Join the new world

У историји сваке државе постоји један владар који је својим деловањем дао замајац за предстојећи успех, али је без обзира на то остао у сенци својих наследника. У српској историји је то Урош I, који је паметним вођењем политике и развојем рударства ударио темеље онога што ће Милутин и Душан Силни учинити. У античкој Македонији је то Филип II, чија је војна реформа омогућила његовом сину Александру да буде овенчан славом.
Јунака данашње приче је Наполеон назвао једним од највећих војсковођа свих времена, а такође носи звање оца модерног ратовања. Па ко је тај који је заслужио ову ласкаву титулу коју дарује један од највећих војних команданата у историји?


Наполеон Бонапарта, један од највећих војсковођа у историји

Данашња личност је својим делима од своје државе направио европску силу. Која је то држава, питате се? Већина вас када се помену велике европске силе из прошлости наводе Француску, Велику Британију, Шпанију, Русију...мало ко ће набројати Шведску која је скоро век и по стајала раме уз раме са набројаним државама.


Шведско царство на врхунцу (1658. године)

Дакле, Швеђанин и један од највећих војсковођа. Ring a bell? Добром делу вас не. Па да почнемо...



Густав Адолф, „Лав Севера“, рођен је у Стокхолму 9. децембра 1594. године као најстарији син војводе Карла из династије Васа. Његов отац је преузео престо 1604, протеравши тадашњег владара Жигмунда који је владао из Пољске. Карл је умро већ 1611. године, оставивши престо тада шеснаестогодишњем сину Густаву Адолфу. Од свог оца је наследио такозвани Ингријски рат који је 1617. године решио у своју корист чиме је одсекао Русију од Балтичког мора и елиминисао је као такмаца у борби за доминацију Балтиком. У Естонији је основао неколико школа које и данас постоје, а естонско племство је натерао да дају већ аутономију сељацима, трговцима и грађанима. Активно подржавање „обичног света“ наспрам племства је једна од карактеристика владавине Густава Адолфа. Због овакве политике, шведска владавина у Естонији је запамћена као „добра, стара шведска времена“. Такође је и основао град Гетеборг.


Следећи корак је био рат против рођака који му је оспоравао право на шведски престо у шведско-пољском рату који је вођен са прекидима од 1620. до 1629. и завршен је победом Шведске која је добила Ригу, велики део Ливоније и право на опорезивање пољске робе која пролази кроз Балтичко море. Током тог рата, Густав Адолф је рањен у раме, што је за последицу имало тоталну парализу два прста на десној руци. Крајем овог рата је постављена коначна слагалица шведске доминације Балтичким морем и осигурала финансије за предстојећу улогу Шведске у Тридесетогодишњем рату који је беснео на тлу Светог римског царства већ 11 година.
Тридесетогодишњи рат (1618-164😎 је вероватно највећи европски сукоб до Наполеоновог доба. Одневши животе преко осам милиона људи, рат је буктао тридесет година махом на територији централне Европе. Наравно, тако већи сукоб има фазе, а јунак наше приче је централна личност такозване „шведске фазе“ која је трајала од 1630. до 1635. године. У овом периоду, звезда Густава Адолфа је имала најјачи сјај.

Већ 1630. Густав Адолф је ступио на територију изборног кнеза Бранденбурга. Царске трупе нису обраћале превише пажње на Швеђане и фокус њиховог ангажовања је био у Италији. За то време, шведска војска је добила појачања и упадом у Саксонију испровоцирали су реакцију царске војске. Царска војска је бројала око 35,000 војника и налазила се под командом Јохана од Тилија, док су савезничке шведске и саксонске трупе бројале око 42,000 војника под директном командом Густава Адолфа. Сукобљене стране су се нашле на бојишту које није давало предност ниједној страни. Битка код Брајтенфелда је могла да почне.

Густав Адолф у бици код Брајтенфелда (1631)

Трупе су биле постављене у стандардној формацији: центар је заузимала пешадија са артиљеријом, док је коњица заузимала место на боковима. Први напад су извеле царске трупе након жестоке размене ватре артиљерија. Пошто јуриш царске коњице није дао резултате, Јохан од Тилија је наредио напад пешадије, са фокусом на слабије саксонске трупе. Међутим, дочекало их је непријатно изненађење. Напад је био неуспешан захваљујући супериорној ватреној моћи Швеђана који су овај напад зауставили. У исто време, шведска коњица под директном командом Густава Адолфа је сломила отпор царске војске на њеном левом крилу, заузевши важну артиљерију. Трпевши снажне ударце са две стране, царска војска се распала. Преко 7,000 царских војника је погинуло док је око 6,000 заробљено. Рањених је било преко 3,000 док је нестало нешто више од 3,000. Ово је значило да је скоро 80% царске војске уништено што је било готово незапамћено у току Тридесетогодишњег рата. Ту победу животом је платило 3,500 Швеђана и око 2,000 Саксонаца. 5,500 војника за око 27,000? Добра размена, рекао бих.
Након ове победе, царским трупама је требало много времена да организују нову армију, док су нови протестантски принчеви пришли победничком Густаву Адолфу. Ово је имало и краткорочне и дугорочне последице по Тридесетогодишњи рат, али о томе неком другом приликом. Видевши да је враг однео шалу, цар је вратио Албрехта фон Валенштајна у активну службу да заустави напредовање Густава Адолфа.


