Како до праве демократије

Day 3,539, 10:28 Published in Serbia Serbia by Strahinjic lll
29.7.2017.

Када говоримо о друштвеним уређењима државе у овој игри готово увек се потенцира на томе који систем је бољи. Мишљења сам да сваки систем има своје позитивне и негативне стране и да ниједан није сасвим добар ни сасвим лош. Уопште, сматрам да није толико битан систем владавине колико је битно ко влада. Могли бисмо савршено лепо живети и у демократији и у диктатури, када бисмо имали добре власти које раде за опште добро.

Пошто живимо у Србији, фокусираћу се на ситуацију у којој се ми налазимо. Дошли смо до тренутка када је све постало дозвољено и када више нико не бира средства за обрачун са влашћу, односно опозицијом. И пре је било саботажа, и пре је било шуровања са непријатељским државама али ми се чини да по први пу више нико не осећа било какву моралну одговорност да било коме било шта објашњава.

То је последица ситуације на терену. Са једне стране имамо диктаторе, који користе сваку могућу прилику да подигну пуч јер знају да данас не постоји српска екипа која им може парирати по штети и војној организацији. Са друге стране, имамо на гомили СНФ и АП, а од скора и УеС, који у политичком односу снага, у демократији, представљају оно што је диктаторска екипа у војном. И тако се само врте једни и други на власти, диктатори мало дуже, ови други мало краће, међусобно се опструишући колико је ко у могућности, у било којој ситуацији малтене. Без икакве жеље да икоме ишта објашњавају, знајући да, осим њих, нико други и не може доћи на власт.



Многи ће сада вероватно рећи да сам и ја део СНФ, АП и УеС екипе, и сада ћемо то одмах разјаснити. Ја се залажем за демократију. Наведене странке до сада нису показивале отклон према мојим идејама када сам им тражио подршку. Због тога сматрам да је са њима могуће радити на реализацији истих, иако оне без мене не раде на њима.

Са друге стране, странке попут НСС и СС, више раде на одржавању диктаторског режима него што се боре за демократију. Мени је то јасно, с обзиром да су у последње време изгубили примат на председничким изборима. У демократији, чланови НСС и СС тешко могу да дођу у позицију да се око нечега питају, док су у диктатури неретко чак и на највишим позицијама.

На крају, странке попут СПЛ, СНО и СРС, нису самостално јаке да било шта значајно ураде, док заједно немају неку перспективу упркос релативно скорашњој сарадњи. Такође, лидери тих странака су у поприличном заостатку у практичној активности на успостављању демократије, неголи што су то у СНФ, АП и УеС.

*****

У таквом односу снага, логично је било радити са СНФ, АП и УеС, док је диктатура на снази. Ипак, у разговорима са Угцом и Баћком, често смо говорили о томе како ћемо се у демократији морати разићи, пре свега због различитих погледа на спољну политику. И то се управо и дешава, јер курс који држи Фрее Ареа је курс који ни СРС, ни ја лично, не можемо подржати.

Али ћу, упркос тим разликама, увек подржати демократију, у којој је могуће после месец дана, бесплатно и без грађанског рата, покушати променити власт, него диктатуру, у којој ни после два месеца ниси сигуран да можеш променити владајућу гарнитуру, ако не употребиш помоћ са стране, и то уз неминовне трошкове и грађански рат.



Вратићу се на овај део. Ја се залажем за демократију. Идеалистички посматрам ствари и желим да верујем да је могуће обликовати друштво тако да створимо систем у коме ћемо демократију практиковати на исправан начин.

Диктатуру видим као средство успостављања истинске демократије. Онда када неко почне да злоупотребљава демократске принципе, треба увести диктатуру, док демократија у свом правом облику поново не буде могла да буде успостављена. О овоме сам већ више пута писао и сада ћу пробаи и да вам дочарам мало боље како би то у пракси изгледало.

