Ој Јоване, грешна ти душа...
Vojvoda Dragan
Јесте ли се икада запитали шта је било с вашом омиљеном играчком уз коју сте проводили предивне тренутке, јесте ли се икада запитали шта је било са вашим првим бициклом, какве вам је предивне тренутке задовољства пружио док сте бесомучно обртали педале, јесте ли се икада запитали шта буде са оним старим људима - нашим родитељима, који живе по старачким домовима?
Ових пар протеклих дана радио сам у једном таквом дому, тачније геронтолошком центру. И тотално сам слуђен, непрестано размишљам, и вртим филм, покушавам да схватим, и не, никако не могу да схватим, ма колико премотавао и уназад и унапред.
Могу да схватим да сте заборавили како изгледа ваша прва играчка, како су изгледале ваше прве вожње бициклима, како су изгледале ваше руке умазане до лаката док сте покушавали да им наместите ланац који вам је спао док сте јездили неким пространствима далеко од куће, али не могу да схватим да ма колико далеко и ма где јездили кроз живот можете да заборавите своје најмилије, своје најрођеније, оне који су вам удахнули живот. Не, не могу да схватим оне који своје родитеље могу да одбаце на сметлиште душа, у Пакао на земљи.
Нећу се обазирати на оне који ће ме уверавати у супротно, који ће тврдити као један од портира да је њима лепо, нећу све док не проведу бар један цео дан у таквој институцији са „својима“. То што проведете сат, два у краткој посети верујте ми њима ништа не значи, то што су весели и као срећни, то је само због вас, да не бринете. Али ви никада нећете видети какав је њихов поглед када ви одете кући, а они остану тамо. Дантеови кругови су мачији кашаљ за спратове таквих институција.
И док сам радио низ ходнике смењивала су се одељења и смењивала су се лица, мање више сва иста – тужна и смењивале су се приче, мање више све исте – тужне.
И причао бих вам наредних годину дана, оно што сам видео за недељу дана, али одлучио сам се за једну, посебну причу, која ми се десила данас, задњег дана.
Приводили смо послове крају. Док сам стајао на мердевинама постављајући једну разводну кутију, на крају ходника појавио се један дека. С пуним правом могу рећи леп деда, уредан, обучен у плаво белу кошуљу, лепо избријан, са штапом у руци који се при крају грана у три крака, то је оно што сам приметио на први поглед иако сам само летимично погледао онако испод ока тек да бих регистровао ко је ушао.
Наслонио се уз врата и помно пратио сваки мој покрет, баш као и јуче док су сви пратли Дејвис куп, он није скидао поглед с мене. Помислио сам да га је интересовало то што радим.
Међутим, када сам сишао са мердевина и окренуо се на ту страну, дека ми је дао знак руком да му приђем. Помислио сам да му нешто треба. Када сам му пришао приметио сам да му је лева рука згрчена у лакту, помислио сам сигурно да му треба нека помоћ. Али на моје запрепашћење, он пусти онај штап што је држао у руци и пружи је ка мени у знак поздрава.
Пружих му и ја руку и рекох своје име, на шта је он одговорио својим именом.
Стисак руке био је раван стиску менгелеа.
Дрхтавим гласом и сузних очију проговори:
- „Гледам те и јуче цео дан и данас“
- „Исти си мој Јован. Извини!“ – рече скоро плачним гласом!
- „Мој Јован живи у Београду.“
Грло ми се за трен осушило, био сам затечен, нисам знао шта да му одговорим.
Снашао сам се за тренутак и рекао му да се то дешава, и потапшавши га по рамену кренуо назад да радим. Али он поче све јаче да плаче.
- „Молим те дођи до моје собе да ти дам наранџу.“
Отимао сам се извлачећи се да морам да радим, али он је инсиситирао да ми да наранџу, њима кажу дају, а он је ето решио да је поклони мени.
- „Ма, не треба деко!“ – узалуд сам се отимао.
- „Нека, поједи ти!“, али он је био упоран.
- „Ма ајде сачекај донећу ти ја овде.“
Гледајући га како полако одлази ка својој соби у својој намери да ми поклони наранџу, добацио сам му:
- „Ма нека деко, не треба, стварно!“.
А он се окрену, и рече плачући:
- „Узми, због мог Јована!“
Док је одлазио низ ходник, једна бака га је упитала:
- „Што плачеш (декино име)?“
- „Ма ништа, онај човек много личи на мог Јована!“ – одговори јој застајкујући да обрише сузе.
Ја сам само стајао на сред ходника са бушилицом у руци и гледао низ ходник човека који је управо тврдио да много личим на његовог сина.
Очи су ми биле пуне суза и за тренутак сам се окренуо да видим да ли ме неко од колега види. Нисам знао шта да кажем човеку који је стајао ту преда мном, са сузама у очима, и наранџом у дрхтавој, али снажној руци тврдећи да личим на његовог Јована.
