cu ti ispricati istinu. Priznala je da je razvedena, da ima sina i da je usamljena. Da joj treba materijalna pomoc, ali ne po svaku cenu. Priznala je da je nekoliko godina starija od onog sto je napisala u pocetku… I da je dve nedelje stvarno bila u svom rodnog gradu zajedno sa svojim sinom. I opet me je nezno pomazila po obrazu dok me je gledala u oci. I opet je moj mozak vristao “ne” dok ga ostatak tela nije slusao… Ovaj put, poljubac je bio uskladjen potpuno. Nezan. Dug. Lagan… Ali me je zaustavila kad je moja ruka pocela da trazi njene intimnije delove tela. “Sledeci put, molim te… Nemoj danas.” Poslusao sam je…

Odvezao sam je opet do njenog stana i platio joj. Ni sam ne znam zasto, iako je ona odbijala.



Sutra ujutro me je sacekala poruka “Hvala za lepo provedeno vreme”. Poceli smo da pricamo svaki dan, nekoliko poruka dnevno…

Onda sam ja, opet u svom ludilu, predlozio: “Ajde da se nadjemo, znam jedan hotel ovde blizu mene. Mozes li da rezervises sobu na svoje ime i da pripremis sve? Nadjemo se tamo u osam uvece…”

Cekala me je ispred hotela. Video sam da je nervozna i da hoce da pobegne, ali je cekala. Usli smo u sobu, a meni je prolazilo kroz glavu da to ne radim. Sela je na krevet pored mene i pocela stavila je glavu na moje rame. Prvi put sam se zagledao u njene oci i video da se plasi svega. Imala je svetlo plave oci…

Necu da vas lazem. Seksa nije bilo. Nikada nisam voleo prosto seks, tu fiziku “gore – dole – levo – desno”. Uvek sam vise voleo kad izmedju muskarca i zene postoje osecanja koja dovode do seksa. Onda je i seks mnogo bolji… A ona, tako uplasena, jednostavno nije mogla da mi priusti to. Valjali smo se u krevetu nekoliko sati, uz lagane poljubce i mazenje. A onda smo jednostavno se otisli svako svojoj kuci. Pare sam joj ostavio na stocicu, verovatno ih je uzela. Nisam proveravao.




Sledece nedelje smo se opet nasli u tom istom hotelu. Ja sam dosao posle neke prezentacije, ona posle svog posla. Ovaj put je bila nasmejana i opustenija. Opet smo se drzali istog scenarija donekle. Poljubci, valjanje u krevetu… Pocela je cak i da me masira lagano… I onda je ona odjednom ustala i rekla

“Izvini, ja ne mogu dalje. Ti mi se svidjas, meni je lepo sa tobom, ali ja nisam spremna na seks. I to bas zato sto mi se svidjas. Ti si drugi covek u mom zivotu, prvi je bio moj bivsi muz, drugi si ti i ja se jednostavno – plasim.”

Oci su joj se napunile suzama i pokrila je glavu cebetom.
“Izvini, molim te… Ali ti se meni stvarno svidjas. Mozes li da mi das malo vremena? Nekoliko dana ili nedelja?”

Nisam mogao da poverujem u tu pricu. Znala je da sam ozenjen i da imam dete. Znala je da nemam nikakve ozbiljne namere. Znala je zasto sam je davao pare. Ali nisam tip coveka koji ce da primorava bilo koga da radi nesto sto ne zeli. I opet sam joj platio, iako je odbijala to. I opet je sakrila lice i izivinjavala se…

Odvezao sam je do kuce u tisini.
“Nadam se da cemo se opet videti” – prosaputala je…
Ja sam se samo nasmesio i rekao “Naravno” dok je mozak i dalje vristao “nikad vise u zivotu”.



Opet smo se sreli posle nedelju dana. Ovaj put, ona je mene pozvala na kafu. I opet smo se nasli. Jednostavno smo pricali o nekim neobaveznim temama. Videlo se da je opustenija nego ranije, videla se iskra u njenim ocima. Nekoliko sati je prosto proletelo u prici…

“Izvini, moram da idem. Uskoro moram da uspavam dete”

Odvezao sam je kuci i opet sam osetio miris njenog sapuna kad sam je poljubio. I svilenkastu kozu pod mojim rukama. Potpuno se opustila i uzivala je… I to je trajalo nekoliko minuta dok nije rekla “Izvini, ali stvarno moram da idem… Dadilja ce da me ubije sto sam se zadrzala vise nego sto sam rekla”

Krenuo sam rukom prema novcaniku da joj dam pare. Uhvatila me je za ruku i pogledala u oci. Drugu ruku je stavila na moj obraz i rekla:
“Ne zelim da uzimam pare od tebe. Nemoj, molim te…”

Kratko me je poljubila, otvorila je vrata od kola i izasla u noc. Okrenula se jednom pre nego sto je usla u zgradu i nasmesila se…

A ja? Ja sam ostao u cudu. Kako sam od jedne “nevine” kafe sa devojkom koja je htela da postane sponzorusa, dosao do sadasnje situacije? Gde li sam pogresio?



Sta ce dalje da bude? Ne znam… Mislim da niko to ne zna i vise niko ne moze da predvidi. Ali sto vise razmisljam, shvatam da jednostavno treba da uzivam u trenutku u kojem zivim. Jer zivot je samo jedan… I cak i da se sa vremenom pojave problemi– to je normalno jer je to zivot i mi se non stop borimo sa svojim problemima. Do smrti…

Vas,
Kowalski_afc