Join the new world

До 1934. уздизала се на врху Авале тврђава Жрнов, на истом месту на коме се данас налази Гроб Незнаног јунака. Најћешћа верзија како је град добио име је по жрвњу, али не обичном, већ за млевење руде из рудника који су постојали у подножју. Планина Авала је пре турског имена носила назив Жрнов.

У граду је по легенди столовао, у песмама опевани, Порча од Авале.

Доба подизања ове тврђаве историјским документима није утврђено. Верује се да је Жрнов или Жрнован, пошто је доказано присуство Келта на Авали, на највишем врху (511m nmv) изграђено утврђење на чијим су основама касније Римљани подигли осматрачницу. Добро положена према Сави и Дунаву, релативно доста висока и осетно стрмих падина, била је вишенаменске намене. Користила се за контролу пута, контролу прилаза Сингидунуму као и за заштиту рудника. Касније су Срби ту сазидали тврђаву, коју су потом Османлије заузеле 1442. године и прошириле и ојачале источни и јужни део бедема, за потребе напада на Београд. Авала је својим рудним богатством привлачила човека, тако да је била насељена још у праисторијско доба (на њој је нађено рударско оруђе из Халшатског периода). Постоји и веровање да је град на њој подигао, још пре Христа, цар Аван. Насеље је овде постојало и за време Римљана, о чему сведоче две плоче с латинским натписима, нађене 1836. Године, као и једна плоча, орнаментисана плитко рељефном лозицом, карактеристичном за III-IV век по Хр., која је била узидана са унутрашње стране спољног обимног зида, недалеко од улаза. У старим српским летописима се иначе каже да је 1422, или 1443, Ходи Паша сазидао град Жрновань на Дунаву, када је дошао под Београд. Претпоставља се да су тада Турци употребили остатке неког старијег града.

1443. или 1444, године после мира закљученог између Турака и деспота Ђурђа, тзв. Сегединским примирјем, град је поново предат Србима поред Голупца, Крушевца и Новог Брда. Само десетак година касније, вероватно 1455. Срби су га, изгледа, поново вратили Турцима, после смрти Јаноша Хуњадија и Ђурђа Смедеревца, јер су га ови свакако држали у рукама приликом опсаде Београда 1456. године. Турци су га коначно освојили вероватно тек 1458. године – година коју наводе стари српски летописи, у којима се каже да је тада Махмут паша међу осталим градовима примио и Жрновань. Ходи-Паша је обновио средњовековни град 1442. и 1458. године после неуспелог напада на Београд. "Од рушевина средњовековног градића Жрнова, који доби име Авала, Турци подигоше праву разбојничку кулу, оловом покривену. Одатле су господарили београдском околином, коју беху готово опустошили". И тај турски град се спомиње у старим српским писаним споменицима године 1515. маја 6. "разби Балиль бегь Јаноша хердељскога војеводу подь Хаваломь". Постоји и предање да је тврђаву оправио султан Мехмед II (1451-1481).
Од ове улоге тврђаве односно имена Хавала, што значи сметња, који су му Османлије дале, цела планина је добила име Авала. Изгледа да је све од 1458. па до 1521, када су Турци. По заузимању Београда, сами напустили Жрнов, простор између Авале и Београда је счужио за мегдане између Турака и Срба, односно Мађара, о чему сведоче народне песме о Порчи од Авале и Змај Огњеном Вуку. После 1521. изгледа да град више није ничему служио, јер нам већ 1669, енглески путник др. Браун, каже да је прошао крај Авале на чијем се врху налазе „рушевине неког старог манастира“. У другој половини XVII века и Евлија Челебија констатује само да се на југозападу од Београда налази тврђавица Авала, не износећи никакав ближи податак. Чувени путописац Феликс Каниц је забележио да је на врху планине била римска осматрачница на чијим су темељима српски цареви подигли Жрнов. Кад и који владари, нигде није забележено. Готово сигурно је да је прво право утврђење подигнуто у време деспота Стефана Лазаревића.