Наранџу сам узео, али му нисам рекао да можда, само физички личим на Јована, али не и душом и срцем, јер да личим на њега сигурно се не бих и сада осећао овако како се осећам и после скоро 12 ч од сусрета са њим.
А ти Јоване (и ко зна колико још „Јована“ и „Јованки“) ГРЕШНА ТИ ДУША!!! Сврати неки пут до оца свога, па и до неког туђег, обрадоваће ти се као што се мени обрадовао твој!
Comments
E ја сам први, само да знате и узгред лепа прича Драгане...
..konacno da neki clanak procitam od pocetka do kraja
Tipican kapitalisticki nacin zivota koji nam ne daje mogucnost za nase starije.... mozda Jovan i nije toliko los ako ima zenu 2-3 dece treba to prehraniti itd itd....
Nije to bas toliko jeftina tehnologija pa da se na nju odlucuju ljudi koji nemaju da prehrane decu...
Brate srbine, kapitalizam za kapitalizam, ali izvini, ovo nije igracka, nije biciklo, ovo je roditelj!!! Ej roditelj, koji te je recimo podizao, skolovao, i izvodio na pravi put dvadeset i kusur godina, neke i vise. Neko ko je isto tako za nas mogao da kaze, ha, ma ne treba mi muka i briga i hop u dom. Neko ko jeza nas ginuo, mucio, petljao, od usta odvajao....
o/
btw v13 : S
imas dobro srce Dragane.
@SvakoDobro Mislis dobro srce kao dobro, dobro ili kao jako srce kad sam izdrzao ovo! Za ovaj posao trebalo je imati jako srce. Da sam znao da je sve ovako, veruj mi nikada ne bih isao da postavljam protivpozarne javljace tamo. A znas jos jedan razlog zasto ne bih, oni ih i ne zele. 90% njih kad su na pitanje sta radimo, dobili odgovor da postavljamo protivpozarne javljace, odgovorili su. MA NEKA IZGORI BRE SVE!
Vojvoda, a od ovoga može i da se rikne...
(Da li što sam dosta omatorio ili za trun se opametio ali nisam u komentaru bio ironičan, treba imati stvarno ledeno srce pa pročitati članak a za tren se ne zamisliti)
Заиста наводи на размишљање...
He'll remember you forever & you'll probably always remember him too & this experience & you'll tell your own children about it one day.
Make sure to gather up as many stories as you can from the seniors in your lives, so you'll have lots to tell later on, when their voices are silent.
Stay connected & laugh & hug often with the seniors & the little ones. You are the link. \o/
odličan 🙁
Dobro ovo je samo jedna strana medalje.Sustinski problem je sto su domovi uzasni. Druga prica je ko se salje i zasto. Ocigledno nisii bio u npru decijim bolnicama, ili domovima za nezbrinutu decu...
Иди у мајчину, расплака ме...
Ne bih da se pravim pametan ali moze i ovako: da li Johnny postoji ili je lik nastao iz njegovih ostataka mozga rasturenih demencijom/slogom, ili je Johnny stvarni lik ali koji nije sa nama... A sto se tice kapitalizma to je istina samo sto smo mi u fazi prvobitne akumulacije kapitala! A da vaspodsetim u to vreme su u Eng radila deca a metro su izgradili robovi koji su tu i sahranjivani, uzidani i sl... E to je to vreme koje mi zivimo u Srbiji pa su nam onda i domovi i bolnice takvi !
Za kraj nesto bolje:
http://t.co/SOVvbqme
Рециклажа. Веома популарна дисциплина и оно што нам се натура као "стандард". Склони што даље од очију јер "далеко од очију, далеко од срца".
- "То је потпуно прихватљиво, ипак ће они ТАМО имати боље услове него оне које ја могу да им пружим" (а њима само треба пажња)
- "ТАМО имају своје друштво, генерацију и теме за разговоре..." (а њима само треба наше друштво)
- "Заслужио је да за своје паре које је зарадио, живи како хоће ТАМО..."
и много случних разлога којим их склањамо далеко од себе
Tuzna prica, lepo napisana.
@ Cedinjo Da ti ne pricam pricu iz Kulina (proguglaj da vidis sta je to). Inace samo sam cekao kada ce neko da ispametuje sa demencijom i razorenim delovima njegovog mozga. Inace ako si primetio Naveo sam Danteove krugove, a u ovom slucaju spratove. Ova je prica sa sprata gde su svi "NORMALNI", pricu sa odeljenja pod elektronskom bravom necu nikada ispricati.
Potresna priča. Drugačije bismo (odnosi se uopšteno na ljude) se ponašali da razmišljamo kako bi se mi osećali na njihovom mestu.
idi u ku... bas mi je ovo trebalo u nedelju ujutro 🙁
Odbačena starost..zaista teško..u poslu kojim se bavim ima i mnogo težih stvari..ali ovo nekako stvarno budi emocije.
