Критички осврт на aнтисрпско деловање САНУ (II део)

Day 3,536, 16:20 Published in Serbia Armenia by Sasa Kostic
НАСТАВАК

После доласка Јосипа Броза Тита на власт и промене државног уређења, Српска краљевска академија 1947. мења име у „Српска академија наука“ (САН). Нешто касније су додате и уметности; „Српска академија наука и уметности“ (САНУ). Новим законом о САНУ уведена су одељења техничких и медицинских наука. Чланом 2. је апстрактно, без ближе спецификације активности и обавеза према Српском народу, као у Напредњачка времена, наведено да САНУ „доприноси добру народа Републике Србије и државе“.

Члан 2.

Српска академија наука и уметности (у даљем тексту: Академија) највиша је научна и уметничка установа у Републици Србији.

Академија развија и подстиче науку, организује и унапређује основна и примењена научна истраживања, подстиче и унапређује уметничку делатност и тиме доприноси општем добру народа Републике Србије и државе.

Академија је установа од посебног националног значаја.

Академија је једина установа која представља Републику Србију у међународним удружењима државних академија.

Заузврат, чланови САНУ добијају „Академијску награду као вид друштвеног признања“:

Члан 15.

Редовним и дописним члановима Академије припада академијска награда као вид друштвеног признања, која се исплаћује месечно.

Висина награде за редовне чланове Академије утврђује се у износу две и по просечне нето зараде по запосленом у Републици Србији остварене у јуну месецу претходне године, а према подацима републичког органа управе надлежног за статистику, а висина награде за дописне чланове Академије утврђује се у износу двоструке просечне нето зараде по запосленом у Републици Србији остварене у јуну месецу претходне године, а према подацима републичког органа управе надлежног за статистику.

Нови режим је избацио на поврђину још једног „верног“ извршиоца Панчићевог тестамента; Александра Белића (Гласник Српске Академије Наука, књига I, св. 1 – 2, 1949, стр 9-25):

Маршал Југославије Јосип Броз Тито проглашен је на свечаном скупу Академије 11. новембра 1948. године за првог почасног члана Српске академије наука. Маршал је том приликом одржао говор, после чега му је предата диплома почасног члана.

Ова велака свечаност одржана је у 11 часова пре подне у свечаној сали Београдског универзитета.


Из говора Александра Белића:

„Према свему изнесеном, разлози за избор Маршала Тита за почасног члана Српске академије наука и врло су многобројни и врло значајни. Пре свега његово лично стваралаштво, оличено у целокупном његовом раду, у структури и вођењу оружаног устанка и његову зналачком развијању и даљем претварању у регуларну армију, у његовом личном, непосредном и многоструком учешћу у руководилачком подизању земље и снажном темпу његову. — све то заједно и сувише је јасно изнело на површину и Маршалове личне творачке одлике и сјајне резултате њихове објективне примене.“

„То је све и учинило да Српска академија наука, као највиша научна установа у Србији, изабере Маршала Тита за свога првог почасног члана.“

„Друже Маршале, ја Вас молим, у име свих чланова Српске академије наука, да се овога избора примите, макар он, сам по себи, мало одговарао величини Ваших заслуга за све наше народе и за нашу Академију посебице. Јер је он, тај и такав избор, највише што Вам наша установа може пружити.“

Из говора Јосипа Броза:

„Наука у новој социјалистичкој Југославији у побједоносној изградњи социјализма у нашој земљи има огромну улогу. Због тога научне институције морају бити најтешње повезане с данашњом стварношћу у нашој земљи. Има људи, и то људи од науке, који мисле да је наука нешто за себе, да она мора бити неутрална, да њих не може интересирати ништа друго осим ,,чисте'' науке. Такви људи обично мрзе сваку друштвену промјену, јер сматрају да она омета њихов стваралачки рад. Таква гледишта су ненаучна, она су у супротности с појмовима прогреса, она противрјече науци као таквој.“

После завршеног говора претседник А. Белић предао је Маршалу, уз живо клицање и одобравање свих присутних, уметнички израђену диплому и срдачно му први честитао на избору. Овим је ова изванредна свечаност завршена.

Маршал Југославије и Председник комунистичке партије Југославије Јосип Броз Тито је примљен само за почасног члана САН, а Милутин Гарашанин, председник Напредне странке је био редовни – прави – члан КСА!

ТИТОИЗАМ И ПОСЛЕ ЊЕГА

И Версајска и Титова Југославија су биле тамнице Српског народа. „Витешки краљ Ујединитељ“ Александар Карађорђевић је Српски народ поделио на четири Бановине; Савску, Дунавску, Вардарску и Дринску, а Тито је поделио Републику Србије на „ужу“ Србију, и две покрајине; Војводину и Косово и Метохију. Остале републике нису имале покрајине.

