Join the new world

Наш манастир је био на обали, а испод њега бело пенушаво море које се никада није смиривало. Пристаниште му увек беше пуно чамаца који су довозили госте и дародавце; племићи су нам долазили колико и просјаци. Био је окружен маслињацима и виноградима, плодним њивама, испосницима и келијама. У нашој цркви служба никада није престајала нити су се кандила и свеће гасили; говорило се да је тако неколико векова. Имали смо толико рукописаних икона да нисмо знали где да их склонимо, и преписаних рукописа које тешко да ће икада један човек прочитати, и злата и накита, и свега што траје или пропада. Били смо чувари блага које нисмо смели да такнемо јер је било божје.

И једном кад се иноплеменици искрцаше и опколише нас војском, ми изађосмо на зидове; крстове и свеће заменисмо сабљама. Засипале су нас стреле, копља и камење као зла киша, гвожђем оковани овнови трескали су у капије, јуришници су насртали, халакање се чуло непрекидно. Бранили смо се оружјем, молитвама и врелим уљем које смо нападачима сипали на главе; бранили смо се камењем са зидова, ножевима и голим рукама које беху ојачале од премотавања бројаница, одолевали смо данима, можда и недељама. Али њих стално беше исти број као да их ђаво ноћу обнавља, а нас све мање; били смо поспани и клонули.

Капије почеше да попуштају, нестаде нам уља, сабље нам се поломише, а умор нас замало савлада. Свеће се погасише, кандила пред иконама сама утрнуше; пацови изађоше из рупа и размножише се. Чак се и сунце сакри; ниски облаци, набијени муњама и громовима, легоше на зидове. Узалуд изгледасмо иде ли нам неко у помоћ; море беше пусто, узбуркано и бело као снег. Посаветовасмо се и одлучисмо да се затворимо у цркву и да, певајући молитве, заједно умремо. Ризничару одсекосмо језик да не каже где су тајне ризнице, ако случајно преживи; обесхрабрене осоколисмо, изљубисмо се и опростисмо.

И тада се зби нешто што се никада пре није збило. Облаци се разиђоше, млечна светлост (која као да не беше сунчева) обасја нам лица, већ мученичка. Један големи, благи лик — који нагло постаде страшан, крилат и ратнички — изађе са иконе изнад олтара, диже се на зидине и као олуја се сручи на иноплеменике, плашећи их и сатирући, кидајући им главе, ломећи руке, цепајући груди у којима срца беху мала и црна. Предвођени тим ликом, ми јурнусмо и последњом снагом их сатерасмо у море, посекосмо их и подависмо, потописмо лађе и чамце, руку крвавих до рамена.

В. Стевановић



Свети ратници - Димитрије, Георгије, Артемије и Прокопије