Join the new world

Бат крила одзвања у еоне, лагани лет сече подневни ваздух. Тмурно је небо јесење, а глас стапа се са облацима, спомиње кишу благим шапатом иако зна да покиснуће. Воде тихе натапају замрлу земљу а блата до колена је, тек понеки белутак здрбољени нађе се у том трошном нескладу. У мутним барама некада најбољи одраз се рађа. Нико не зна шта је на дну баре док постојана je, када проклето сунце зазори иза облака у подне - тешке баре јутарње нестају и све је као до тада али где једном накваси вода неће наквасити поново, не на тај начин, никада.

Крило за крилом, на слици живота сивило обара лишће са дрвећа док јато птица прижељкује сунце на хоризонту и топлоту југа, а југа нема северно од раја. Перо које пада однекуд, прилази земљи, стопи се са њом, тек на трен, али га ветар поново уздигне у висине. Паклена белина неба иште душе јоште постојане, синоним за храброст одржава их животу, сенке сећања на неке прошле животе и жеља која их води све даље од смираја.

Овде, где сећање бледи – нестаје,
Овде, где залуд крв престаје,
Овде, одакле беже мирни одрази,
Овде, одакле од вајкада искон полази...

У очима замућеним освањава извор. Вода хладна лије по последњим плочама каменим, старим и тешким. Вода промене, вода којом ођекују неми покрети прадавних плесова. Вода безукусна и уморна а тако питка, хладна и велика, слива се у процеп без дна.

„ Замрите, ветрови тавни “ тескоба тромори. Она не зна да ветар никада не умире, он тек само чека да сунце замре изнова, време склопи очи а двери се челичне отворе. Ветар даје лет крилима, ветар односи одавде до тамо.

Тамо, где сиње небо није граница,
Тамо, где искри душе варница,
Тамо, где очи – очи гледају,
Тамо – где громови заповедају...

Сињи соко, као неми сведок,ствараоц и уништитељ, тужно окреће главу ка далеком а блиском хоризонту, он скончава ту, до следећег умирања сунца и тада тек он изнова почиње своју вековну игру, игру замрлих богова, игру безустих песника.