Join the new world

Рано је остао сироче без оца. Након тога, бригу о њему преузима његова сестра Јелена и њен супруг Живан Живановић. Завршава основну школу у Нишу, а нижу школу гимназије у Београду (Прва београдска гимназија). Након школовања уписао је нижу школу Војне академије и завршио је 1896. као шести у класи. Био је на служби у 7. пешадијском пуку у Београду где је произведен у чин потпоручника.

Септембра 1898. уписао је вишу школу Војне академије за генералштабне официре. У чин пешадијског поручника произведен августа 1899.



У ноћи 29. маја повео заверенике из Официрског дома у двор, где је за време тражења краља и краљице, тешко рањен с три метка у груди. Захваљујући својој снажној природи Димитријевић је преболео те ране, и његов утицај на официре и послове у војсци стално је растао. Димитријевић је можда желео да створи војну диктатуру у држави имајући јак утицај на политичаре, али се за ово не може са сигурношћу тврдити. Чак је покушао Николу Пашића да придобије на своју страну, али му то, упркос притисцима и претњама, није успело. Пред убиство краља Александра, Апис је заједно са својим истомишљеницима слављем обележавао датум убиства кнеза Михаила Обреновића, наговештавајући мајски преврат.

Године 1905. положио је испит за Генералштаб и отпутовао на војне студије у Берлин. По повратку у земљу, додељен је генералштабном одељењу Министарства Војног, и служио је у њему од септембра 1906. до марта 1907.

Био је у Македонији краће време, а по повратку вршио је дужност помоћника начелника штаба Дринске дивизије 1908. Још за време свог боравка на југу Србије, Апис се прикључио тајном комитету који је тада већ био створен са циљем да се одупре бугарским претензијама. У исто време, постао је члан Четничког удружења са седиштем у Скопљу и Куманову.



1911. са својим друговима основао је тајно удружење Уједињење или смрт, познато под именом Црна рука. За време саме мобилизације у септембру 1912. тешко је оболео од тровања крви па је враћен у Београд и због тога није могао учествовати у балканском рату. Као шеф обавештајног одељења Ратног министарства Димитријевић је успоставио контакте са истомишљеницима из многих крајева.
Контролисао је организацију Млада Босна, која је извршила атентат на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда. Један од преживелих атентатора, Мухамед Мехмедбашић, пребегао је к њему и уз њега остао до самог краја.

„Пуковник Драгутин Димитријевић Апис био је велики патриота. Владавину Александра Обреновића сматрао је погубном по Србију. Он је смислио и организовао официрски пуч, али убиство краљевског пара није била његова идеја. Био је рањен приликом заузимања двора и није могао да спречи убиство. Проучавајући његов случај многи су увидели (Арчибалд Рајс, Дејвид Мекензи, итд.) да Солунски процес на коме му се судило 1916. није био законски регуларан. Апис је био невин. Али, српски политичари су га се бојали. Био је неко ко је могао да контролише афере у Србији после рата. Зато су лидери српске владе у изгнанству решили да искористе тренутак и елиминишу га.” (Дејвид Мекензи)

Једна од најконтраверзнијих личности у нашој историји. Да ли верујете у његову невиност?