Join the new world

У јесен 1944. Србију од Немаца ослобађале и усташе заробљене код Стаљинграда. На њиховом челу био је витез Марко Месић, кога је Хитлер одликовао два, а Анте Павелић три пута! Совјети су им, уз Титову сагласност, предложили да се покају, а да им Стаљин и Тито заузврат омогуће да учествују у завршним операцијама у Југославији. Тито је Вељку Влаховићу наредио да им преда ратну заставу, којом ће „увеличати славу Народноослободилачке војске Југославије“. Десетак дана пошто је Месићева војска почела да „ослобађа“ Србију, испоставило се да у 369. усташкој пуковнији, преименованој у Прву југословенску бригаду, „има много усташких елемената.

Марко Месић (у средини) код Стаљинграда

У ослобађању Србије од ње саме, у јесен 1944, учествовале су и дојучерашње Павелићеве усташе, припадници 369. „вражје“ усташке пуковније, коју је Црвена армија 1943. поразила код Стаљинграда. Годину дана касније, Совјети су им, уз Титову сагласност, предложили да се покају што су с Немцима јуришали на њихову земљу, а да им Стаљин и Тито заузврат омогуће да учествују у завршним операцијама у Југославији. Дефинитиван договор о овом „совјетско-усташком“ аранжману пао је у Москви на првом сусрету Стаљина и Јосипа Броза Тита између 21. и 28. септембра 1944. године.

Тито је Вељку Влаховићу, једном од својих московских изасланика, наредио да им преда ратну заставу, којом ће „увеличати славу Народноослободилачке војске Југославије“. Истовремено, из Југославије у Совјетски Савез долази партизански командант Ђуро Лончаревић, који ће бити постављен за политичког комесара.

И у немачком походу на Стаљинград и у Стаљиновом и Титовом ослобађању и освајању Србије овом јединицом командовао је исти човек, витез Марко Месић, официр предратне југословенске војске, који се 1941. прикључио Павелићевим усташама. Понудио се Немцима да за њихов рачун ратује на Источном фронту, па је после завршене обуке већ крајем те 1941. учествовао у борбама за Бесарабију и Украјину. Од октобра 1942. борио се за Стаљинград, а непуна три месеца касније, 14. јануара 1943, постављен је за команданта 369. пуковније, али су га Совјети заробили већ после две недеље.

Приликом опкољавања код Стаљинграда, својим борцима је говорио:

– У вас су упрте очи наше домовине, будите свјесни да овде изграђујемо темеље своје домовине. Ако дође час да овдје морамо пасти, паднимо храбро, као јунаци – као Хрвати – увијек за Поглавника и за дом спремни.

Слично је говорио и дан-два касније, кад су његови рањени борци извлачени из стаљинградског гротла и авионом враћани у НДХ:

– Поздравите домовину и кажите да је (369) легија извршила своју дужност према Поглавнику, Фиреру и према Хрватској.

Годину дана пре него што га је Тито промовисао у ослободиоца Србије, Месића је Хитлер одликовао два, а Павелић три пута. Хитлер Жељезним крстом другог степена и Жељезним крстом првог степена, а Павелић Војничким редом жељезног тролиста четвртог степена, Војничким редом жељезног тролиста другог ступња са правом на назив Витез и Великим витезом хрватског жељеног крста, чиме је аутоматски стекао право да титула „витез“ постане саставни део његовог имена и презимена.

По повратку из Москве у Румунију, Тито је Месићу у Крајови приредио и ручак, а само десетак дана пошто је Месићева војска почела да „ослобађа“ Србију, испоставило се да у Месићевој 369. усташкој пуковнији, преименованој у Прву југословенску бригаду, „има много усташких елемената“.

Тек три месеца касније, 1. децембра 1944, Одељење заштите народа, Озна, припремила је строго поверљиви досије, у коме се помиње и загребачки „Хрватски народ“ од 27. јуна 1943, где су објављени најважнији биографски подаци о „Месић Витез Марку“.

О Месићевом усташлуку и Павелићевим орденима којима га је окитио, сасвим сигурно је, бар, преко „Хрватског народа“, био добро упознат и Иван Крајачић, главни Титов и Стаљинов обавештајац у Загребу.

О дејству ове јединице колале су разне приче, од тога да су већином изгинули у борбама с Немцима, да су их партизани, када су сазнали за њихову прошлост, похапсили или стрељали. Тврдило се да су се преживели припадници ове „вражје“ пуковније, пошто им је Тито омогућио одлазак из Србије, прикључили Немцима, с којима су крајем јануара 1945. учествовали у заузимању Метковића, Чапљине и Габеле.

И док је ова усташка формација „прала образ“ Хрвата за све историјске промашаје, „ратујући“ у околини Чачка и Горњег Милановца, Тито је коначно дозволио да се у Србији, последњој у Југославији, одржи Антифашистичка скупштина народног ослобођења Србије – АСНОС, после два месеца одлагања и „преписке“ са Благојем Нешковићем, секретаром Покрајинског комитета КПЈ за Србију.

На скупу на коме је усташама опроштен геноцид над Србима, и на коме је Србија први пут постала „рођена, вољена земља“ српског народа тек кад су српски комунисти „посумњали у српско име“, Косово и Метохија и Санџак нису ни поменути.

Перо Симић

Српска интелигенција нашла се на удару нових комунистичких власти

СЕДМО ОТКРИЋЕ О ЈОСИПУ БРОЗУ

Аутор овог фељтона објавио је 20 публицистичких и историографских књига. После прве Титове комплетне политичке биографије, објављене досад у 12 издања, у Загребу и Љубљани промовисан је за „највећег светског титолога“.

У својим књигама разрешио је шест највећих непознаница Титове биографије. Кад и зашто га је Стаљинов режим довео на чело КПЈ, какву је улогу Тито имао у трагедијама елите КПЈ ликвидиране у Москви, шта је радио у Шпанском грђанском рату, како га је Стаљин 1944. довео на власт у Београду и због чега је Тито 1948. Стаљину рекао „историјско не“.

Симићева двотомна књига „Тито и Срби“ је његово седмо откриће о Ј. Б. Титу и доноси мноштво непознатих чињеница о проблематичном Титовом односу према Јасеновцу, разграничењу Србије и Хрватске, карактеру Независне Државе Хрватске. На молбу „Новости“, аутор је одабрао најзанимљивије делове из прве књиге „Тито и Срби“, који говоре о односу Тита према Јасеновцу. Књига у четвртак излази из штампе у издању „Лагуне“.

Извор: Вечерње Новости 1 и 2