Join the new world

Progledam baš kad ne treba:
kada se dan objašnjava
nesigurnim pokretom
kista crne tempere
na čistom plavom nebu:
ram stvarnosti za apstraktnu sliku

Nagomilane reči kojima je
suđeno da ostanu neizgovorene
a slepile su se
na naprslim đonovima
od kilometara slepog tumaranja.

Sad nemam patike,
nemam gde da odem,
koraci su navike,
ulice su utočišta
za nesnađene emigrante,
ostavljene devojke
odbegle sinove,
kockare bez pravog broja:
Čini mi se,
i oni nemaju patike,
ali ne boje se hoda...

Ne zanima me kako se
ti ljudi bez imena,
obrisi karatera i sudbina
nose sa raznim stvarima
sve što želim je da se nose
u tri lepe od mene...

obuću njihove cipele...
poći ću njihovim stopama.

Kvalitet čoveka merim
po tome koliko je spreman
da me ostavi na miru
jer ne volim da čistim
sline zabodenog nosa
u sred svog posla.

Više mi je prirastao za srce
onaj koji me pusti da se davim
od onog ko mi pruža slamku.

Sad nemam patike,
a otišao bih u pičku lepu materinu,
čisto iz stare navike
da bežim kad se osećam ovako
kao reč koja lebdi u vazduhu
kao pogled koji se skreće
kao praznina na jastuku
kao čežnja...
kao rasturene domine iluzije:
pada jedna za drugom...
Možda samo treba da nastavim
da hodam...