Не зна се тачно до када се у Жрнову налазила војна посада, али се претпоставља да је напуштена у XVIII веку од када је препуштена зубу времена.

Шта нам о себи може да каже сама тврђава? Иако на појединим местима веома оштећена, њени зидови су ипак били доста очувани. Према начину зидања, употребљеноим материјалу, можемо разликовати неколико епоха у њеном подизању. Није јасно из кога доба зидови потичу. Када се узме у обзир малтер од кога су рађени може се претпоставити да су још касно римски, или византијски.


Авала је од најранијих времена била привлачна за рударе. Не зна се тачно ко је први почео и када су отворени први рудници испод Авале, али се зна да су ту од давнина, ископаване разне важне руде - олова, сребра, фвожђа, цинобарита и живе.

Први познати рудари су били Скордисци, мешавина Срба и једног келтског племена, које су привукла богата налазишта разних руда. Вешти у обради метала и ковању, дуго су експлоатисали руду испод Авале, а верује се и да су баш они подигли прву тврђаву на њеном врху.

У јужном делу горњег града, постојале су три кружне озидане јаме. То је било читаво мало, примитивно постројење за топљење руде. Три озидане кружне јаме нису ништа друго до три примитивне високе пећи. Не треба заборавити да је околина Авале богата рудним благом и да су сами рудници припадали у средњем веку калуђерима из Београда, а касније Јовану Хуњадију.

Зашто су краљу сметали остаци града који Евлија Челебија помиње као једно од шест најзначајнијих итврђења у Србији, а археолози тврде да су људи на овом локалитету бавили рударством још пре 4.000 година? Други народи поштују своју историју и средњовековне градове чувају као велике светиње. Одговора нема и та мистерија никада није разјашњена.
Испод зидина средњовековне тврђаве Жрнов на Авали, 1915. године, погинуо је петнаестогодишњи дечак. Сахранили су га Немци и на дрвеном крсту написали: „Ein unbekannter serbischer soldat“.

После ослобођења мештани оближњег села подигли су споменик од камена на коме су урезане речи: „Овде почива непознати српски војник“.

Остала је у оно време само чобанска прича, јер су они видели када га је непријатељ сахрањивао, а говорили су да је био "млад и леп" човек.

Чињеница је да да је 23. новембра 1921. године одлучено да се комисијски прегледа гроб овог војника. Приликом копања прво су се указали делови гранате која је лежала као јастук на гробу Незнаног. Прсти су држали муницију којом се српска војска снабдевала од 1908. године. На дну гробнице су се налазиле цокуле, а оне нису могле да буду ничије него српске. Одагната је и последња сумња да је Незнани био српски војник.

Посмртни остаци Незнаног јунака су пренети у нови маузолеј.


Трагови средњовековне тврђаве су још били видљиви, кад је краљ Александар Карађорђевић 1934. године одлучио да „рашчисти терен“ (?) да би на том платоу био изграђен комплекс Споменика незнаном јунаку, дело вајара Ивана Мештровића, човека који је безброј пута помињан као масон. Остало је забележено да се неко усудио да краљу приговори што је срушио утврђење које су подигли српски владари. Суверен је на то одговорио да је мислио да су град подигли Турци и да је зато наредио рушење.

У то време у Европи су ницали слични споменици, и то је био један од начина да се ода пошта њудима који су погинули током Првог светског рата. Слични монументи настајали су, отприлике у исто време и у Прагу и Паризу.

Остаци Жрнова су минирани, терен потпуно рашчишћен и више није било ниједног камена, који би подсећао на прветемеље овог словенског и српског утврђења од пре два миленијума. Једино логично објашњењење за рушење Жрнова је да је Александар I као „југословенски“, а не српски краљ морао и да се понаша у том стилу, па је тако „југословенство“ симболизовано у „Каријатидама – каменим скулптурама жена у народним ношњама из шест Бановина краљевине Југославије, а споменик Новом светском поретку направио у облику пирамиде.