@ Vojvodo>ne ynam gde si bio but ako postoji odeljenje sa el. bravom onda tesko da su i na ovom obicnom svi NORMALNI.. Ponovo ti kayem osnovni problem su uslovi potom ko ide u dom i zasto. recimo ono vece na chatu kad si pisao to je valjda potpuno jasno da je zena bila za dom: pa nece valjda deca i unuci da presvlace kupaju i peru maje oceve babe i dedove ? A gde je jos sve ono sto demencija i slogovi donose? Ali kad su domovi uzasni i pri tome skupi ne moze se nista drugo nego tako kako si ti radio... To je stvarno teska i velika tema i u ovakvim bankrotiranim drustvima prakticno neresiva. No ti si dobar pisac i mogao bi da poradis na tome a ne da iskljucujes ljude sa chata !
takvih priča nema samo u domu.
koliki starci žive sami u nekom skoro praznom selu dok njihova djeca i unuci jure za poslom, karijerom, životom po zagrebu, beogradu, rijeci, splitu..
v
Tuzna prica ,dobro napisana.
Kako se odnosis prema svojim rodirteljima i tvoja deca ce prema tebi.
divno
Jebes zivot...
Tuzna prica ,dobro napisana.
Kako se odnosis prema svojim rodirteljima i tvoja deca ce prema tebi. x2
E konačno i pravi članak!!!
Tuga
яка гарна мова!!!!я все зрозумів!!!!
good story, I was not sure how some of you could say that this is caused by capitalism. This is the circle of life..not all leave their family in a home but it does not mean it is wrong or right. Any way I appreciated the story.
хорошая история, я не был уверен, как некоторые из вас может сказать, что это связано с капитализмом. Это круг жизни .. не все оставляют свои семьи в доме, но это не значит, что это неправильно или вправо. В любом случае, я оценил эту историю.
dobra priča, nisam bio siguran kako su neki od vas bi mogao reći da je to uzrokovano kapitalizma. To je krug života .. nije sve ostaviti svoju obitelj u kući, ali to ne znači da je krivo ili pravo. Svaki put sam cijenio priču.
100/100 BONUS NOW
- GIVE WAR A CHANCE!!!
http://www.youtube.com/watch?v=VHn1zogeyO4
- GIVE WAR A CHANCE!!!
100/100 BONUS NOW
Glas !
Igrom slucaja supruga mi radi u domu za stare u Šapcu.U pravu si Vojvodo za neke stvari.Ali ima i drugih prica,nekih drugih razloga zbog kojih starine dolaze u taj dom.Iposle deset godina njenog rada tamo nekada ne može da se pomiri da neko ne dodje u posetu svom ocu ili majci bar jednom nedeljno.Ali ima i onih koji dolaze svaki dan,kad ne stignu da dodju jave se,raspituju.Ukući ili stanu gde rade muž i žena gde deca nisukod kuće zbog obaveza,stara osoba nekad nema adekvatnu negu i brigu,pa u dogovoru sa svojima dodju u dom.Tu imaju i pregled i lekove i negu,a mogu da podele razmišljanja sa svojim vršnjacima.Možda sam bio preopširan ,ali i pored mnogih Jovana ima i onih koji brinu za svoje i na taj možda za neke čudan ali za neke jedini način.
Auuuu brate..... Kako da progutam sad ovu knedlu?? ; (
Nije to bas toliko jeftina tehnologija pa da se na nju odlucuju ljudi koji nemaju da prehrane decu... х2
У НС се месечно плаћа око 45 хиљадарки, па ти види...
Ovde je 40.000 i uopste ne mislim da je jeftino! I da, svako nosi svoj teret. Isti ti roditelji su mogli nas decu, da ostave u domovima, sigurno su dolazili u neke teske situacije, ali nisu, nisu se odrekli toga. Mozda su, a sigurno znam da jesu, zrtvovali mnogo stvari, svoje karijere, poslove, zbog tih nas, koji ce kroz neku deceniju da ih se odreknu, jer nisu spremni da podnesu zrtvu koju su njihovi roditelji podnosili.
Strale3 brate, ne znam, ja je evo dva dana posle jos nisam progutao!
au brate kakav clanak!!!
iako nema veze sa igrom definitivno nesto najpoucnije i najpotresnije sto sam procitao u zadnjih par meseci
Tužna priča...
Tuzna prica ,dobro napisana.
Kako se odnosis prema svojim rodirteljima i tvoja deca ce prema tebi. x2
Jedna od retkih osobina koja ljude razlikuje od zivotnija je briga o starima....
Кренух да субујем за ММ акцију, на крају ми крете суза... В 115 , имаш суб одавно...