Није ме срамота што пореклом сам одавде
0riana
Исплела је чарапе и отишла чак до албанских гудура да их да сину јединцу. Наишла је на краља Петра, њему их дала да се угреје, уз молбу да их преда њеном војнику. Остаће забележено да је краљ Петар једини владар који је подигао споменик поданицима - тој обичној жени из села Словац и њеном сину Маринку
Када неко заслужи да му се после шест и по деценија очисти гроб и обнови споменик, да му се читав век након смрти одржи парастос и помене име, а да притом нема баш никог од живих потомака, значи да је добрано задужио народ из кога је потекао.
Управо то се догодило Макрени Спасојевић, самохраној мајци из села Словац код Лајковца, којој су чланови Друштва српских домаћина недавно обновили хумку и поставили спомен-обележје, премда је од њене смрти прошло, безмало, пуних деведесет година.
Вероватно би се, да може, чудила и сама Макрена, баш као што су се недавно чудили и мештани Словца када су неки страни, њима непознати људи, кренули стрмим путем уз брдо ка малом сеоском гробљу, како би одали почаст њиховој давно заборављеној комшиници. Чудила би се Макрена и раније, још у време када је један краљ одлучио да њеном сину и њој подигне споменик, али и касније, када су га присталице неког другог владара рушиле и скрнавиле. Питала би се и чиме је то заслужила да је један писац „метне" у књиге, а још више, можда, зашто би неко почетком 21. века превалио пола света, да би само њој указао почаст.
А опет, места за чуђење баш и нема. Јер, иако ни по чему особита, Макрена је уистину трагични симбол несрећне жене и мајке, главна хероина епске трагедије која би и данас, вероватно, умела да сломи родитељско срце.
Трагом ове приче упутила се и екипа магазина, али у Словцу, месту где почива ова див-жена, осим новог споменика и давнашњег заборава, нисмо забележили ништа вредно. Једноставно, овде нико, па чак ни они највремешнији, не памти сведочење о Макрениној несрећној судбини, баш као што су је заборавили и савременици непосредно после смрти. Али, оно што је промакло народу није и једном краљу, чиме је и сам доспео у средиште необичне приче коју данас приповедамо.
Све је почело почетком пролећа ратне и хладне 1915. године, када су у Србији, на тренутак, заћутали рика топова и злокобни звук артиљеријских граната. Док су зараћене стране лизале ране, људи су на пољима журили да засеју усеве и прикупе летину. Знали су да предах неће потрајати, да се аустријска и швапска солдатеска, после тешких пораза на Церу и Колубари, сваки час могу усправити.
Макрена Спасојевић о томе није размишљала. Откако зна за себе бавила се једино њивом, шталом, кућом и окућницом. Све друго било је изван њеног света, далеко, замршено и тешко докучиво. Није разумела па није ни марила. Живела је на селу и од села, живела је за сина јединца и за дан када ће га оженити. Откако је остала удовица, само је о томе мислила. Да снају доведе и унуке на пут изведе, да јој се кућа не затре и славска свећа заувек не угаси. А и то ће се, Богу хвала, ускоро догодити. Цуру је већ одабрала, само да се јесен примакне. Тако је мајка сневала, али тако није било.
Већ у августу, ратни вихор поново је захватио Србију. Тутњали су ратни добоши од Саве и Дунава, до Дрине и Мораве. Аустријанци и Швабе су ударали с преда, а Бугари с леђа, како знају и како им доликује. Исцрпљена српска војска, проређена болестима и ратним страхотама, повлачила се ка југу водећи са собом старе и измучене, младе и неискусне. Сваког ко је пушку могао да носи и земљу на умору да брани. Понела је ратна стихија и Макрениног Маринка, јединога сина, иако ни праг пунолетства није видео.
Кренуо је син за војском, а мајка за сином. Вунене чарапе је исплела, пртену кошуљу понела. Лето је било и вруће кад је полазио, а сад већ кише удариле и студен притисла. Ишла је мајка за сином, али је војска брже измицала. Тек пред вратима Албаније поколебала се и на очајнички корак одлучила. Замолиће лично краља да чарапе понесе и свом војнику преда. Јер, забога, ко ће знати где је војник, ако не зна његов краљ.
