Join the new world

iskreno, ne znam ni zašto Vam pišem.... možda je ovo poslednji vapaj žene koja zna da joj nema pomoći.


Zovem se Srbija. Imam prilično godina, a ipak sam naivna, detinjasta, pomišljam i da sam glupa. Ali to samo u trenucima lucidnosti. Moj najveći problem je što nisam samostalna. Ovo je situacija u kojoj se danas nalazim. Skoro deset godina sam u vezi sa momkom koji se zove EU. Ma i meni je bilo smešno njegovo ime, ali sad sam se navikla. Mnogo ga volim. Visok je, crn, razvijen, moćan, bavi se svim i svačim, bogat, ne da svakoj da mu priđe... ko bi mu odoleo? Kad mi je onomad prišao da se upoznamo, onako drsko, nisam mogla da verujem... zar u mene ovakvu nikakvu?!


Znate, Saveta, ja sebe nikad nisam volela niti cenila, iz siromašne sam porodice, neugledna sam... šta takav čovek vidi u meni?! Bilo kako bilo, počeli smo da se zabavljamo. Na početku je bio pažljiv, vodili smo ljubav nežno, obasipao me poklonima... ali to je trajalo kratko. Ubrzo je počeo da me šamara, onako iz ljubavi. Nisam se bunila, jer mi je bilo mnogo stalo do njega.

A videla sam da on uživa u tome, i shvatila da mi je njegova sreća najvažnija.


Onda je malo pomalo postajao sve nezadovoljniji, retko smo razgovarali o tome, jer bi se on veoma brzo razbesneo. Ti razgovori su obično završavali žestokim seksom, vezao bi me i radio sa mnom šta poželi. Danima posle takvog vođenja ljubavi nisam mogla među ljude - bila sam sva u modricama, izubijana. Ali, ipak, on je taaako dobar.


Iako sam bila neotporna na njegove batine (ostajale su mi modrice, nije mi koža dovoljno debela), on je uprkos tome učinio nešto divno. Zamislite, Saveta, ponudio mi je brak. Evo i sad sam se naježila kad se toga setim. Šta kažete - da li sam prihvatila?!


Ne razumem vas Saveta, čujete li šta vam govorim, vo-lim tog čoveka, ne mogu da zamislim život bez njega. A znate kako znam?! Propao je dosta fizički, nije više onako moćan, mislim da je podosta i osiromašio, ali meni to ništa ne smeta. Imamo redovan seks, on me tuče, vuče po podu, ponižava, ali mi ne smeta. Više ni ne boli kao ranije, važno je da hoće da me oženi.


Non-stop pričamo o tome, on stalno odlaže, prigovara mi da ne uživam dovoljno pored njega, da se pretvaram. Video me jednom da plačem, pitao me zašto. Slagala sam ga i rekla da imam hormonalni poremećaj, trenutak slabosti. A znate zašto sam plakala? Rekao mi je da sam mu dosadila, da moramo osvežiti naš odnos i pozvao je neku devojku Kosovo da nam se pridruži.


Ne želim to, Saveta, noćima ne spavam, pomišljam da odustanem od ispunjavanja njegovih perverznih želja i da se dovedem u red. A, opet, kad pomislim - ako sada odustanem, EU neće imati šansu da me oženi. Možda je najbolje da ga pustim da mi radi sve što poželi, jer nema meni života bez njega. Šta ću, kud ću?!


Saveta, imam li pravo da toliko unesrećim čoveka koji mi je posvetio tolike godine? A i prestaće da me tuče jednog dana, je l' da? Dobar je on, evo kaže mi ne moraš utroje, sačekaj me ispred kuće dok završim sa Kosovom. Eto, Saveta, šta ljubav uradi od čoveka? Je l' to normalno?