Неким људима треба забранити да пишу

Day 1,872, 07:51 • Published in Serbia Serbia • by Vudstok

Уморна сам...
И физички.
Ал некако самом чињеницом да се 2012. завршила, ја сам добро, лажем нисам добро. Суперишка сам.
Био ми је чудан децембар.
5. не желим да се сећам... Заправо, ја га се ни не сећам.
Заправо памтим само последњу недељу децембра.
Била ми је јако напорна, опет мојом кривицом. Морала сам да поправљам оцене. Тамо где могу да извучем већу.
И звог тога погазих обећање које сам дала себи да нећу никад да пијем кафу.
Добро је да имамо дане, године.
Добро је док човек верује да ће сутра бити боље.
Данас је четврти дан ове нове 2013. и могу вам рећи, чини ми се да ће ово бити одлична година.
Хтедох да кажем да ће свакако да буде боља од 2012. јер тешко је оно не надмашити... Ал знате оно кад кажете да не може да буде горе... А оно... Надам се да се ово неће рачунати као да сам рекла :п
Прошле године у неко ово доба, рекла би да сам била у аутобусу који је ишао за Љубовију.
Ко није а може нек иде на ДРИНСКУ РЕГАТУ, препоручујем.
Лети је оно баш живахно.
Вероватно се ни овога не би сећала, да не знам да је данас Дејану рођендан. А прошле године смо се баш за његов рођендан упознали.
Дејане срећан ти рођендан.
Дуго сам се опорављала од тог јануара.
Јер би легла да спавам кад би свануло.
А спавала до подне и после не би била ни за шта.
Тако зезали смо се на чету. Али сад кад знам да су ми то биле последње успомене које сам стварала са мојом баком, то ми баш и није за неку утеху.
Човек кад би знао где ће да падне он би сео.
Завршила је у болници зато што је поломила ногу.
Убрзо, како је била шећераш скоро цео свој живот... Снимајући јој здраву ногу, тада здраву, да би десну коју је поломила наместили по њој.
Открили су да јој је гангрена захватила прсте на ногама.
И морали су да их одстране.
Једном у животу је запалила цигару ал ето имала је тумор на плућима.
Сећам се тог дана кад сам је последњи пут загрлила.
18. март, сећам се и породичног певања на путу до Лознице.
Деловала је и боље него у јануару.
Набацила сам јој музику на мп3, ону њену... Ви би рекли сељачку.
А месец дана након тога. Ми исти, наизглед исти. Тим истим путем, додуше дужим. Ко неми.
Могла се чути тишина.
Није стигла ни коло да ме научи да играм.
Никада пре нисам видела мртваца. Била је бледа, усне плаве, а деловало ми је као да се са њеном кожом можеш играти као са пластелином... И онда та хладноћа, она најгора, кад сам је пољубила.
Могу и ја сутра да умрем.
Увек сам веровала да је негде записано кад ћеш да се родиш и кад ћеш да умреш. А оно између да је на теби.
Сећам се, прошли пут кад сам била у Љубовији.
И сад, Николај ме је питао да ли ћемо се сутра играти и ја сам му рекла „Срећо ја путујем за 2 сата“ а онда ме је питао „Јел то значи да имамо још један дан?“.
Истопила сам се тад.
Није да ми се остајало, ал није ни да ми се ишло. Не могу да објасним.
Села сам поред прозора,стајали су и махали, он је и скакао.
Тад ми је било жао што одлазим.
Волим што се 2012. завршила.
Јер оних лепих тренутака и да хоћу не могу да се сетим.
Писала би ја о игрици, ал играла сам је давно.
Могу о том времену.
Како ме је Веги учио да водим фирму.
Како ми је требало 3 дана да смислим име за организацију.
Било је супер тада.
Много тога су админи променили у игрици, ал најжалије ми је што су укинули тај национални чет.
Сви одлазе.
Мени је драго. Мислим да је океј, пошто није онако као што је било.
И ја би отишла најрадије.
Ал ми се не да...
И то је тешко објаснити... То како ми се не да.
Сви ми бежимо од неких ствари, хоћу да кажем проблема.
Али тешко је бежати кад и овде има тих ствари.
Наравно нисмо почели због тога да играмо.
Некад је и само навика.
Дођеш и бленеш.
Свакако сви ми имамо драге особе, особе које волимо.
Због којих кад и овде није тако лепо ипак остајемо.
Али увек након неког времена ти пожелиш ипак да упознаш те људе.
Некад би најрадије да их загрлиш.
А неке баш не можеш, ма колико ти то да желиш ипак није до тебе.
У последње време, било је дана кад не би знала да ли сам се пробудила или још увек сањам.
Просто ми није било разлике, не умем баш да објасним.
Не то није оно, као толико ми је лепо и толико сам добро...
Да ми се чини да сањам.
Оно сан постао јава.
Имам некад и трипове да не сањам. Некако ми све делује реално.
Као да осећам док сањам.
Не знам.
Чудно је.