[ДЕО ПРВИ] Мала бела госпођица

Day 1,552, 05:15 • Published in Serbia Serbia • by banovano magare


Швапске крви. Помодарка. Тврдоглава.
Једино она је знала све моје тајне, мисли и осећања.
Била ми је све. Од другарице, преко сестре, љубавнице, девојке до жене.

Мислио сам да ће остати заувек крај мене. Да ћемо заједно наставити да се боримо кроз сурову џунглу мржње, сујете и пакости. Али не... Судбина нас је закопала у дубоку јаму злобе из које нема излаза.

Руке. Њене руке. нежне, беле, додиривале су моје тело, лагано, с страшћу и осећајем сигурности сваког јутра.

Коса. Њена коса, мека, риђа, лепршала је на ваздуху, на прозору док је дувао блажи ветрић Источнога правца.

Поглед кроз прозор је био прелеп. Сама појава Сунца које баца зраке на њено лице је била узбуђујућа. Једноставно, она је дубоко пенетрирала у моје срце. Толико дубоко да је никада нећу заборавити.



Отац јој је радио у Немачкој, давно, још када је био младић, док је она одрастала са мајком. Сама та ситуација је и приближила мајци. Поред тога што јој је била мајка, била јој је и сестра, најбоља другарица, раме за плакање...
Отац се био бавио тешким металима...или чиме већ...нисам добро упућен...Радио је две смене напорно, с мислима у глави, мислима о својој јединици, а притом је исхитрено прижељкивао трећу смену на којој се одмарао, слагао мисли и склапао планове.
Ти планови су сачињавали саму срж његових размишљања. Увек је мислио само на једно, а то је повратак топлом, пријатном дому, пуном љубави, тишине и среће.

Мрзео је звук метала који се прерађивао у фабрици. Једноставно је схватио да од рада и новца нема задовољства, и да би га усрећила само кћеркина љубав, срећа и радост.
Одувек је размишљао о првом сусрету с њом. Како да јој се обрати, да ли да је загрли, како и колико. Није био сигуран у себе и у спонтаност родитељства. Иако је није видео никада, одувек се потајно надао да личи на мајку, а има његов карактер.


Након 16 тешких година, окованих легурама метала који оклопљаваше срце његово, једна ситница, у односу на силне новце, је успела да сломи кутију метала у његовим грудима. Један загрљај је учинио да човек чврстог карактера, након 40 година, поново пусти сузу и покаже нормалну страну природе коју мушки род упорно скрива у себи.
Коначно је упознао своју мезимицу. Клекнула је пред њим и пољубила му руку.
Личило је на сан.

Мати јој је била нека радница у општини. Радила је као секретарица председника општине што јој је омогућавало да зарађује сасвим пристојну суму новца. Лепо је живела с ћеркицом која је добијала све на шта је указала прстићем, од слаткиша до крпица.
Иза те хармоније живота стајала је једна стравична истина.
Добијала је и повишицу, а да притом није радила додатни посао. Имала је аферу с својим шефом.
Она је то сматрала неизбежним. Иако се у почетку бојала, наставила је своје егзибиционистичке подухвате с осећајем слободног духа који трага за узбуђељем.
Временом се и заљубила , те сходно томе, та афера траје већ осам година.


Након дугог дана, испуњеног невероватном смешом емоција, упознавања са сопственим чедом, приупитао је јединицу где јој је мајка. Она одговори да је још увек у општини, на послу иако се њено радно време завршило пре пар сати.
Са чежњом у очима је пожурио ка општини да види једину жену свог живота, ни не слутећи величину срамоте коју ће доживети...