Дуго је стајала пред Везировим мостом преко Црног Дрима, загледајући сваког војника који је на њега закорачио. Кошуљу је дала једном рањенику, а чарапе је чувала за сина. Тамо је била и када је на мост са својом скромном пратњом ступио краљ Петар. Већ га је видела у порти манастира Грачанице, била је тамо после божије службе, али му није смела прићи. Сада више није имала куд. Пришла му је и пружила чарапе.
- Узми ово, господару, и навуци преко чизама, тако ћеш лакше прећи преко моста - рекла је Макрена док су војници слушали, а њене речи много касније Богосав Марјановић пренео на папир. - Кад пређеш мост, теби оне неће требати, господару. Скини их и потражи мога сина Маринка Спасојевића, из ваљевског села Словца, твога војника, у Ужичкој је војсци. Тако се, рекли су ми, зове његова јединица. Ако ико мог Маринка, а даће бог да је жив, може наћи, можеш само ти, господару, и нека ти је то пред богом највећи аманет".
Пољубила му је руку, окренула се и кренула назад пут свога Словца. Краљ Петар се на свом мукотрпном путу кроз албанске гудуре, поред свих других брига и недаћа стално распитивао за војника Маринка Спасојевића, али од њега није било ни трага ни гласа. Све док судбина и пуки случај нису умешали своје прсте.
Макрена се вратила у Словац где се, у међувремену, сместио мањи аустријски одред са пет тешких и непокретних рањеника. Док је туђин чувао мост преко Колубаре, у село су пристизале црне вести са ратишта. Скоро свакодневно се по нека кућа облачила у црно рухо, а лелек и кукњава су будили село. Слушали су то и Аустријанци, нарочито рањеници, које је болни јаук подсећао и на њихов неумитни крај. У нарицању за својим раније умрлим супругом и погинулим младићима из села предњачила је Макрена. Запазио ју је један војник, тешко рањени момак, кога је подсетила на његову мајку. На самрти је заветовао своје другове да га испрати баш она. Позвали су је када је умро, али је она одбила. Није било пара, нити силе која би је на то могла натерати. Све док јој не рекоше да је то била последња жеља умрлога, те да је у њеном нарицању препознао глас своје мајке која болује за њим. Тек тада је поклекла. Сетила се свог Маринка, свог јединца, за ким нико неће закукати.
И кукала је Макрена како већ само мајка може да заплаче. Нарицала је на гробу непријатељског војника, оплакујући свога сина о коме ништа није знала. Кукала и пресвисла. Кад је ковчег спуштан у раку, када су први грумени земље задобовали по дасци, Макрена је посрнула. Остала је без гласа и пала у гроб. Када су је извадили, била је мртва.
Макрена није дочекала вести о свом сину. А оне нису биле нимало веселе. У потрази за изгубљеним војником, једне студене зимске вечери краљ Петар је застао. Крај пута, крај стрме козје стазе пажњу му је привукла група мртвих, смрзнутих војника. Њих петорица седела су око ватре која је догоревала, укоченог лица, смрзнутог погледа. Као да је нешто предосећао, краљ је наредио пратиоцима да их претресу и пронађу војне буквице. У једној од њих је писало: „Маринко Спасојевић, село Словац, срез Ваљевски, војска Ужичка..."
Краљ Петар није има срца да црни глас пошаље у отаџбину. Ћутао је, али несрећну жену са Везировог моста није заборавио. И даље је чувао вунене чарапе од којих се никада није одвајао. Тек по повратку у земљу, већ оронуо и тешко оболео, краљ је послао професора и државног саветника Илију Ђукановића у Словац. Мајку да пронађе, саучешће да изрази, али да детаље смрти њеног сина не помиње. Као да је бела смрт у леденим гудурама Албаније била у кобној вези управо са чарапама које су данима трагале за својим несуђеним власником.
Ђукановић је отишао, али Макрену у животу није затекао. Ту је и сазнао за детаље њене смрти, али о томе није могао да извести краља. Рекао је само да је Макрена умрла, да у Словцу није имала никог свог, те да су на њу већ сви заборавили.
- Смртна била, па умрла - краљ Петар је са олакшањем примио ову вест - Господ бог се смиловао да судбину свог сина никада не сазна. Али, није заборављена. Ако су је други у сећању заметнули, ја никако не могу!