*****

Прво морамо да дефинишемо шта су то демократски принципи. То је на нама самима. Делује сувопарно кад се овако напише демократски принципи. Али то не мора да буде списак од више од пар реченица које би биле смернице како да се организује рад конгреса и владе.

Влада мора све законе, минимум 24 часа пре предлагања у еРепублику, предочити у форуму «Власт :: Конгрес :: Расправе» како би се расправило зашто се предлажу и, евентуално, променили параметри закона, ако дође до консензуса о таквим изменама у јавној расправи. Изузетак од претходног правила су закони које је неопходно хитно донети (рецимо у случају напада), као и закони о донацијама које би морале редовно да иду и за које не постоји разлог за расправу, осим у случају кршења неког од претходних правила.

Ово је само део правила која је требало да буду усвојена, а о којима се интензивније разговарало када је Срећко постао председник након претпрошле револуције, а потом у периоду када смо ја, а потом и Раденко преузели функцију председника државе.

Смејали се ви овим правилима или не, чињенице показују да је демократија сасвим добро функционисала док су она поштована. Ни Срећко, ни ја, ни Раденко, нисмо доживели нити једну једину саботажу за време своје владавине иако ниједан од нас није имао подршку већине у конгресу. И први проблеми су кренули када је Раденко решио да одустане од оваквог начина рада због тога што му је одбијен предлог МПП са САД.



Е сад видите, тај исти Раденко прича о гробарима демократије. Пошто је он светионик демократије, било би заиста лепо да објасни због чега је одбијање МПП са САД доживео као било шта друго осим као демократско право већине да се не сложи са предлогом председника.

У дискусији на Форуму поводом овог питања, и Раденко и сви остали које је тема интересовала, дали су сасвим валидне аргументе због чега треба или не треба потписати МПП са САД. Већина је одлучила да не треба. Раденко није могао да прихвати демократску већину и одлучио је да укине праксу која је обезбеђивала нормално функционисање демократије. Само због личне сујете према мени јер није желео да уважи моје аргументе за непотписивање МПП са САД и све сваљујући на стандардан изговор о мојим мултијима.

После тога, почиње турбулентан период, Раденко и његова влада почињу отворен рат против опозиције преко државних новина, после чега престаје могућност повратку нормалном дијалогу. Недуго потом, диктатори проналазе повод за пуч и успостављају диктатуру. По револуцији, власт узимају СНФ, АП и УеС, који су у међувремену своју политичку превласт у конгресу довели на 66% укупног броја конгресмена и који сада немају намеру да полажу рачуне НСС и СС, као продиктаторским странкама, нити према СПЛ, као странци која полако постаје Раденкова стабилна база гласача.

Ко је сада ту гробар демократије?



Да се разумемо, нису она правила која сам назначио гарант успешне демократије. Али је очигледно да могу да буду добар предуслов за стварање исте. Уопште не разумем отклон према поштовању једноставног правила о томе да се 24 сата пре покретања неког закона, исти образложи конгресменима. Не мора то да буде на Форуму, нека буде на зиду државе који сада имамо, нека буде кроз кружну поруку, небитно. И немојте да причате да је 24 сата много, није уопште много. 95% закона нема потребу чак ни 48 сати пре образлагања да се покреће, али нека буде и 24 сата да је сасвим довољно за почетак. За изузетне и специфичне ситуације, образлагање може да иде паралелно са постављањем закона.

У свим нормалним демократијама се подразумева да закон који предлажеш, мораш претходно образложити и дати одређено време посланицима да га анализирају и донесу одлуку о томе како ће гласати. Сви који се противе овоме су гробари демократије. Сва даља побољшања демократије можемо заснивати на овом принципу рада, а диктатура треба да се успоставља онда када се он не поштује.

То је политика којом ћу се убудуће водити и коју ћу покушати да практикујем кроз СРС, па ко год да сматра да је то исправан пут, слободно може да ми се придружи или позове на сарадњу.

о/