Сви ти дани лепи.

Day 1,992, 14:13 • Published in Thailand Serbia • by Vudstok
http://prntscr.com/13b0tz
И тако враћала сам се од другарице и размишљам се којим путем ћу ићи кући и реших се да идем кроз паркић у нади да ћу срести неке од ових мојих.
Кад тамо све само не они, мислим, само нека друга лица али исти ми.
Онако енргични, јурцају. Играју 25/5, жмурке, одбојку преко љуљашки, клацкају се. И онда баш тај терен, ух. Баш тај који су ми забранили. И сетим се тада свог првог зарађеног сладоледа. Ми кад смо били клинци ово није баш било заступљено, нисмо седели за компјутерски столовима и играли игрице већ смо стајали око кошаркашког терена не би ли кад овим маторцима оде лопта ми потрчали за истом и донели им је. Једном сам тако овако трапава пала преко зидића и сломила се, нисам могла да се зауставим. И тако оде њима лопта а ми сви јуриш и најбрже стигнем до ње, узмем је, донесем овим маторцима и каже мени један од њих, Вук, чини ми се да се тако човек зове ајде шутни и оно пушта ме да се приближим кошу.. И ја, јок ја ћу одавде. Удаљих се пар корака, погледах у ону жуту линију, знате како фудбалери изводе аут? Е баш такав некакав шут имам. Дадох кош и добих паре за сладолед. И узех ни мање ни више него цитроен. То вам је онај ледени знате са укусом лимуна. Не производи се више, нажалост.
И тако, видим ту једног комшију са првог спрата и замолих га за шут. Неописиво. Исти осећај, а није баш јуче било.
И остадох да играм са њима баскет. Кад сам цркла играли смо пут око света, а након тога и американца.
Тренирала сам баскет али оно што сам научила на том терену у паркићу не може да се пореди.
Е да сам само знала ово што данас знам.
И тако враћајући се кући сетих се и запаљеног жбуна и јурцања код Чикице по воду. Сетих се заглављене ноге на дрвету. Првог пољупца. Сетих се оног лета кад се само баГминтон играо. Рукава, изгорелих леђа. Поливања. Извала. Зајебавања. Блејања по улазима, по крововима. Бацање рима, ратовања са други парковима. Клизања. Ломњења. Е...
Ти дани лепи.


Поздрав за Буцка.