Пружио је Ђукановићу свежањ новчаница и замолио да поново оде у Словац и на Макренином гробу подигне споменик. На њему је било исклесано: „Овај споменик подиже Петар Карађорђевић Макрени Спасојевић, која лежи овде, и њеном сину Маринку, који се вечним сном смири у гудурама Арбаније."
Колико се зна, ово је једини пример да један владар о свом трошку подигао споменик поданику. Али ни то не беше крај приче о краљу Петру, вуненим чарапама и Макрениној посмртној судбини. Јер, када је краљ недуго после тога умро, на његовим ногама, по његовој наредби, биле су Маринкове сељачке чарапе.
У својој књизи „Чарапе краља Петра" Милован Витезовић је записао да се тог врелог летњег дана, 16. августа 1921. године, у Павловића вили на Топчидерском брду око самртне краљеве постеље окупио бројан лекарски конзилијум. Но, помоћи више није било. Болничар који је пришао да поправи лежај изненадио се када је под јастуком нашао сељачке дебеле чарапе.
- Обуј ми их, да угрејем ноге. При образу умрећу - једва чујно је изговорио умирући владар и заувек склопио очи.
Вест о смрти омиљеног краља ођекнула је широм Србије. Ретко су које новине пропустиле прилику да напишу нешто о његовом скромном и убогом животу, а најбоља илустрација за то био је управо гвоздени војнички кревет на коме је издахнуо, и обичне, сељачке чарапе, у којима је умро. Мало је ко уистину знао причу о Макрени, Везировом мосту и смрзнутом српском војнику. Још мање су о томе, очигледно, знале и послератне власти, када су 1945. године наредиле да се споменик сруши. Није их занимала судбина несрећне српске мајке, али им је на споменику сметало име члана омрзнуте династије, од које се нису либили све да преотму.
Ипак, да тако не остане, 65 година касније потрудило се Друштво српских домаћина, пре свих њихов председник Нићифор Аничић, пословни човек из Јоханесбурга а родом са Јадовника, коме није било скупо да издвоји највећи прилог за подизање новог споменика, али ни превише тешко да на његово откривање запуца чак из Јужне Африке. А оно што је 14. маја рекао над хумком умало заборављене Макрене, преносимо у целости:
- Драги браћо и сестре, драги домаћини, не знам да ли се икад игде догодило да један владар подигне споменик обичној сељанки - рекао је Аничић. - Учинио је то краљ Петар Први Карађорђевић. Скроман, какав је био, није дао да о томе причају радио станице и пишу новине.
Краљ Петар је, очигледно, знао да се пред оног горе иде празних руку и пуног срца, подизао је споменик љубави, не очекујући притом никакве хвале или славе. Учинио је то и Нићифор Аничић, доказујући да у нашем народу још има људи спремних да учине нешто добро за род из кога потичу, баш као што је својевремено учинила и Макрена Спасојевић, обична жена и мајка, која је на браник отаџбине дала једино вредно што је имала и што је могла дати.
Comments
v
drugi
v
care
o7
е, животе, у шта смо се изродили, а шта смо некад били...
Gledala si Prvu a ? xd
Не знам шта да напишем...
V + S
v
нисам мачак, читала сам Витезовића некада давно, а на текст сам налетела у неким новинама, па реко да смарам мало људе : )
V + S. Tekst je odlican!!!
Ma bilo na PrvoJ pre neki dan bas ovo x)
Najsvetliji dani ovog malog naroda je pocetak 20-og veka, sve do dolaska one nesrece posle II sv. rata.
Sto rece neko gore... u sta smo se to pretvorili???
Пресече ме.
Какву ми ј***ну судбину имамо, као да нам исто зло у континуитету ради о глави последњих 100 година.
ufff ... teska prica.
[removed]
[removed]
Хвала Ори што си нас подсјетила на времена славна...
I danas ima svetlih primera , jedino ce ih Srbi tek za 100 godina videti i obeleziti
Reported for spam. : P
Uh...
Odlican clanak, bravo Ori!!!
Не знам чиме је Пера заслужио онаквог идиота за сина, да све очеве тековине уништи...
Таквог владара као Краља Петра нико није имао, а бојим се, ни ми никада више нећемо имати : (
Не знам шта да пишем ...
