ПРОСТИТУЦИЈА У СТАРОМ БЕОГРАДУ
Sasa Kostic
Први писани трагови о проституцији у Београду потичу из XIX века. „Црвени фењери“ најпре су се упалили у непосредном суседству престоног града – у Земуну у Улици Рибарској. Кад су се преселили у Београд засветлели су на Дорћолу у Видинској и у Улици Цара Душана, а затим и у другим варошким квартовима – бордела је највише било у Савамали (данашња галерија „Манакова кућа“ била је једна од првих београдских харема и познато легло куртизана), а из полицијских извештаја о рацијама се види да је проститутки било и на Врачару и у Теразијском кварту. Они који су хтели да прођу јефтиније, „продавачице љубави“ тражили су где и данас – испод Зеленог Венца и близу такозваног „Пициног парка“ код Економског факултета.
Током већег дела 19. века, у Београду је најбоља забава била у такозваним махалама које су постојале на ободима вароши, мада наравно без јасних граница међу њима; те махале, односно мале, биле су саставни делови града као и сви други, само што су биле нешто другачије устројене.
И управо је Букурешт-мала била била епицентар ноћног живота тог старог, старог Београда: напросто је врвела од механа, крчми, гостионица и… од “хрђавих жена” које су ту долазиле из свих делова Србије, “трбухом” за хлебом.
Узалуд!
Јула 1830. године у Србију је стигла и нека 19-годишња Несиба (на арапском: племенита), вероватно Туркиња, која се у манастиру Раковица покрстила у Катарину (на грчком: чиста) и почела да се бави проституцијом на Дорћолу, након што јој је кнез Милош вратио ствари које су јој одузеле турске старешине на пристаништу. Катарина-Ката Несиба потом је на Дорћолу изнајмила скромну кућицу, где се бавила „најстаријим занатом”. Упркос супарницама успела је да се наметне и стекне сталне муштерије.
Ускоро је, међутим, морала да иде на суд у Крагујевац јер ју је жена једног кројача оптужила да је “роспија” код које њен муж оставља целу плату; кнез Милош ју је препознао и ослобио, али се није поправила па је касније протерана у Смедерево, где је, вероватно, наставила са оним што најбоље уме и зна.
Блуднице са децом су имале шансу да се покају, али сви остали који су били умешани у проституцију нису: полиција је редовно вршила рације по кафанама, па су проститутке и подводачи рђаво пролазили, уз писане полицијске извештаје који данас звуче комично, попут онога да је жена “курвањски свој живот проводила”, уз приложене доказе као што су “гаће од свиле са златним ширитом”.
Несрећна Бабика Влахиња са Дорћола је морала, рецимо, да се суочи са “дванаест сати апса и десет камџија”, то јест, удараца бичем. Мушкарци су добијали по двадесет пет удараца штапом по “дебелом месу”, односно по туру.
Помислићете да је то имало ефекта. Није. Проституција се ширила незадрживом брзином, а и виђенији варошани нису могли да одоле чарима неверства. Само што су они ишли код најбољих продавачица љубави и плаћали од пет до дванаест гроша; велика сума ако се има у виду да је 1836. године за један грош могло да се купи десет јаја или литар ракије.
Међутим, епицентар елитног “курварлука” се изгледа већ тада преселио на Дорћол где радиле сређене “јавне женске” које су тражиле вишу цену; изгледа да у ту групу спада извесна Ката коју су прозвали Шугава, а које била лепотица и миљеница Вука Караџића (будимо реални, све су шириле полно преносиве болести, и често шугу).
Ипак, главна тачка доброг провода сада је била у Савамали у коју су се сливали трговци и шпекуланти, увек у пратњи “девојака”. Ту се одиграло и једно убиство које је потресло ондашњи Београд, када суТурци дошли да ухапсе једног од својих због тога што је ишао “на курве”, али су грешком упуцали и “курву”.
Комшије су јој дигле споменик, а цео догађај је описан рељефом на којем су били приказани бог Марс и богиња Венера; нажалост, није преживео бес моралних громада и чистунаца, па тако данас цео свет мисли да је Амстердам тај који је први у Европи подигао споменик једној пријатељи ноћи, а не зна да је Београд то урадио барем 150 година раније.
