Кад порастем бићу жену

Day 4,303, 23:31 • Published in Serbia Serbia • by Dusan Silni Cana

-Пробудите се докторе. Докторе. Пробу’це!

-Шта је јеботе у пола три ноћу? Шиптари краду пацијенте, товаре у приколице?

-Имате муштерију.

–Пу!

-Довела га милиција.

-Није то муштерија, него пацијент… срам те било хокшаплеру неуки.

-Обујте се само.

-Обувен сам.

-Друга нога, лева вам је обувена, десна фали.

-Па где је?

-На столу.

-Не нога, него ципела где је?

-На њу и мислим, ено је поред женине слике.

-То сам оставио да јој смрди. Намерно! Шта је са овим што су га довели?

-Покушао да се убије. Сурдукно се са моста у реку.

–Некреативан избор. Како ти делује овако?

-Фин човек.

-Уведи га.

Минут касније:
–Извините што вас будим, дипломирани инжињеру медицинских наука, смер психијатрија. Није била моја воља!

-Ваша воља је била да атерирате у хладан Дунав, желели сте да се убијете, нисте успели па су вас довели мени.

-Довели вама, ви да ме убијете?

-Ма не… па таман посла… ја сам медицински радни…

-Ма ложим те докторе. ОПААААА!

-Молим за озбиљност, малопре сте хтели да дигнете руку на себе, а сад…

-МА ДИГНИ РУКУ, ДИГНИ ОБАДВЈЕ…

-…а сад сте неозбиљни, заиста нема смисла.

-Нисам хтео да се убијем!

-Порицање је један од првих симптома суицидног понашања.

-Вређате ме.

-Суицидне мисли знају вући корене још из детињства. Шта сте желели да будете у детинству?

-Какве то везе има? Астронаут.

-И зашто нисте?

-Ћале држао свиње па је његова амбиција била да постанем најбољи месар у селу. Није знао да астронаути имају толике плате. Је л ти мене зајебаваш?

-Нипошто. Настави…

-Моја брзина, снага и опака левица одвели су ме на утабану стазу крај леве аут-линије стадиона „Козији папак“ где сам ломио лигаменте, мишиће и кости противничким крилима пуних 7 година.

-Ето, агресивно понашање према другима од ране младости. Тефтерим. Шта се онда десило?

-Онда, негде у 16. години, када је преломна тачка у каријери сваког фудбалера, нисам могао да наставим даље…

-Разумем, и вас је неко повредио.

-Не. Имао сам цеванице од прохрама. Провалио сам алкохол и пичке те је моје интересовање за фудбал излапило као каријера Сеје Калача и он сам.

-Па добро… у тим годинама је то нормално па опет не одустану сви од бављења спортом…

-Изтина. Само што сам ја, кад сам провалио алкохол и пичке, провалио и у златару да бих имао пара за алкохол и пичке те сам период до пунолетства провео у поправном дому.

-Ето. Тефтерим, тефтерим. Људски ум је клупко које… сад видите зашто сам вас питао шта сте све могли да будете?

–МОГАО САМ БИТИ ЦАР, ДРУГОМ СРЦУ ГОСПОДАР, НИСАМ ТЕО НИ ДА ЧУЈЕМ…

-Господине, опет ви неозбиљно, а таман смо остварили неки напредак.

-Напредак ћемо остварити кад ми кажете где сте сакрили ракију.

-Ципеларник, доња фијока.

-Волим кад одмах схватите да се не вреди расправљати. Из флаше ћу, наставите.

-Дакле, шта је било након што сте изашли из поправног дома?

-Неко време ништа, а онда сам ушао једном веома ситуираном господину на приватни посед и опљачкао све што није било арматуром добро увезано за темеље. Одмах сам његову поштеним радом стечену имовину почео да расипам на пиће, дрогу, трке керова и курве, те су ме органи реда лишили слободе.

-Да, да. Све указује на једно… класичан пример аутодеструктивности из које лако могу проистећи и суицидне мисли.

-Нисам покушао да се убијем!

-Наставите, шта је било даље.




-Изашао из затвора, дошло ми из дупета у главу. Оженио се, запослио се као виљушкариста у хладњачи, направио двоје деце. Сазидао кућу, деца порасла у висину, жена порасла у ширину. На крају остварио један од својих снова да имам кафану са јајима на очи за доручак, а за вечеру са певаљком са оволиким сисама!