Албрехт фон Валенштајн, један од најспособнијих царских војсковођа

Две армије су напредовале кроз маглу која се разишла у раним јутарњим часовима, што је омогућило обема странама да виде своје противнике и поставе трупе у бојну формацију. Битка код Лицена је убрзо започела и добро је кренула по Густава Адолфа који је (поново) надјачао царско лево крило. Валенштајн је убацио своје резерве, као и Швеђани на то крило и започела је огорчена борба. У облаку дима, Густав Адолф је са својом пратњом залутао иза непријатељских линија и опкољен од стране царских трупа. Погођен је пар пута у леђа уз неколико убодних рана, пао са коња где је последњи метак завршио у његовом потиљку. Имао је тек 37. година у тренутку смрти. Смрт Густава Адолфа није зауставила битку, напротив; она се распламсала до врхунца. Обе стране су претрпеле огромне губитке (Швеђани око 10,000, царске трупе око 12,000) али је битка решена у корист Швеђана због повлачења Валенштајна са бојног поља. Тело вољеног краља су нашли војници у вешу јер су га царски војници скинули готово до голе коже. Његова одећа је однета цару као трофеј из битке, и враћена је тек 1920. године. Густав Адолф је сахрањен уз највеће почасти у Стокхолму 1634. године, а церемонију је пратила топовска паљба која је трајала два сата. Шведско учешће у Тридесетогодишњем рату се окончало већ 1635.



Ко није упознат са животом Густава Адолфа, изненадио се када је прочитао да је погинуо у својој другој великој бици. Читате и мислите: шта, победио у мањем рату Пољску, Русију која је била у периоду назадовања, победио у једној бици царске трупе и погинуо у другој. Зашто ова будала пише о њему?

Заправо, величина Густава Адолфа II Великог (титулу коју је постхумно добио, и једини шведски владар који је имао надимак Велики) није толико у деловању током његовог живота, колико у иновацијама које је оставио за собом. Његовим ступањем на власт почиње успон Шведске који је трајао наредних 120 година и који је поставио Шведску у ред великих сила. Развио је шведску флоту која је доминирала Балтичким морем. Отварао је школе, поспешивао развој културе, и активно подржавао грађанску класу на рачун племства што је ојачало снагу Шведске. Међутим, најпознатији је по својим војним иновацијама. У неку руку, његове иновације можемо поредити са увођењем фаланге од стране Филипа II.
Шведска војска у доба Густава Адолфа је претрела реформе које су темељ ратовања у наредних 200 година. Унапредио је шпанску терција формацију која се састојала од копљаника и стрелаца, тиме што је смањио број копљаника, повећао број стрелаца и пешадијским пуковима доделио лаку артиљерију. Такав распоред је донео супериорност у ватреној моћи која се најбоље показала током битке код Брајтенфелда. Такође, просечна шведска пешадијска формација је имала дубину од 5-6 редова, наспрам неколико десетина редова колико је имала терција, што је донело шведским трупама флексибилност и мобилност. Те реформе су шведској пешадији дале надмоћ у ватреној моћи, мобилности и флексибилности. Ватрену моћ је додатно повећавала тактика да се пешадија раздвоји док траје паљба артиљерије иза њих, да би се брзо вратили у формацију када би се непријатељ приблжио. Мање тактичке јединице, сарадња пешадије, коњице и артиљерије и флексибилност целокупне армије су „чедо“ Густава Адолфа.
Међутим, чак и најбоља војна замисао пада у воду ако их војници не извршавају ваљано. Густав Адолф је био свестан тога и потрудио се да његови војници буду добро мотивисани. Није постојало елитних јединица у шведској војсци, већ је свака јединица третирана на исти начин, што је подигло морал војника. Такође, наредио је својим војницима да се понашају као прави хришћани, што је елиминисало стандардне обрасце понашања тог доба, као што су убиства, силовања и пљачке становништва. Можемо претпоставити да његова унутрашња политика где је радио на јачању обичног становништва сигурно има утицај на висок морал обичног шведског војника који зна да његов краљ, који се бори раме уз раме са њим, доноси одлуке које иду њему у корист.


Густав II Адолф Велики (Gustavus Adolphus Magnus)

Иако је кратко живео, тек 37 година, Густав II Адолф Велики, „Лав Севера“, створио је од своје државе европску силу што је остала наредних скоро век и по, извршио унутрашњу реформу која је водила јачању грађанске класе и ударио темеље модерног ратовања и заслужио да Наполеон говори похвално о његовој вештини на бојном пољу. Довољно да завреди место у мојој скромној колекцији личности о којима треба да знате више.



Нека реч и о игри. Видим да имамо успехе на бојном пољу који прате и неки дипломатски успеси. Чини ми се да се касно реагује са идејом пресељења фирми у Србију, али боље икад него никад.

Толико од мене за овај чланак.

Следећи чланак ће бити последњи у овом серијалу. Вероватно ће бити и најдужи.

До следећег читања!

С поштовањем,
Кешиг