Join the new world

Ушавши у средње године, нађох се пред загонетком која ми загорчаваше ноћи. Нешто веома важно сам заборавио, потпуно сметнуо с ума, оставио у неком забаченом кутку главе, али никако нисам знао шта је то; једино сам осећао да ми вреди колико и живот. И што сам мање знао о томе, што сам се слабије сећао, то ми је постајало све важније, бркало ми је мисли, заклањало ми ближње, сметало ми на послу и на прославама, чинило ме чудаком у очима других. Они су живели исто као и до тада, а ја сам покушавао да се сетим; они су били овде, а ја негде тамо, то јест нигде — између нас је зјапила провалија која се ничим није дала попунити.

Био сам усред празнине која је празно и очајно звонила. Нису ме више занимали јело ни пиће ни жене које су ме још увек хтеле; најзад су и оне дигле руке од мене. Шта је то што ми толико значи, а чега не могу да се домогнем, мада је у мени, дамара негде дубоко и мучи ме? Да ли је мисао коју треба да домислим, успомена која хоће да се врати, догађај који се већ десио или који се тек припрема? Да ли је лепо, страшно или зло? Узалуд сам се напрезао, узалуд сам увек изнова покушавао; између мене и тога што ме је опчињавало налазила се тама, једно велико ништа и без ичега. Закорачивши према томе, пропадао сам као човек који је у шуми улетео у јаму за зверове.

У очима мог најстаријег сина (и у очима његових синова) приметио сам да сам остарио. Бавећи се само једном мишљу, нисам ни опазио како време лети попут птице без крила. Страхујући да нисам пропустио једно, пропустио сам многе године, расејано их расуо дуж свога пута. Наследници су ме гледали као некога ко се спрема да оде и с којим се треба поздравити. Али мени се одједном није журило, остајало ми се на оном месту које ме је дуго мучило и понижавало; заволео сам чак и болове у леђима, ноге немоћне да потрче и руке слабије од детињих.

Мој син (човек средњих година) једном ме је повео са собом у шуму, ништа ми не рекавши. Били смо сами, ишли смо стазама које су ми изгледале познате; чинило ми се да сам њима једном већ прошао, такође с неким у друштву. Кад смо зашли дубоко међу дрвеће, а сунце нестало иза густих крошњи, син ми рече да седнем и ја то учиних; некада сам ја заповедао њему, сада он заповеда мени. Није смео или није хтео да ми погледа у очи. Извадио је погачу из недара и ставио ми је на главу. Кад је замахнуо секиром (мирис погаче и крви вратио ме у прошлост), сетио сам се онога што сам био заборавио, чега никако нисам могао да се сетим. У овој шуми, под истим овим храстом, истом секиром некада сам убио свога старога оца.


Тестамент - В. Стевановић