-Шта је са децом и женом?

-Имамо договор: Не сметам ја њима, не сметају они мени.

-Лепо. Па чини се као да сте у животу постали све што сте хтели…

-Очигледно. Још само жену да оставим…

-Па шта сте вечерас хтели да постанете кад сте завршили са мном за столом, а не за шанком у сопственој кафани?

-Јебач!

-А?

-Певаљке.

-Не разумем.

-Неколико дана није дошла на посао у кафану да пева. Ја сам се напио и звао је. Јавила ми се тек касније и рекла цитирам: “Желим да оправдам своје ненајављене изостанаке са посла”. Јасно да сам закључио да неодговорност и непоштовање кафане која је лебом рани жели, као и обично, да рефундира дискретним сношајем. Тад сам већ био пијан.

-Сад напокон разумем. Гризла вас је савест што сте преварили жену па сте, потакнути утицајем алкохола, одлучили да се убијете?

-Јебо те онај ко ти даде диплому. Е тако.

-Моја теорија не пије воду?

-Не знам шта твоја теорија пије, али видим да ти пијеш у континуитету већ 30 година ништа мањим интензитетом него ја. Да л си нормалан?

-Не баш… мислим не пијем баш… волим некад чашицу… како сте завршили код мене?

-Извукао ме полицајац мередовом к’о товљеног шарана из плићака.

-Како сте завршили у реци лебмујебем?

-Кренуо код певаљке. Насанкам кола на банкину, искриви ми се фелна, престане Јашар да пева, ударим главом о волан испадне ми зуб. Не дам се ја обесхрабрити, те кренем пешке преко моста ка њој. Пратиш ме?

-Помно.

-Ту ми се припиша, попнем се на ограду моста, и паднем.

-Како паднете забога?

-Превише нагло сам извукао киту из гаћа, па ме њена огромна маса избацила из равнотеже и одвукла у Дунав. Пијан јебогати!

-Ко би рекао да је таква коинциденција могућа?

-Ја бих рекао! Јесам ти чим сам дошао рекао да се нисам покушао убити?

-Дакле, ни сад ни убудуће немате намеру да нашкодите себи или другоме?

-Сад сам имао намеру да убијем, ал певаљку, од курца. Пошто си ме ти овде давио пола сата јер си мислио да сам сам себе хтео да удавим, нисам успео. Телефон ми цркао у води, нисам могао ни да јој се јавим. Убудуће ипак имам намеру да успем.

-Добро, верујем вам, тако да сте слободни и можете ићи.

-Добра је.

-И то верујем. Певачице су углавном угледне спољашњости.

-Мислио сам на ракију. Лепо спавајте.



Пола сата касније:
-Пробудите се докторе. Докторе. Пробу’це!

-Па јеботе хоћу ли ја имати мира на овом послу.

-Имате муштерију.

–Пу! И није тудуме муштерија, нисмо ми фризерски салон, него ментална установа. Пацијент! П А Ц И Ј Е Н Т! Опет милиција?

-Није. Из хитне, већ су интервенисали.

-Како делује овако?

-Ваке сисе! Утегла се к’о мортадела.

-Срам те било, уведи је.

Минут касније:
-Добро јутро докторе.

-Добро јутро. Овде пише да сте ноћас око пола три покушали да сечете вене у кади, али да сте се ипак предомислили и назвали хитну помоћ. Она вас је збринула и сад сте код мене да утврдимо да се тако нешто више неће поновити.

-Неће докторе. Био је то тренутак слабости. Један кретен код ког певам у кафани ми је 100 пута рекао да ће због мене оставити и жену и децу и све… видела сам да од тога нема ништа и нисам више хтела да се виђам са њим.

-Наставите…

-Престала сам и на посао да долазим. Недељу дана. У међувремену сам сазнала да сам трудна и звала га да разговарамо. Обећао је да ће доћи, али наравно да му није ни на памет пало. Ожењен човек, где ми је памет била?

-Аупичкуматерину више! Даћу отказ и запослити се к’о металостругар. Лакше је радити са глодалицом него са кретенимa.



Потребно ми је 25 коментара за мисију. Хвала унапред.