Личности о којима треба да знате V: Последњи степски ратник

Day 4,582, 03:39 • Published in Serbia Serbia • by Kheshig

Ласкава титула најбољег војсковође у историји је тема многих расправа које се ретко када заврше продуктивно. Многи ће за најбољег војсковођу узети Александра Великог који је срушио Персијско царство, Јулија Цезара који је у генијалној кампањи срушио моћ Гала, или Наполеона који је једно време држао Европу на коленима. Међутим, ја се не слажем са вама; посебно у вези Александра, јер лично сматрам да би Цезар почистио Александра као метлом. За најбољег војсковођу свих времена номинујем кандидата који је у току свог живота предводио преко 20 похода и победио у 65 битака, успут освојивши више територија него било који други војсковођа у историји.

Довољно за кандидатуру?



Субутај је рођен око 1175. године на територији северно од реке Онон. Његово племе није живело традиционалним животом номада, већ су се бавили занатством и трговином. Субутајев отац је био ковач, што је било веома цењено занимање међу Монголима који су били номади. Стога је Субутај врло рано ступио у службу Џингис-кана, тек са 14 година, пратећи старијег брата Џелмеа који је нешто раније учинио исту ствар. Убрзо је добио задужење стражара улаза у јурту Џингис-кана, ушао у ред кешига (елитна јединица заслужена за одбрану Великог кана) и постао један од његових најближих сарадника.



Субутај није био упознат са номадским начином ратовања и није био „рођен у седлу“ као остали Монголи; стога је био странац који је све морао да научи пажљивим посматрањем. У року од десет година, Субутај је дошао до чина генерала и добио је команду над једним од четири тумена (10,000 војника) монголске војске који се налазио у претходници војске Великог кана. Овај вртоглави успон Субутаја до чина генерала и вође претходнице Великог Кана говоре две ствари: прва, Субутај је био изузетно способан, друга, Џингис-кан је ценио меритократију изнад свега, када је подигао практично странца на тај положај. У „Тајној историји Монгола“ је познат као један од четворица „ратних паса“ Џингис-кана, заједно са Кублајем, Џелмеом и Џебеом.



Прву самосталну команду Субутај је добио 1197. када је имао око 22. године, и то против заклетих непријатеља Монгола – Меркита. Његов задатак је био вођење претходнице и задавање првог удара, али је Субутај имао другачији план. Отишао је сам у камп Меркита претварајући се да је дезертер. Убедио је Мерките да је монголска војска далеко што је навело, иначе опрезне Мерките, да смање број патрола у околини кампа и „спусте гард“.То је омогућило главници војске да готово несметано опколи камп Меркита и оствари лаку победу, у којој су заробљена двојица меркитских команданата. Уместо да се јуришем у претходници овенча славом, Субутај је одлучио да ризиковањем сопственог живота омогући лаку победу својим ратницима и смањи губитке. Претходницом је командовао и 1204. године када су коначно поражени Најмани. У рату против Кине, Субутај је учествовао под командом Џингис-кана па и нису постојале неке веће битке у којима је он био главни фактор, али његов положај тик уз Џингис-кана показује његову важност.

1217. године Субутај је поново походио Мерките које је тешко поразио на реци Чу исте године, и на реци Чем 1219. године. У бици на реци Чем, Субутајева претходница је за собом остављала дечје играчке, да би Меркитима изгледало као да се испред њих повлаче породице у журби и нереду. Резултат те битке можете и сами наслутити.

Субутај је као главнокомандујући (после Џингис-кана, наравно) учествовао у походу на Хорезмију. Његова два тумена (20,000 војника) је напао сам шах Мухамед II са готово троструко бројнијом армијом. Упркос бројности, лево крило шахове војске је сломљено и од заробљавања га је спасао син који је командовао резервом. Иако су се Монголи повукли током ноћи, ова битка је значајно утицала на пад морала самог шаха који је озбиљно почео сумњати у победу над Монголима. Након слома Хорезмије, Субутај је са Џебеом послат са два тумена да зароби Мухамеда II који је бежао ка Каспијском мору. Пошто је у међувремену Мухамед II умро на једном усамљеном острвцету у Каспијском мору, Субутај и Џебе су дошли на идеју да „извиде околне земље“. Поход двојице прекаљених војсковођа се сматра једним од најбољих коњичких похода у историји. Едвард Гибон овај поход описује речима „овако нешто никада није изведено нити покушано“. Прва земља на том путу им је била Грузија. Грузини описују да је командант Монгола био Субутај који је убедио Грузине да су Монголи хришћани тако што су парадирали са крстовима. Ова „хришћанска“ војска се чинила пријатељски настројеном тако да Грузинима није било лако да мобилишу своје снаге за одбрану. Када су то коначно успели да учине, претрпели су страховит пораз. У маниру европског ратовања, Грузини су послали своју тешку коњицу да изврши први (и често одлучујући) удар. Међутим, лака и веома покретна монголска коњица је намамила витезове у замку, где су несрећници побијени до последњег. Грузинска пешадија, без подршке тешке коњице, претрпела је исту судбину.



