Join the new world

by momars

Ne mogu da se otmem jednom mučnom utisku koji me pritiska iz teksta u tekst gledajući komentare i stvara u meni veliku nedoumicu u razumevanju onoga o čemu standardno pišem. Radi se o tome da i moji verni čitaoci, pored onih novih, u velikom broju parcijalno gledaju i prihvataju moje stavove i poglede po određenim pitanjima. Ako i letimično pratite moj novinarski opus svakako ćete uočiti par osnovnih, zajedničkih crta koji se provlače kroz svaki od tekstova. Da ne bi lomili svoje sive ćelije decidno ću ih navesti kako biste ostatak teksta pratili na način iz kog bih voleo da sagledate ovu problematiku. U skoro svakom članku pozivam na šire gledanje problematike, na toleranciju u komunikaciji, ali uvek insistiram na izbegavanju UOPŠTENOSTI i shvatanju stvari u CRNO-BELO maniru. Probajte da shvatite da ovaj svet nije tako sazdan, već da se sastoju od široke lepeze boja gde su crna i bela samo jedna od njih. Shvatite da zebra nije ni vranac ni lipicaner.

Nekada davno sam u jednom tekstu napisao da je veliki problem u Srba taj što svoju istoriju nikad ili skoro nikad nije sagledavan realno , već su negativne pojave gurane pod tepih i sve je predstavljano upravo u onom maniru crno-belo. Kao direktan produkt toga imamo još uvek nerešenu problematiku iz Drugog Svetskog rata i naš odnos po pitanju partizana i četnika. Kao u svakom ratu niko i slovima niko nije čist. Nema pozitivaca i nema negativaca. Svi su sivi, neko više a neko manje siv. Ovo tvrdim, a mislim da postoje i istorijske činjenice koje to potkrepljuju. U svitanje Drugog Svetskog rata bila je Kraljevina Jugoslavija sviđalo se to nekom ili ne. Postojao je Ustav i zakoni po kojima je unutrašnje ustrojstvo bilo legitimno. Takođe, postojala je grupa ljudi koja je to želela da promeni i pre rata, a sam rat videla kao idealnu priliku za tako nešto. Perjanica te ideje je bila KPJ. Dakle, imamo legitimnu vlast i legitimnu, napominjem legitimnu želju za promenu iste koliko god se to nekom sviđalo ili ne. Problem je u tome kako su ove dve grupacije sprovodile svoja politička htenja?

Na početku je bilo koliko toliko dobro jer su i jedni i drugi taj balast ostavili po strani ili u najvećoj meri, zarad borbe protiv okupatora. Istorijska je činjenica da su se i jedni i drugi borili protiv Nemaca i to se vidi u bitkama za Užice, Kraljevo, Šabac … Onog momenta kada je okupator uveo odmazdu 100 za jedan došlo je do velikog razmimoilaženja. Partizani se na to nisu obazirali jer im je politički cilj bio jači od žrtava koji su se samo u Srbiji primenjivali iako su okosnicu partizanskog pokreta činili upravo Srbi. Ratnički duh je maksimalno iskorišćen od strane komunista zarad, kako su oni mislili, višeg cilja. Ravnogorski pokret je smatrao suprotno, odnosno da je žrtva prevelika i da treba čekati povoljniji momenat za ozbiljnu oružanu akciju, čitaj dolazak savezničke ( zapadnoevropske ) vojske na Balkan i uz njihovu pomoć oslobođenje Srbije. Ovde je jako bitno zarad boljeg sagledavanja situacije napomenuti da sam , kako su ga komunisti kasnije nazvali, četnički pokret nije bio monolitan. Velika razlika je bila u stilu ponašanja i samog bitisanja četnika sa ove i one strane Drine. U Srbiji četnici su želeli da se posle prvobitnog puškaranja sa okupatorom, sklone po šumama i selima kako bi odmorni sačekali i priključili se eventualnoj kontraofanzivi, a sa druge strane Drine četnici su se organizovali zbog odbrane golog života jer su imali stalnu opasnost oličenu u ustašama.

