Join the new world

muzička podloga za čitanje članka

Sedeo je blago zavaljen, nogama prebačenim na drugi deo ugaone garniture. Taman kad je rukom posegnuo za čašom piva sa stola, u dnevni boravak utrča ćerkica i kao po običaju zakuca mu se u rame a potom i u zagrljaj.

"Tatice..." rekla je umiljato te njega prođe želja i za pivom pa poče da je golica i mrsi kosu. "Šta to gledaš?" nastavila je.
"Fudbal..." jedva promrmlja.
"Ali mama je rekla da nema fudbala..."
"Stari snimak nekog finala u Konstantinopolju koji tata voli..."
Malena je taman zavapila da postavi još jedno pitanje, ali je kao munjom preseče pogled majke iz kuhinje. Nasta tajac, i jedino što se pored komentatorovih nasumičnih "Dzerard, Šmicer, Rise, ponovo Šmicer, pas ka Siseu..." remetilo momentar tišine je trljanje krpe po sveže opranom tanjiru. Zvuk pomalo iritantan, ali ne koliko i sama osoba koja ga je stvarala.

"Šta sam ja tebi rekla za fudbal ovih dana?"
"Ali ženo stari je snimak..."
"Nemoj ti meni ali..." spustila je tanjir demonstrativno, a potom se kao furija sjurila ka stočiću u dnevnom boravku, samog Boga pitaj kojom tehnikom ali efikasno prebacila ulaz i pustila RTS 1. A tamo, poznata lica...



"Evo sad će premijerka Burn a bich da pojasni malo o ostalim merama protiv virusa..."

"Bolje ostavi to..." nastavila je Gorica " a ti mala , na drugi deo kauča, makni se od tate."
"Kakve veze ima dete , nije nigde maklo..."
"Dete nije ali ti jesi... To pivo si juče iskapio, a danas vidim novo se stvorilo... Hoćeš da kažeš da sam glupa?"
"Ne ali..."
"Naravno da ne Ljubiša, oboje znamo ko je intelekt a ko sirovina u ovom domu. Znači opet si silazio među one gerelje i dovukao mi se ovde kraj deteta..."
"Nije bilo nikog samo prodavačica..."
"Tu mi ticu tek ne pominji... Jel znaš ti da je njoj muž kamiondzija i da vozi po Italiji..."
"Pa on je čovek van zemlje nije još dolazio i neće bar još 14 dana..."

Crvena majica na Gorici iznenada je počela da se preslikava na njeno lice, iz kojeg tako zajapurenog počeše da izleće gomila reči još višeg tonaliteta:
"A to znaš lopužo... Zato je ti i obilaziš, kako te nije sramota... I to pred detetom ovde pominješ... Milice makni se još od tate, idi, idi u svoju sobu, odmah polazi..."

"Ali mama sad će 20h, treba da aplaudiramo..."
"Ti nećeš... Tata će... Tata će da aplaudira i za tebe i za mene, i za doktore, i za kamiondzije... i za njihove žene kasirke."

Malena Milica kao kip sedela je u ćošku ugaone i samo je poneki tihi jecaj odavao da je zaista tu. Gorica je kao kip podbočena stajala na sred dnevnog boravka i piljila u Ljubišu koji, znajući da se ove situacije rešavaju isključivo ako popusti, nageo ostatak piva i krenuo put terase.

Blago prohladan vazduh malo ga je trgao i on krenu da se vrati nazad, ali ga Goricin pogled sa ugaone i mesta gde je on maločas sedeo, zakova u mestu.

"Tapši, Ljubiša , tapši..." bodrila ga je.

Okrenuo joj je leđa pogledavši niz ulicu gde su i ljudi iz ostalih stanova polako počeli da pune prozore i balkone. Pogled mu zastade na stolici na njegovoj terasi, kao ošamućen razmišljao je, da li je ta stolica oduvek bila tu, ili se večeras naprosto stvorila. Bila je to obična školska drvena stolica, kakve je imao u srednjoj saobračajnoj školi. Istoj onoj u kojoj je prvi put video Goricu, najlepšu devojku frizerskog smera, koja mu je isti dan njihovog upoznavanja izvršila oralni pregled srednjeg uda, zavrnuvši mu usput mošnice i do dana današnjeg, činilo se, da je taj deo muškog dostojanstva postao njeno lično vlasništvo i odraz nadmoćnosti. Pokušao je da se doseti još ponekog lepog trenutka u životu koji se dogodio nakon tog dana, ali nije uspeo. Čak je i rođenje ćerke jedinice bilo upropašćeno komentarima njene i njegove familije kako je nesposoban da napravi muško, dok ga je Gorica cinično branila komentarima da je dobro da je i "ovo malo zgebče sklepao". Osetio je gorčinu u grlu, i neku čudnu mržnju prema toj stolici, probao je da je šutne ali je nespretno samo stao na nju.

"Tapšeš li Ljubiša? Ne čujem te..." dobacivala je Gorica ohrabrujuće. "Potrajaće karantin dva meseca bar, tako ćeš svako veče dušo."

Popeo se na stolicu, i raširio ruke kako bi održao ravnotežu.

"Tapšeš li mamlaze? Evo uživo je na Oglasnoj tabli, svi tapšu..."

Nagnuo se blago napred, i samo sekund pre nego će izgubiti ravnotežu , izgovorio:

"Tapšem ljubavi..."

Za Ljubišu je karantin tog trena bio završen.




Za tebe, evo ipak javno , nadam se da će ti se dopasti.

Ostalim čitaocima poželeo bih puno sreće u karantinu, da se odgovorno ponašaju, i da su likovi iz priče izmišljeni, pogotovo Gorica, kao i to da nisu sve žene iste, neke imaju dušu...

Kao recimo...



Specijalan pozdrav za Japance i Baštovana xD