Join the new world

Sve je pocelo davno, mozda me cak i secanja varaju. Nikada nisam bio osoba koji zaboravlja no magla vremena je neminovna. Njen veo uzme pod svoje. Tada je bilo drugacije vreme, ne mislim zbog rezima ili slicno, imao sam nadu i mladost. Sluzio sam pri vojsci, nisam mogao a da ne zivim casno. Ta profesija mi je bila u krvi. Mladi, ponositi oficir koji nije prosao nezapazano. Ti si me uocila. Zivot je bio ispred mene, imao sam toliko mogucnosti. Zeleo sam da sagradim kucu na jednom proplanku iz detinjstva. Bila bi to jednostvna kucica. Drvena ali ugladjena, uklapala bi se uz obliznju sumu kao da je njen sam deo. Nedaleko od proplanka nalazio se potocic, korito je bilo plitko. Od camca sam odustao tako da sam se zadovoljio pecanjem. Tako bih sedeo kraj te vode nepomicno, cak i satima, cekajuci ribe koje bih na kraju pustio. Sasvim bezazleno ali opet neopisivo. Sa druge strane dve baste. Jedna meni na volju a druga ispunjena cvecem nalik na vrt. To je za moju dragu, volela je cvece. Odatle je poplocani put vodio do zadnjeg ulaza u kucu. Unutrasnjost kuce sasvim jednostavna. Par soba koje su odisale toplinom, jedna prostorija koja je sluzila za kuvanje i dnevna soba u kojoj su se nalazile dve fotelje i kamin. Tu smo sedeli i pricali do kasno u noc, nekada bi tako i zaspali, sve dok se vatra ne ugasi. Mastali smo kao kad bejasmo mladi, smisljali razne price, kikotali se, pronalazili iznova ljubav u ocima. Nije samo vatra gorela. Samo bi decak, milostivih crnih ociju, zajedno sa devojcicom, kratke loknaste kose, mogao da preusmeri nasu paznju. Licio je na mene a ona na tebe. U sred price uleteli bi nam u zagrljaj, smejuci se. Smeh je bio simfonija, prepustili bi mu se I smejali zajedno. Srecna porodica. Zapravo to bi bili. Izgleda da nam sudbina nije bila naklonjena. Onda je sve pocelo. Napetost, zloba u vazduhu, najgora oluja ikada. To je bilo nase poslednje vece. Lezali smo cutke. Svako sa svojim mislima. Zar je bas tvoja suza morala da razbije tu zamisljenost? Zar je tvoj jecaj morao da prekine tisinu? Uzeo sam te u zagrljaj, osluskivao otkucaje, milovao kosu. Kratka je noc za ljubav. Znam da nisam mogao da te utesim. Znala si da ne postoje reci koje bi me zadrzale, ponos je to. Sunce se izmililo. Morao sam da krenem, pre nego sto sam nestao u daljini rekao sam ti da cu se vratiti. Lagao sam.Sve se brzo izdesavalo I vec sam bio tu. Nisam imao iskustva, prizori koje sam zatekao na bojistu su me ispunjavali strahom. Vidjao sam mrtve I ranjene. Hor leseva. Oni koji su bili tesko ranjeni su samo smrt zeleli. Medju njima su bili u moji poznanici. Smrt se sirila vazduhom. Mogao sam da je osetim u svakom delu svoga tela. Pokusao sam da sacuvam sto vise zivota, zapravo sam presipao iz supljeg u prazno. Pakao na zemlji. Urlici, bombe, rovovi. Krici se prelamju do zore a potom jauci. Oguglao sam na bol. Poslednji juris je bio koban I po mene. Primio sam tri metka. Doktori su dva uspeli da izvade, ovaj zadnji se lepo smestio. Nece ovo jos dugo trajati. Vise ni sam ne znam da li je bolje ostati ziv ili umreti. Nemam ni snova vise, sve je crno. Uspavam se uz ton bombi a iste me I bude. Vojnici me preklinju da se povucemo, znam da ne smemo. Za njih sam ja pravi ubica, covek koji im ubija zadnju nadu. Teze im je reci ‘’Nema povlacenja’’ no povuci obarac. Mrze me isto koliko I rat. Znam kako im je. Svi oni imaju nekom da se vrate, nekoga zbog koga su I otisli. Jutros sam im rekao ‘’Niko od nas se ne bori za ovu drzavu, niko od nas ne zeli da gine za olos koji vlada. Dosli smo ovde da branimo svoje ognjiste, selo, grad, svoje voljene!’’ To ih je malo prodrmalo, na meni je ostalo da krenem prvi. Ponos je to. Cuvaj ovo pismo jer drugih nece biti.

Trebalo bi da naglasim da je ovo originalno delo 🙂 Sub, shout, end 😃 ali me najvise zanimaju kritike