Хероина Љиљана Жикић (1957-1999)

Day 4,812, 12:50 • Published in Serbia Serbia • by skajp

Љиљана Жикић Карађорђевић је била добровољац српске војске у току бомбардовања СР Југославије крајем прошлог века. Недавно је обележена годишњица смрти, а њене речи и песме које је оставила у аманет народу остаће урезане у српској историји као ожиљак на кожи.

Љиљана је рођена 9. марта 1957. године у Крагујевцу. Као дете и тинејџерка похађала је музичку и балетску школу. Као девојчица је била ангажована у дечјем позоришту Јаоким Вујић. Победила је на такмичењу за Мис Србије 1978. године. Дипломирала је на београдском ФОН-у као инжењер организационих наука. Имала је два брака у животу и шесторо деце. Била је једна од оних неустрашивих жена која је била спремна све да изгуби за своју земљу. Нажалост, изгубила је свој живот 1. априла 1999. године у близини села Љубенић приликом обављања борбеног задатка. Одликована је орденом у области одбране и безбедности првог степена.

Новија српска историја је исписана примерима жртвовања жена за свој народ. За већину исти тај народ није никад чуо. Сећања чувају њихови ближњи и понеки чланак у новинама.

Љиљана је написала песму и опроштај, епитаф, споменик и камен граничник између чојства, вере, невере, части, живота и смрти. Она је у песми "Бранићу Србију" и кад будем мртва која је објављена 26. априла 1999. године у листу Свет опоменула свој народ да је важно да сачувамо барем зрно стида у себи.

Њена збирка песама Како ти је посвећена је њеној деци.

БРАНИЋУ СРБИЈУ И КАД БУДЕМ МРТВА
И кад умрем ја ћу ногом опет стати
да стојим к`о храбра и висока стена
поглед ће вечно границу да прати
ни гроб ми неће рећи да ме нема.

Изникнућу свуда где се миче цвеће
где ваздуха има и где нема, тамо
за све ћу бити и за шта се не зна
и за оно кол`ко можемо да знамо.

Стражар ћу бити сурови и страшни
туђин и лопов да стално плаши
јер Србин не може да се зове робом
Србија ту су сви векови наши.

Чуваћу границу српске земље моје
опрост за грумен нећу дати ником.
Моје ће руке хлеб сваком да нуде,
ал` Србију никад, то је све што имам!

Ни огњишта, гробља, ни дедове моје,
због њих ће погача и отров да буде.
И кад умрем ја ћу ногом опет стати
да стојим к`о храбра и висока стена
поглед ће вечно границу да прати,
ни гроб ми неће рећи да ме нема!

НИ ГРОБ МИ НЕЋЕ РЕЋИ ДА МЕ НЕМА
Отишла је тамо где божури цвату,
У пролеће рано, гелером рањено,
много више вична стиху него рату,
Пред злотворе стала песнички стамено.

Ни корака више легије демона,
Не скврните моју Отаџбину милу,
Спржићу вас јеком пећаршијских звона,
Сагорећу Симонидом вашу мрачну силу!

Не газите кости Србских мученика,
Из Њихових мошти расте рајско цвеће,
застрашит' ме неће ваша зверска рика,
ни мртво ми срце пропустит` вас неће!

Србија je ово, бедне кукавице,
Одавде до Неба и равнога Срема,
Камен joj граничник моје мртво лице,
Ни гроб ми неће рећи да ме нема!

Одступите нечастиви, ни корака више,
На узглављу мојем мораћете стати,
Ту муњама уклесано ћирилицом пише:
И МРТВА ЋУ МАЈКУ СРБИЈУ ЧУВАТИ.