Једна од полуга Титовог режима је била да се малим, нешколованим људима дају много већи положаји него што их заслужују. То је било искушење коме нису могли да одоле. После тога, правдајући се бригом о својој деци и породици, били су спремни на све да би сачували незаслужене привилегије. Народ је то назва „негативна селекција“.

У таквој клими српски, а нарочито црногорски, титоисти су се такмичили ко ће боље да води антисрпску политику. Знали су да ће бити награђени ако нешто лоше ураде против Српског народа. Све српске традиционалне вредности биле су изврнуте притиску и подсмеху. Титоистички-историчари (два члана САНУ) су у уџбенике нижих и средњих школа убацили причу да је краљ Стефан Првовенчани, оснивач независне Краљевине Србије 1221, добио круну од Папе, иако фреске то демантују. Улица краља Милана Обреновића, који је 1878. обновио независност Србије, постала је улица Маршала Тита. Зидине започете Светосавске цркве у Београду су служиле као гаража за камионе. Кад је напунио 85 година Београд је био искићен паролама „Тито је наша младост”.

САНУ ДАНАС

После пријема Јосипа Броза, врата Академије су његовим следбеницима, јавним и тајним, била широм отворена. Да би неко био примљен у САНУ, морао је да буде део титоистичког „система“. А „систем“ је примао само људе који се о дрекну своје индивидуалности, свога „ја“ и себе поднесу као жртву великом Вођи.

Јосип Броз је умро 1980., пре 35 година, а титоисти још увек владају САНУ! Још увек имају већину у САНУ и нове чланове бирају само из својих редова. И то тако могу да раде у недоглед, ако их нешто не спречи. Проблем затворених установа је познат још из Библијских времена:

„Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери, што затварате царство небеско од људи; јер ви не улазите нити дате да улази који би хтео“. (Матејево еванђеље, 23, 13)

„Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери, што проходите море и копно да бисте добили једнога сљедбеника, и кад га придобијете чините га сином пакла двоструко већим од себе“. (Матејево еванђеље, 23, 15

Титоисти се грчевито држе положаја које су наследили од очева и дедова, љубоморно их чувају и не дају ником. У пракси, академици су најчешће професори многобројних и непотребних факултета широм Србије. За наследнике не узимају најталентованије студенте, него евентуално „осредњаке“ и протерују младу интелигенцију у иностранство! Тако се вештачки одржава систем који је пропао са одласком Броза 1980. године. Погледајте слике са седница САНУ, Скупштине, факултетских „научних“ већа; колико ћете видети продуховљених лица?

ХЕРАЛДИЧКЕ ГРЕШКЕ САНУ


Српски штит, грб са споменика Књаза Михаила

Штит са часним крстом и четири слова „С“ окренута од крста се у хералдици скраћено зове „Српски штит“. Брозовићи су 1945. из српског штита избацили часни крст, који је враћен на своје место тек 1992. године новим Законом о грбу Републике Србије.

Грб САНУ изнад улазних врата

На згради САНУ још стоје два грба из доба титоизма. Изнад улазних врата се налази грб САНУ из 1947: са Српским штитом без часног крста. Са десне стране, на траци на класју, стоји година „1884“, а требало би „1864“, када је основано Српско учено друштво. Те грешке до сада нису засметале ни једном члану „највише је научне и уметничке установе у Републици Србији“.

Лево од улазних врата се налази још један грб САНУ. Српски штит без часног крста, са погрешном хералдичком шрафуром. Вертикална шрафура у једнобојном престављању грбова означава црвену боју, а хоризонтална шрафура плаву. Ни то никоме смета!

Грб САНУ лево од улазних врата

ПРЕДСЕДНИЦИ САНУ ПРОТИВ ОТАЏБИНЕ

САНУ има јаван анти-српски континуитет од Александра Деспића (председник 1994-199😎, преко Николе Хајдина (председник 2003-2015) до садашњег председника Владимира Костића.

Александар Деспић и Добрица Ћосић су се још средином 1990-их залагали за поделу Косова и Метохије. Никола Хајдин је, са својом управом, покушао да из имена САНУ избаци придев „Српска“ и промени га у АНУ (Академија наука и уметности) иако му није сметало да прима „Академијску награду као вид друштвеног признања“ у новчаницана Народне банке Србије (Василије Крестић; Прилози за новију историју САНУ, Београд 2014, стр 175)
„Други пример недоследности, али и нечасних антисрпских намера десио се после изгласавања Закона о САНУ и доношења Статута САНУ. Тада је Извршни одбор, на и ницијатију управнице послова, копја је показала не само да је нестручна већ и злонамерна, одлучио да из озакоњеног наслова Српска акдемија наука и уметности, изостави ту ознаку и да претвори сану у Академију, али без одреднице која означава њену националну припадност. У складу с том и таквом одлуком председник Никола Хајдин почео је да потписује акте као председник Академије а не као председник САНУ. Против те више него бесмислене о длуке у неколико наврата протествоало ј е Одељење историјских наука. Потписник о вих редова је на седницама Председништва тражио да се поштују Закон и Статут о САНУ и да се врати Академији њен пуни наслов. Када је све то наилазило на глухе уши, био сам принуђен да и јавно на Скупштини САНУ дигнем глас против одлуке Извршног одбора. Коначно, после вишемесечне упорне борбе и јавне критике Извршни о дбор је био принуђен да одустане од намере брисања придева српких из назива САНУ. То је учињено „испод жита“, прећутно, без извињења, без признања да је учињена погрешка, без позивања на и иза те антисрпске намере.“

