Join the new world

Улица којом ходаш је пуна незакрпљених рупа и препрека које отежавају твој напредак ка циљу. Имаш могућност да наставиш тим трновитим путем и поштено се намучиш док не дођеш до зацртаног, а можеш и да скренеш у неку од уличица које нуде привидно лакши посао до трона. Само знај, једном када скренеш, заувек губиш компас. Почињеш да луташ тамним улицама све док једног дана не дођеш до ћорсокака. Напред нећеш моћи, а назад нећеш хтети. Зато пази куда скрећеш!

Чувај се да сам не будеш размажен и да друге не успављујеш размаженостима. Треба да постоји толеранција али не тако да снисходиш туђим незнањима. Једно је савет а друго је изобличавање. Људи воле смеле говорнике колико год мрзели њихове речи. Но, узалуд смелост ако ти не умеш мудро да говориш.

Реците најбољем пријатељу једанпут непријатну истину и ви ћете нечујно, тога момента, изгубити у њему свога пријатеља. Кажите свом министру једанпут голу истину, ви ћете бити отпуштени из службе; истакните једном своје осећање правде према позитивном закону, ви ћете бити састављени пред суд; побуните се у име морала, против злочина једног владаоца, ви ћете бити велеиздајник; и решите да само три дана говорите истину, па ћете већ трећег дана бити на лекарском посматрању, а четвртог дана ће вас стрпати у лудницу.

Нема доброг дрвета које доноси рђав плод, ни рђавог дрвета које доноси добар плод. Јер, свако дрво се познаје по свом плоду. Са трња се не беру смокве, ни грожђе са купине. Добар човек из добре ризнице свога срца износи добро, а зао човек из зле ризнице износи зло јер уста говоре оно чега је срце пуно.

Неке људе које сам сусрео, кроз године се нису уопште променили. Они увек остају исти, као фосили. Разлика између биљке и фосила је та да је фосил исти сада као и милион година пре, али биљка наставља расти. Али ти желиш бити живуће семе. Чим се стави у земљу оно почиње бубрити и извлачити сунце и ваздух, тада шири своје гране и коначно постаје чврсто стабло и обавља себе цветовима. То је оно што човек треба бити; духовна биљка која се шири, а не окамењено дрво.

И ко зна докле би се моје ноге пружиле да су путеви били другачији. Да ли је путева и било? Или је све остало у машти? Можда сам ја био пут као онај који треба да га оствари. Али пут без одредишта нема смисла ни циља. Ја сам знао свој циљ. Чак и када ме не би било на том путу.

Постоје две врсте људи који из стварног' света беже страхом у виртуелни, једни имају празан мозак па су контролисани већином, и они који не могу да трпе бол у стварноме животу, па утеху траже у лажноме.

То је мој сан, то је мој изазов, то је моја шанса, то је мој живот, то је моја вера, то је моја снага, то је моја страст, то је моја жеља, то је мој труд, то је моја жртва, то је мој тренутак, то је моја игра, то је - мој свет!

Одбрамбени рат је нужно зло проистекло од људи а не од Бога, а ти том домену желиш да придаш догматско-вечни карактер. Читај шта сам рекао. Колико је крвопролића било само у старозаветној историји, и да ли заиста мислиш да је Бог навијао за један народ против другог, или да је убијање других у име Божије или одбрану територијалног и националног идентитета представљало домен нечије светости? Катастрофа! Видим, помињеш кнеза Лазара. Шта са тим? То само показује колико за Цркву није пресудан морал већ заједница светости са Богом, и у том светлу се може разумети домен светих (а били они мученици, преподобни, итд.) а не као да је мучеништво и светост задобијено кроз одбрамбени рат. Патетика! Или је можда Бог лицемеран када каже: “Не убиј!” а овамо чашћава венцима непропадљивим оне који су ратовали? Идеал хришћанства је “љубити непријатеље своје” али је мало оних који иду тим путем јер им измиче да ни Христос није ратовао. Рат се јавља као нужно зло које су створили људи, као што имамо и пуно јудејских антропоморфизама а сада нажалост и српских да је Бог “навијач” једног народа на уштрб другог народа. Имамо парадокс самоочувања ако нас неко угрожава или угрожава оне које волимо а што доводи до обрачуна. И ако је неко проглашен светим мучеником, то није зато што Бог жели Његово страдање или просипање крви другог (јер Он Сам рече: “Не убиј!”), или зато што Бог жели рат у Његово име, него јер су мученици црпели свој идентитет из односа са Њим. Зато што немамо Бога у себи а позивамо се на Њега и мрзимо попут верских фанатика своје ближње, зато и не можемо разумети револуционарну парадоксалност, нити идемо тим путем светих, да положимо свој живот за непријатеље. Некада су светитељи улазили у јавне куће да би чупали из греха оне који су застранили а данас имамо екстремизам да је лакше каменовати блудницу неголи јој подарити опроштај.