Join the new world

Already have an account? Login



What is this?

You are reading an article written by a citizen of eRepublik, an immersive multiplayer strategy game based on real life countries. Create your own character and help your country achieve its glory while establishing yourself as a war hero, renowned publisher or finance guru.

Чуда се дешавају... (Орианас пикчр инсајд)

Day 926, 11:35 • Published in Serbia Serbia

• by purebg

...тих и веома миран дан...

Прошло је непуна 24 сата од утакмице еСрбија против емУСА, још увек сам недовољно опорављен од утакмице...

Ако сте гледали или слушали пренос ове утакмице, вероватно сте приметили да сам био један од најактивнијих играча на терену, па иако је моја позиција штопер, било ме је свуда, и у одбрани и у нападу и испред нашег голмана и испред њиховог голмана али највише ме је било испред и иза и око Ангелине, сад вам могу открити да је мој тајни задатак на тој утакмици био да не дозволим да се Ангелина пробије до нашег шеснаестерца. У томе сам углавном и успевао, не бирајући средства, хватајући се за мајцу, за шорц испод мајце па чак у неком тренутку и за копачке чувао сам Ангелину, или је она мене чувала, или... ма није ни битно, важно је да сам ја одрадио свој посао, овај, хмммм, па добро за онај погодак је ионако крив Дарко и његова жеља да буде уписан у листу стрелаца. Док сам ја записивао Ангелинин број телефона на свој леви длан, она је преузела лопту и успела да центрира... паметница... Али Дарко је КРИВ и да ми је случајно на листи пријатеља без размишљања бих кликнуо на римув френд, али овако... пффффф... чак ни то не могу да урадим... Елем, на утакмици сам претрчао рекордних 12452.2 метра и 98.34% успешних додавања и 7 шутева у оквир гола од чега су 3 пробушила мрежу, али собзиром да се у истој лопте нису задржале, судије нису то хтеле да признају као згодитке... Млатичешку, Млатичешку, нећеш ваљда и финале да судиш...

Све у свему, лепа утакмица са које осим лепих успомена и хематома по телу, у Београд доносим и аватар лепе Ангелине, наравно потписан, баш се потрудила 😉

Стижем у хотел у коме је одсела фудбалска репрезентација еСрбије.

69 порука на секретарици

Почињем да одлепљујем једну по једну. Све су исте... (не мислим на секретарице, него на поруке)

Наиме, тајна служба моје бивше партије (НСП прим. аут.) еСтапоГе, која је остала верна мојој маленкости, има неку важну информацију за мене.
ОК, док скидам зној са свога тела, секретарица ће да испритиска оне гумбиће на телефону и да успостави контакт са одељењем Е2 еСтапоГеа.
Под хитно морам да им променим назив, ем је глуп, ем немам појма шта значи али тако вам је кад робујете партији уместо она вама...

Секретарица доноси телефон до ђакузија у коме се ја опуштам уз омиљено пиће

пуребг: Ало, ко је то!
службеник одељења Е2: Врховни Вођо, овде ******** *****, службеник Е2 одељења еСтапоГеа, вама на услузи.
пуребг: Звали сте ме данас 69 пута, ајде пожури чека ме сек... овај чека ме гомила посла и још треба да се опустим и припремим за наредну утакмицу!!
службеник одељења Е2: Врховни Вођо, овај,на основу проверених информација и захваљујући обимном теренском раду и несебичном залагању, ушли смо у траг...
пуребг: Ало БРЕ, ајде пожури, човече, немам ја времена за ову твоју увертиру. ПРИЧАЈ!!
службеник одељења Е2: Врховни Вођо, овај ушли смо у траг најтраженијим сликама у целој еСбији, а и шире...
пуребг: ...Мислиш...
службеник одељења Е2: Врховни Вођо, да, баш то. Шаљем вам на имејл наше оперативне податке и слику
пуребг: Ај, пошаљи, да видим и то чудо, па могу и да мрем, ово последње бриши, не бих баш сад...
службеник одељења Е2: Врховни Вођо, шаљем овог тренутка. Поздрав, и да вам следећу утакмицу признају те голове.
пуребг: Хвала, видимо се кад стигнем у Београд

Ово морам да видим...

Отварам лап топ (марка и модел познати аутору текста) и бесомучно кликћем по разноразним иконицама на десктопу, бем вам оволику тајност кад морам да искликћем 19 иконица и да унесем четрдесетдвозначну шифру... пффф...

Шта је ово, па ово је слика, бре, целе Европе, а могли су лепо само да ми пошаљу увеличан део који ме интересује, ништа не размишљају све човек мора да им каже...