Међутим, Монголи нису дошли да освајају. Напустили су Грузију и сударили се са Куманима, непријатељима из степа. Субутај је Кумане подмитио златом, а када су Кумани почели да се повлаче, сустигао их је и поразио. Остатак разбијених Кумана се запутио ка руским кнежевинама. Субутај је уверавао Русе да су непријатељи Монгола Кумани, а не они, али узалуд. Према већини извора, Руса и Кумана је било четири пута више од Монгола (80,000 наспрам 20,000). Субутај и Џебе су наредили повлачење које је заправо била варка. Монголи су се повлачили 9 дана, увек намерно тик испред својих прогонитеља, остављајући за собом плен. Деветог дана, када су довољно развукли линије свог непријатеља, Монголи су се изненада окренули и страховито потукли свог непријатеља на реци Калки 1223. године. Међутим, Монголи нису наставили поход ка Русији већ су обишли Каспијско море, успут поразивши Бугаре на Волги. Џебе је умро на повратку у Монголију.



Овај одважни поход је отворио врата Монголима за поход на Европу. Субутај је скупио драгоцене информације о Русији и Европи које ће искористити до максимума у походу на Европу који је започео 1236. године. До тог похода, Субутај је учествовао и у последњем походу Џингис-кана против Тагунта, где је предводио тумен који је потпуно изманеврисао тагунтску војску и ударио је са бока, окончавши тиме побуну Тагунта.
Током 1231. године Монголи су претрпели тежак пораз од династије Ћин,на северу Кине. Субутај, који је у том тренутку водио поход против Кипчака, опозван је и послат у Кину да стабилизује ситуацију. Субутај је открио покушај заседе и покушао да постави своју али је кинески цар био опрезан и није насео. Уследила је дуга и тешка борба у којој су Кинези били приморани на повлачење. Тада је Субутај већи део своје војске разбио на мање тактичке јединице које су нападале на препад кинеску војску, пресецали пут ка престоници Кајфенгу и уништавали залихе. У три одвојене битке, Субутај је поразио војске династије Ћин након чега је започео опсаду престонице Кајфенга. Опсада је била изузетно тешка и трајала је осам месеци. Монголске трупе су одсекле Кајфенг од спољног света, а опсадне линије су биле дугачке скоро 90 километара. После интензивног бомбардовања и уморен глађу, Кајфенг се предао. Убрзо је династија Сонг заузела Кајфенг, али се Субутај вратио, раздвојио њихове армије и поразио их, чиме је започео рат између Монгола и династије Сонг, који ће се завршити потпуним освајањем Кине од стране Монгола. Упркос успесима, Субутај је опозван са похода да се припреми за свој најпознатији поход – поход на Русију и Европу.
На папиру, поход на Русију је предводио Бату, али је главнокомандујући био Субутај. Многи монголски принчеви су били у војсци која је кренула на Русију, укључујући и наследнике свих Џингис-канових синова. Претпоставља се да је Велики кан Огедеј послао Субутаја са њима како би их он научио војној вештини пре своје смрти, пошто је Субутај био у позним годинама. Први су поражени Бугари на Волги, да би први руски град који је био на удару Монгола био Рјазањ. Субутај је наредио да се око опкољеног града направи зид, слично Цезаровој опсади Алезије. Иза тог зида Монголи су подигли опсадне справе и започели стравично бомбардовање града. Испаљивали су разне пројектиле, од експлозивних пуњења до димних бомби. Након тешког бомбардовања, Монголи су изронили испред зидина града са опсадним лествицама и овном за разбијање градске капије. Град је заузет на јуриш и већи део становништва је убијен. Остатак становништва је пуштен, да рашири страх и панику, али и да испразни залихе градова које је тек требало опседати. Једини већи окршај је био на реци Сит и завршен је у корист Монгола. Опсада највећег града и центра Русије, Кијева, започела је у зиму 1240. године. Монголи нису презали од зимских кампања, чак су користили и залеђене реке као ауто-путеве. Пошто су одбили захтеве за предају, Кијев је заузет на јуриш. Заповедник одбране Кијева се толико храбро борио да га је Субутај поштедео, а овај му је заузврат дао драгоцене информације о краљевствима централне Европе.