Neopisivo velika razlika je u te dve grupe koji imaju isti naziv. Otuda je, logično, veliko nerazumevanje samih sadašnjih Srba oko četničkog pokreta. Sumnivi četnike vidi kao bahate bradonje iz filmova Veljka Bulajića koji su pobili nejač po Pirotskim selima i ne samo tu. Opet, u istočnoj Bosni recimo gde sam rođen, četnike shvataju kao zaštitnike i istorijska je činjenica da četnika nije bilo sa one strane Drine srpske glave ne bi danas tamo bilo. Nikako ne treba izostaviti likvidacije prekodrinskih četnika pripadnika kako komunista i njihovih simpatizera, tako i pripadnika drugih nacija, Hrvata i muslimana kao odmazdu za učinjena zverstva nad Srbima pri čemu tu nema opravdanja.Shvatite da taj četnički pokret ne treba gledati isključivo kroz prizmu gore pomenutog Veljka Bulajića. Vremenom, zbog dijametralno suprotnog razmišljanju o nastavku borbe, dolazimo do situacija da se četnici i partizani međusobno bore. Četnici u partizanima sada vide pored političke pretnje i ključni problem opstanka srpskog naroda zbog odmazde 100 prema 1. Ovo se dodatno zaoštrava posle odmazde u Kraljevu a posebno u Kragujevcu. Do tada lično nemam nikakvu zamerku za četnički pokret u Srbiji. Posle toga dolazi do ne samo međusobnih borbi između dve vojske već i do likvidacija porodica komunista i simpatizera. Kao što su komunisti procenili da žrtve nisu bitne već treba nastaviti sa oružanom borbom , tako su četnici došli do zaključka da likvidacija nedužnih je manje zlo od onoga što se očekivalo da će se desiti u slučaju nastavka oružane pobune. Da se razumemo, ovo je samo podstrekivalo revanšizam pa je bilo situacija kada su partizani činili iste stvari. Ovo je bitna činjenica zbog koje i danas imamo nerešen problem i nemamo jedinstven ISTORIJSKI pogled na te događaje.

Na istorijsku scenu u 1943 godini uplivavaju interesi velikih sila. Englezima prvenstveno odgovara da Nemci imaju konstantne probleme u Srbiji, ali i dodvoravanju SSSRu i zatu Kralju uvrću ruku te ovaj bukvalno predaje ravnogorski pokret Titu na milost i nemilost činom priznavanja partizanske borbe kao prioritetne protiv okupatora. U toj novonastaloj situaciji, četnici polako ali sigurno gube svaku pomoć i podršku, dok partizani jačaju. Po okončanju rata tek nastaju problemi za četnike. Neopisiv revanšizam, ubistva, zatvaranja i mučenja pripadnika i simpatizera ravnogorskog pokreta je samo logičan sled događaja kojim je nova vlast želela da obezbedi i ojača svoju poziciju.

I jedni i drugi su imali oslobodilački karakter, ali su se razlikovali u taktici i strategiji. Političke platforme su učinile da se kod jednih negativni postupci maksimalizuju, a pozitivni izbrišu, dok sa druge strane pobednik piše istoriju i do relativno skoro se za zločine pobednika nije u dovoljno velikoj meri znalo dok su pozitivne stvari dizane u nebesa i idealizovane. Po ovom pitanju nikome ne držim stranu već oslikavam na način kako je to vidim. Sumnivi sa svojim stavovima je u pravu kada kaže i osuđuje likvidacije komunista i simpatizera u okolini Pirota, ali su u pravu i oni koji kažu da su četnici bili spasioci od istrebljenja Srba. Rešenje za ovo pitanje je da se svakom priznaju zasluge za sve pozitivno što je učinjeno, ali i apostrofirati i ono što im ne služi na čast. Ni po babu ni po stričevima te tu i takvu sliku bojenu u raznim bojama od crne do bele postaviti u istorijski muzej da tamo stoji podsećajući nas mlađe na sve šta se desilo i opominjići nas da se iste greške ne smeju praviti u budućnosti. Šteta je da u eRepubliku trošimo vreme dokazujući koje je zebra boje. Mnogo drugih stvari imamo pametnijih da radimo.

Дружењем до победе