Majka...
ima cirilica ima vote
v
Otadzbina je ovo Srbina.
mozda je svima vama kul kad citate o tim "slavnim vremenima"...
ALO BRE!!! skoro smo nestali u prvom svetskom ratu!!!
ista je prica i za 1389...
za cije babe zdravlje su ginuli toliki ljudi?
razumem ja taj vas "ponos u srcima" sto su drugi umirali na po minut kako bi vi/mi sada mogli da citamo price i da budemo ponosni...
koliko bi tek nas bilo zivo da se neki nisu odlucili da zrtvuju tudje zivote radi svojih pozicija i poseda.
bilo bi kul kada bi srbi za promenu poceli da slave zivot umesto umiranja...
znam da je ovo TOTALNO drugacije od onoga sto neko zeli da procita i ko zna da li ce bar jedna osoba da zamisli da li je uvek pametno glavom ici kroz zid...mozda...kad vam u narucju zakmeci vekna mesa u stramplici/zekici...
a oni koji imaju svog strumfa/strumfetu...biste li im dali pusku didu da brane "svetu srpsku zemlju kosmet" (ne, ne mislim na eKosovo)?
"za cije babe zdravlje su ginuli toliki ljudi?"
Ne znas o cemu pricas. I kada pricas o (ne)zrtvovanju - pricaj samo u svoje ime.
Има разних примера херојстава и у последњим ратовима...
само што то не одговара владајућој гарнитури (из ко зна којих разлога)
Ко буде у могућности нека погледа документарац Милована Дрецуна "Пакао Кошаре" (или тако нешто) неће се покајати
Deine Lakaien
"bilo bi kul kada bi srbi za promenu poceli da slave zivot umesto umiranja..."
Срби ни не славе смрт...
Славе борбу за слободу...
или сам ја то погрешно схватио?!
Мож' и да се заплаче... x2
@JovicaSM
hm...borba za slobodu...
znas da te ima manje...da nema teorije da promenis neizbezno...
a opet saljes ljude u smrt...
da li je to borba za slobodu ili borba za smrt ili borba da sacuvas posede i titule pojedinaca?
svajcarci su blesavi? zasto uvek mi moramo da se kur4imo bez pokrica?
imali smo prilike 99-e da se ponovo kur4imo...ne morate meni, ali priznajte sebi..koliko vas se radovalo sto je bombardovanje prestalo (pitam one cije su gradove bombardovali)?
@Deine Lakaien... Mozda zbog sadasnjeg stanja verujemo da smo ginuli bespotrebno... Zbog politicara i onih koji koriste rat ne bi li se obogatili na racun onih koji krvare... Neko napisa "u sta smo se pretvorili"... Znas, nekada je bio ponos otici u rat, bar za nas Srbe... nekada... I u tom ratu su ljudi bili ravnopravni, nije vazno da li si seljak, zanatlija, bogati naslednik ili fabrikant... Ja se ponosim svojim precima, ako ih se ti stidis, to je tvoje pravo... Rasprava da li su nesto trebali ili nisu je bespotrebna, jednostavno su isli u rat, borili se i u neku ruku izborili da ti, ja i ostali koji su procitali ovaj tekst imaju ovo sto imaju i budu ponosni...
Kako ja nisam imao pretplatu na ove neovine? 😛
"Више зноја у миру
мање крви у рату"
А кад дође рат, онда имаш 2 опције,
или ћеш да побегнеш као миш,
или ћеш ићи са својим братом.
у оба случаја идеш да би се вратио на своје...
а лоповлука, превараната и манипулатора увек је било и увек ће бити... нажалост
Разумем твој став...
На исти проблем гледамо из различитих углова : )
vote. potpis. sta god...
u proteklih 10 godina se broj stanovnika srbije smanjio za 350000 ljudi
svejedno nam je da li drzimo beogradski pasaluk ili pola sveta, ako za 50 godina nestanemo...
do se naravno, gamad koti na jugu...
ja nisam ni napisao da se nekog stidim...
meni moze da bude samo žao ljudi (ne samo nas srba već svih koji su se našli u tom užasu) koji su ginuli zbog interesa pojedinaca...
prosecna normalna osoba se ne prži na rat (osim u video igrama ili u filmovima)...
ako je tvoj argument da su u ratu svi ravnopravni...e jbga...
a o tom ponosu odlaženja u rat...o tome pričam...o tom mentalitetu pričam.
to tripovanje običnih ljudi...usadjivanje takvog ramisljanja...