Опсада Кијева 1240. године

Након пада већине руских кнежевина, Субутај се окренуо централној Европи. Два главна краљевства ове регије су биле Пољска и Угарска. Субутај је поделио војску на пет делова: у северну Пољску под командом Кајдуа и Орде, у јужну Пољску под командом Бајдара, Шибан је упућен у северну Угарску, Гујук у Трансилванију док је главнину војске која је ишла у срце Угарске предводио Субутај са Бату каном. Ови маневри су требали да збуне Европљане који нису могли знати који је напад био главни, али и да их спрече да се уједине у борби против Монгола.
Прешавши Карпате, Субутај се упутио ка Буди где је столовао угарски краљ Бела IV. Упркос недостатку путева и лошем времену, Монголи су прелазили запањујућих 100 километара дневно. Имајући тако мобилну војску, Субутај је мудро изабрао бојиште, на левој обали реке Шајо. Угарска војска, угледавши Монголе, улогорила се на десној обали реке. Самострелци угарске војске су бранили једини мост преко реке Шајо, али је Субутај наредио бомбардовање са велике раздаљине уз помоћ катапулта и требушета, растерао браниоце прелаза. Тада је послао Батуа у јуриш преко моста, док је Субутај, скривен густом шумом, одвео део војске да прегази реку даље од очију Угара.


Субутај, кинески средњовековни цртеж

Прешавши реку, Бату се нашао прса у прса са угарском војском. Лако оклопљени Монголи, навикнути на мобилност, нису лако излазили на крај са тешко оклопљеним витезовима. Чак је неколико десетина Батуове личне гарде пало у боју. Али у одсудном моменту, Субутај се појавио на десном крилу угарске војске, натеравши је на панично повлачење назад у камп. Субутај је наредио да се камп опколи, али је оставио рупу у редовима како би угарским војницима дао лажну наду за бекство. Трик је успео и војници су покушали да искористе ову руку спаса, само сазнавши да их иза чекају Монголи који их убијају једног по једног. Извори наводе да су лешеви проналажени на три дана јахања од места битке. Угарска је била на коленима. Монголи су протутњали кроз Србију и прегазили Бугарску која је постала вазал Монгола. Прве извидничке чете Монгола су дошле и до Беча, али су се Монголи изненада повукли из Европе због смрти Великог кана Огедеја. Субутај је покушао да убеди Батуа да присуствује курултају, али је он то одбио па је за кана изабран Гујук који је одмах послао Субутаја у поход против династије Сонг, јер је желео да одвоји Субутаја од Батуа. Међутим, Субутај се врло брзо вратио у Каракорум где га је затекао папски изасланик Карпини који је за Субутаја рекао да је изузетно поштован међу Монголима и да носи надимак Багатур (храбри, у слободном преводу). Умро је већ следеће године у својој 72. години. Његови наследници су наставили да служе монголске канове, али нико није достигао славу Субутаја.



Величина Субутаја лежи у његовој изузетној прилагодљивости. Сваки његов поход је био различит: против Меркита се претварао да је дезертер, против Најмана и Руса је користио тактику лажног повлачења увлачећи непријатеља у замку, док је Грузине убедио да је његова војска хришћанска пре него што их је поразио на бојном пољу, а Мађарима је дао лажну наду за спасењем. Организовао је комплексну мрежу извиђача и шпијуна који су му омогућили да буде увек корак испред својих противника. У походу на Европу је развио прави фронт дугачак неколико стотина километара. Нападао је ширином фронта, никада не дозволивши противнику да сазна његове праве намера и користивши сваку пукотину у одбрани непријатеља, притом маневришући брзином од 100 километара дневно.

„Овај војсковођа је користио мрежу шпијуна и извиђача којом је упознавао своје непријатеље до детаља, да бих их напао дужином целог фронта без откривања свог правог циља чиме је збуњивао браниоце; његова војска је својом покретљивошћу онемогућавала непријатељу да консолидује своје редове.“

Када бисте прочитали претходне редове, помислили бисте да се ради о неком генералу 20. века. Претпоставка вам у суштини не би била погрешна, али се ипак ради о Субутају, војсковођи из 13. века који је тактиком био увелико у 20. веку. По мом скромном мишљењу, овај скромни син ковача који се уздигао до неслућених висина је најбољи војсковођа у историји.

Толико од овог серијала личности о којима треба да знате. Требало би да напишем и серијал о Монголском царству, али видећу већ. Надам се да сте у претходних пет чланака прочитали нешто занимљиво.



Која реч и о игри: без икакве намере да увредим било кога, али народ који поново издигне Угца и његову странку учини најјачом у парламенту, заслужује Вучића док овај не умре од старости.

До следећег читања!

С поштовањем,
Кешиг