Ова необична "археолошка" метода је открила, пре последњег минирања, слој из римског раздобља. Између осталог је нађена цистерна с питком водом као и пећ за печење хлеба. Архитекта Ђурђе Бошковић је успео да скицира, измери и опише тврђаву колико је могао, између експлозија. Током поподнева, на Видовдан 1934. Године, краљ Александар I Карађорђевић стигао је на Авалу. У пратњи пет ађутаната, краљ је обишао споменик, а потом је свечано отворио споменички комплекс Незнаном јунаку. Отпочео је церемонију држећи сребрни чекић у руци, који спада међу основне симболе алатке код масона. Тако је на специфичан начин, краљ посредно дао до знања о својој масонској припадности, као и о симболичкој слободнозидарској црти која је имала задатак да обележи и сам будући споменик. То није било све, јер фотографија бележи још један, веома битан детаљ који је предходио догађају. Ту су мензура са уљем, посуда са вином, као и сребрни чекић и камен темељац, који су на безмало исти начин били део протокола када су полагани камени темељци за Капитол у Вашингтону као и Кип слободе у Њујорку, споменици који су већ добро познати и типични симболи светске масонерије.

Сравнити са земљом такав један драгоцен и јединствен историјски споменик ради другог који је могао бити подигнут и на неком другом месту, на врховима или подножју Авале, представљала је не само за историчаре и архитекте, него и СПЦ прави скандал у то време, поготово из данашње перспективе.

У путописима Евлије Челебије Жрнов је важио као једно од шест најзначајнијих утврђења у Србији. Зато је његов нестанак са лица земље изазвао велико узбуђење јавности, тим веће јер је недело, како се сматрало, била замисао самог краља. Све је изведено у потпуној тишини, о томе није смело да се прича, није се писало, чак се и на чаршијске приче о томе гледало као на антидинастичку пропаганду.

Од старог споменика остао је само крст који лежи у порти цркве у Белом Потоку. Од Жрнова ни камен на камену. Ни траг. Као да га никад није ни било.

Још која о историчарима. Полемике око тога зашто је краљ Александар порушио једно од највреднијих средњовековних утврђења у Србији поведу се међу историчарима тек повремено, и то више интерно, у канцеларијама и по кабинетима. Јавних расправа никад није било. Већина историчара и сада се понаша по оној народној "за просутим млеком џаба је жалити".

"Такав став неких мојих колега је недопустив" - каже историчар Радован Дамјановић, који већ годинама покушава да реши загонетку зашто је српски суверен срушио Жрнов. "Сравнити са земљом читав град, чији темељи датирају још из антике, бедеми из раног средњег века, утврду која је у путописима набројана као једна од шест најзначајнијих у Србији, Скандал је своје врсте". Тим је већи што је тако нешто урадио лично краљ, у тишини.

У српској јавности постоји и данас јака одбојност према комплексу на Авали, као што је у Црној Гори велика полемика око рушења старе Капеле на Ловћену и дизање маузолеја Његошу, гле чуда истог пројектанта Мештровића. Постоји доста стручних мишљења да то масонско ругло и имитацију маузолеја персијског краља Кира, треба што пре уклонити јер од датума свечаног отварања 28. јуна 1938. на Видовдан, почело је умирање Србије.

Изгледа да Авала, чији су сви слојеви сећања осим мештровићевског и александровског морала били срубљени, те исконски Калемегдан - срце града вероватно старијег и од Јерихона (после подизања Мештровићевог споменика "Победник" Срби више нису победили) - и Ловћен, у коме су Срби са катуна Црне Горе видели свету планину - три акупунктурне тачке српских земаља - једноставно нису смеле остати непокривене.

Вера заточника Новог светског поретка (Novus ordo seclorum са америчких новчаница) у симболе и магију, попут свих лажних религија тражила је некрофилну и крвну жртву – у нашем случају, и једну и другу проистекле из поништења историје као дела више промисли у коме људи, па и краљеви, жреци или велики мештри, само суделују.