"borili se i u neku ruku izborili da ti, ja i ostali koji su procitali ovaj tekst imaju ovo sto imaju i budu ponosni..." - razmisli koliko bi ljudi moglo da gleda u neke druge piksele da njihovi potencijalni ocevi i dede i pradede nisu zavrsili u snegu u albaniji...ili kasnije na sremskom frontu itd itd...
vredi li taj tvoj ponos necijeg zivota? toliko je zivot jeftin?
ko ce da ide u rat? ovih 7+ miliona sto je ostalo? i kada to pomre?
Korisna prica...
@Deine, ja sam prvi rekao nekom nalozenom klincu koji je palamudio o ratu danas, sutra, da znam da ce se sutra zaratiti, da znam da ce Srbija dobiti sve sto pozeli posle tog rata, ali isto tako da znam da ce moj komsija ostati bez vida, necija majka bez deteta ili neko bez noge, na takav rat ne bi pristao... Prosao sam to, znam o cemu pricam...
Ali ne zelim da ovakve stvari, kao sto imas u ovom tekstu, spustam recima "cije babe zdravlje", razumes? To koliko bi nas bilo je diskutabilno... Eto, u NDH Srbi nisu isli u borbe protiv ustasa, bar ne u pocetku... A opet, da su krenuli, siguran sam da bi bilo mnogo vise Srba tamo posle II svetskog rata, zar ne? Ne gledaj samo jednu stranu, malko porazmisli i o tome sta bi bilo da nismo ratovali...
Питање за неке од Вас ( препознаћете се сами )...
Колико то Србија треба да буде мала, да не би била велика ?
@vegi.vegi
jedno je boriti se da bi sacuvao zivot.
drugo je ginuti zbog pogresnih razloga i "ponosa".
bilo smo slobodni i svoji posle ww1. mogli smo da resio pitanje kosova jos tada. mi smo ga izgubili. mogli smo i posle ww2 ali nas je "nas" tito trpao.
zbog cega su deca ginula na sremskom frontu?
zivot je jedan. zajebi sta pise u "svetim knjigma" - to ne znas - zato se i koristi termin verovanje (ili nadanje da postoji "globalna pravda").
Deine, ocigledno nisi procitao ceo moj komentar, pa mi nisi odgovorio na pitanje... Aj ponovicu, da li bi Srba u Hrvatskoj bilo vise da su na vreme krenuli u rat protiv ustasa za vreme NDH? Ja kazem da bi i da ne bi ko stoka isli na klanje, samo da su se dohvatili puske, ali nisu, verovali su u mir, dok nisu videli kako stoje stvari, posle je bilo kasno. To ti i daje odgovor na tvoje razmisljanje da li se trebalo ici u rat, da li bi nas bilo vise... A da li bi nas bilo vise, da nam preci nisu ratovali? Mozda bi nas bilo jos manje, mozda bi isti ti izginuli, ali ne junacki, nego zapaljeni u crkvama, zaklani pred kucom, bosonogi, nenaoruzani... Ne zelim vise da spamujem ovaj tekst, porazmisli jos jednom da li si u pravu, ako mislis da jesi, tvoje pravo, naravno da ne zelim da ti promenim misljenje, ali zelim da porazmislis malo i o drugim opcijama.
I budi ponosan na pretke, pa cak i ako mislis da su gresili. ;😉)
Ori, izvinjavam se, ponelo me... :😁
glas, svaki komentar je suvisan
[removed]
ма ништа Веги, наши смо : Р
Deine Lakaien Day 1,458, 11:06
mozda je svima vama kul kad citate o tim "slavnim vremenima"...
--- а што ми не би било кул, немам чега да се стидим, нисам из народа одговорног за нечије истребљење, нисам из народа који је наносио штету неком другом народу, нисам из народа који је икада икоме забоо нож у леђа...
тако да је мени баш кул да будем поносна на своје/наше претке, једино што ме брине је да моји/наши потомци неће имати због чега да буду поносни на нас : /