Елем, ускоро су казне додатно пооштрене па су тако сада проститутке и подводачице ишле на робију од десет до тридесет дана, а ако би пренеле полну болест онда су плаћале и “видарину”.
Сада је већ Дорћол почео да преузима примат од Савамале и што се општег броја бордела тиче; највише их било у горњем делу Душанове и данашње улице Џорџа Вашингтона, која се тада звала Видинска.
За власницу једног од њих, Марију Лордовицу, говорило се да је “готово сву генерацију Београђана пропустила кроз своју радњу”; знамо и за Бранислава Другог и његову супругу “Бувиницу“, као и за Ђоку Софијанца, којег су тако прозвали јер је шест година живео у Софији.
Дорћолци су се, разуме се, бунили и тражили да се куплераји затворе јер се народ саблажњава, али и брате мили теревенче до раног јутра. Али, до Првог светског рата стање је остало непромењено.
Проститутке су и саме имале примедбе на подводаче: те да их неисплаћују, да их искоришћавају, да их одговарају од лекарских прегледа. Њихове колегинице које би из Беча долазиле на двонедељна гостовања су потврђивале да је Западу скроз другачије и да су услови много бољи.
Око 1900. године, међутим, уведен је санитетско-полицијски надзор за жене које су у том занату, и дозвољено им је да се пријављују под другим занимањима, рецимо, као собарице, куварице, касирке, да не би било забележено шта стварно раде и да би се мотивисале да дођу.
Због слабог одзива полиција је морала да их јури, а ако би их ухватили добијале су забране излазака на јавна места попут позоришта, игранки и паркова, боравка на улици после заласка Сунца, примања малолетника и шегрта, ходања градом у “необично безобразном оделу”, вожњу у отвореним колима, стајања на вратима и прозорима. Све тако неке бесмислице.
Углавном, ако то прекрше, плаћале су казну од 120 динара или су ишле у затвор на 20 дана, а ако понове преступ – на принудни рад. Симптоматично је што муштерије нису одговарале.
Београд је тада бројао 60.000 становника а било је чак 10 бордела и 120 “јавних женски”. Што је приличан број. Били смо доста декадентни у то време.
Након Великог рата бордели су неко време били забрањени, али само неко време, пошто су врло брзо поново отворени јер су иако “непожељни” били “неизбежни”.
У књизи “Продавачице тела и тајна проституција у Београду” из 1928. године наводи се да је у граду било чак 80 куплераја, од којих су неки били јавни а неки тајни, а описане су и демимонткиње које су услуживале по неколико имућних мушкараца у замену за паре и скупе поклоне.
За већину проститутки је, разуме се, све било као и пре: ужасно. Док су се власници бордела и подводачи богатили, оне су живеле у ужасним условима. Газде су им наплаћивале све, од хране преко смештаја до прања рубља, и оне су практично радиле ни за шта, и сваким даном биле у све већим дуговима према својим “власницима”. На крају су их газде продавале као стоку на пијаци.
Полицијски извештаји из тог времена показују да је у прљавим “касарнама” (већим собама) претрпаних “завода за љубав” било сабијено и по петнаест жена, у мањим собама и по пет-шест. Дешавало се и да две спавају у истом кревету.
Законом је одређено да газда бордела мора да се исели из зграде у којој се налази, да мора да се обезбеде хигијенски услови и амбуланта, али авај!
Тада су и феминисткиње кренуле да спасавају жене, да их преваспитавају, да их обучавају за занате у којима неће бити израбљивани као до сада, а проституција је 1934. године забрањена законом уКраљевини Југославији.
Наравно, наставила је да постоји. Постоји и данас.
Comments
o/
Vrlo dobar, odlican, 4+ 🙂
A sada ozbiljno, pratim te vec danima - odlicni su ti tekstovi
Хвала ти. Волим да пишем али и да сам од користи. Можда неко и нешто ново научи.