Вештице наше прошлости

Day 4,713, 11:46 • Published in Serbia Serbia • by Stargazer89

Дрхтавом руком, стари библиотекар скинуо је наочаре, спустивши их на масивни сто од храстовине. Протрљао је очи у узалудном покушају да одагна умор и поспаност. Ослонио се на сто и придигао из удобне столице, трудећи се да не обори чашу вина коју му је донео један од монаха. Библиотека манастира Буково била је смештена у подруму и у ово доба ноћи у њој није било никога осим њега, стотина наслова и једне мале догореле свеће. Није марио за то. Уживао је у томе. Читав свој живот посветио је старим паганским учењима, стварима које су настале у мраку и долазиле из мрака. А окружен мраком, јасније је могао да види светлост у књигама.

Рад у мемљивим библиотекама узео је свој данак. Старачке кости крцкале су, зглобови су болели а леђа су вапила за тврдим, равним лежајем. Протегао се како би ублажио бол а када то није упалило, посегнуо је за чашом и искапио вино. Како је само клизило низ грло. Попут нектара богова Олимпа. Олакшање које је уследило омогућило је да примети изненадни титрај сенке на зиду пред њим. Необјашњив налет језе заледио је његово тело, док је срце почињало да ври. Адреналин је проширио зенице и он је погледом стрељао читаву просторију, кроз и преко полица са књигама, како би потврдио оно што је видео. Мрак, свуда око њега. И мир, спокој. Иницијални страх га је напустио, али осећај да више није сам је остао. Покушао је рационални приступ; приписао је све то вину, ипак је попио четири чаше. Да, мора да је вино.

Успео је да умири свој ум и поново се спустио у столицу. Био је решен да сву пажњу усмери на наслов пред собом: „Влашка магија: демони старих предања“. У том, хладан шапат ваздуха клизнуо је преко пламена свеће и почео да окреће странице књиге. Наједном је просторија била испуњена његовим убрзаним дисањем. Седео је паралисан, непомичан, крут. Није се усуђивао да побегне, да позове у помоћ. Био је лишен сваке храбрости. Странице су престале да се окрећу. Дубоко је удахнуо и, док је његова радозналост надвладавала страх, ставио је наочаре и нагнуо се да прочита исписане редове. „Пронађи ме у шуми!“, писало је. Поскочио је. Зграбио је свећу и несигурно појурио ка степеницама.

Двориште манастира било је прелепо уређено. Трава је била уредно покошена а дрвореди одржавани умешном руком монаха из Букова. На сваком кораку је било предивног мирисног цвећа, али библиотекара то није занимало. Као у магновењу, журио је ка манастирској капији и шуми надомак високе ограде. Није размишљао, није преиспитивао, само је корачао путем којим га је носила нека нестварна сила. Приближио се првом реду дрвећа и стао. Један дуги тренутак осматрао је шуму. Није било звукова до оног у његовим грудима. Старо срце добовало је без престанка.

Ниоткуда, појавио се глас. У први мах му се учинило да чује неку тужбалицу. Како су речи постајале разговетније, тако су његова стопала кренула пут стабала. Ведро ноћно небо и пун месец остали су за њим. Сада је био под окриљем крошњи неког чудног дрвећа, и под чаролијом неког чудног гласа. Време је пролазило, стазе се смењивале, а он је и даље невољно грабио напред. Дошао је до чистине на којој се налазило само једно дрво. Надљудски умор коначно га је савладао а његове ноге издале. Пао је на колена, тупо зурећи у тајанствено дрво, ослушкујући глас који се појачавао. На мах, гране су се развиле попримајући облик руку и косе, стабло се поделило попримајући облик ногу, а дрво је кренуло ка њему. Није могао да верује својим очима. Покушао је да се помери, да викне, али му није полазило за руком. Остао је у молитвеном положају, на милост и немилост утваре која му се приближавала.



Демон, ког је покушавао да препозна, стао је на пар корака од њега. Наднео се над њим, показујући му своје вештичје лице. Страх га је преплавио, блокирао сваку мисао у његовом уму. Једино је глас допирао до њега, ужасан глас. Коначно му је било дозвољено да говори а он је, смогавши нешто снаге и борећи се за ваздух, успео да изговори: „Ко си ти? Шта..“ Стравичан врисак проломио се шумом. Поцепао му је бубне опне, одузео му глас, а неиздржив бол га је оборио и бацио у несвесно стање.

Настојатељ манастира се забринуо када је приметио да га нема у његовој ћелији, наредног јутра. Послао је групу монаха да га потражи. Пронашли су га недалеко од манастирске ограде, на прилазу шуми. Лежао је наг у трави, без свести, готово без живота. Пренели су га до амбуланте, загрејали га и оставили да одмара. Када је настојатељ дошао да га види, схватио је да је библиотекар изгубио моћ говора, док му је слух био значајно оштећен. Повређени је био блед и преплашен. У свом ужасу, успео је да испише пар редака на папиру који му је принео писар. Када их је настојатељ прочитао, неверица је муњевито прелетела његовим лицем. Брзо се прекрстио и изговорио молитву. Онда је мастилом утиснуо две речи у папир – Мума Падури (Шумска мајка).

Библиотекарево крхко срце није издржало. Престало је да куца у трену откровења. Његово тело било је положено у манастирску капелу а сутрадан и сахрањено на манастирском гробљу. Монаси су одржали опело за тужан крај једног усамљеничког живота. Читавог тог дана могли су се чути нељудски крици из шуме. Никоме више није пало на памет да крочи међу та стабла. Ни са чијих усана се више није могло чути име библиотекара. Сви су покушали да у заборав пошаљу оно што им је походило мисли. Једино је на грубо клесаној надгробној плочи као подсетник стајало: „Онај који је видео Шумску мајку“.