Николу Хајдина је наследио Владимир Костић и у свом првом интервјују, пошто је изабран за председника САНУ (Политика 22. Април 2015), је између осталог, изјавио:

„Чини ми се да сада постоји и нека егзистенцијална анксиозност, јер време и околности више нико не разуме. Био сам Титов пионир; веровао сам да живим у најбољем од свих светова.“

Ако не разуме време и околности, како је могао да се прими положаја председника „највише научне и уметничке установе у Републици Србији“?

Шест месеци касније Костић је изјавио да „треба да се са елементима достојанства ослободи Косова јер оно ни де факто ни де јуре није у рукама Србије“.

После се бранио да је то његов лични став, да има право на своје лично мишљење. Али то није став, погрешна, неистинита тврдња! Да ли заслужује награду?

Експоненти посттитоистичког естаблишмента и петооктобарци су величали Костићеву изјаву да је то демократски став, да је најзад неко скупио храброст да каже истину, иако је рекао неистину, итд. Политика је 20. октоба на насловој страни објавила чланак „Деликт мишења у САНУ – Има ли право председник Академије Владимир Костић да изнесе став о Косову који није у сагласности са државном политиком?“. Прецизан наслов би требало да гласи „Грешка мишљења у САНУ - Има ли право председник Академије Владимир Костић да изнесе неистину да Косово није део Србије?“ Зашто нико у јавном мнењу не схвата значај истине? Зар су сви толико онелогиковани?
Постали смо имуни на стрес јер институције, лидери и елита више не постоје. Титоизам је пропао, остале су само његове авети. Титови пионири то више никада неће бити, то су сада времешни људи које боду и прождиру ројеви кованог новца. Без гриже савести, гуше наталитет Српског народа својим бескрвним старачким рукама. Авети титоизма не дају новим генерацијама животни простор!
Пошто је питање Косова и Метохије од међународног значаја, било би да наше амбасаде направе анкету шта наши страни пријатељи мисле о томе каква би била реакција француског јавног мнења ако би Председник Француске Академије наука изјавио да треба да се одрекну Наполеонове родне Корзике. Или када би Председник Шпанске Академије наука изјавио да Шпанија треба да се одрекне Каталоније? Или да је прошле године Председник Британског Краљевског Друштва рекао да Енглеска треба да се добровољно одрекне Шкотске, уместо да се паре троше на раферендум. Или да се Италија одрекне Тирола?
САНУ не сме да буде буџетска пијавица која о трошку Српске државе ради против Србије у име титоизма који у стварности не више не постоји! Да ли игде у свету постоји држава која финансира установу која ради против ње?

Ма колико пирамида да титоисти поставе испред зграде САНУ, титоизам никад неће постати „Краљевска уметност“.

Пошто редовни и ванредни чланови САНУ већ месец дана свакодневно ћуте о нетачној изјави свога председника, треба им према заслугама уједначити „академску награду као вид друштвеног признања, која им се исплаћује месечно“, на 0,00 динара.

А после тога треба президати САНУ на здравим основама, без анти-српских авети напредњаштва и титоизма. Србији треба права Академија наука у којој ће се знати да она служи свом народу, зашто се ко прима у чланство и које су му дужности, права и примања. Нова Академија треба да ради на подижању свести Српског народа и да буде место слободног духовног живота.

Нова академија не сме да буде скуп ментално стерилних и духовно импотентих пропалих режима, него скуп младих научника и уметника у напону стваралачке снаге. Нове чланове треба бирати пре њихове 45. године живота да им Академија буде помоћ и подстрен за даљи рад а не старачка синекура.

Поштовани Господине Председниче, молим вас примите наше уверење о одличном поштовању. Развојна академија Србије (РАС) Вам увек радо стоји на располагању за све врсте информација и сарадње, колико је то у нашој моћи.

На Светог Архангела Михаила
21. новембра 2015.
Председник Управног одбора Развојне академије Србије
Љубомир Стевовић

ПОВРАТАК НА ПРЕТХОДНУ СТРАНУ